НАKОН што је неколико година била бункерирана, вечерас је коначно на ХТВ-у приказана прва епизода документарне серије НДХ Хрвоја Kласића и Миљенка Буковчана. С обзиром на то да је ријеч о серији од 12 епизода, на темељу прве се не може донијети релевантан закључак, но засад изгледа да би НДХ могла имати потенцијала.
>> Вечерас на ХРТ-у креће дугоочекивани документарац о НДХ
Прва се епизода под насловом „Између два атентата“ бави заправо политичким и националним односима у Kраљевини СХС односно касније Kраљевини Југославији, а два атентата из наслова су онај на лидера ХСС-а Стјепана Радића и краља Александра Kарађорђевића.
Недостаје централни наратив
Kласић пак у серији иступа као својеврсни најављивач одређених сегмената епизоде, што функционира, али је проблем што се из изјава бројних повјесничара које је окупио као суговорнике не успијева сложити посве кохерентан и проходан централни наратив, па се на тренутке чини да се скаче с теме на тему без јасне међусобне повезнице.
Но, прва епизода ни у једном тренутку није била досадна, дапаче, чинило се да јој не би сметало да је дужа још 15-20 минута, а понудила је и неке занимљиве анегдоте.
Загрепчани кличу краљу Александру
Најзабавнија је она о усташком атентатору на краља Александра који из иноземства долази у Загреб убити краља Југославије, да би онда свједочио одушевљеном клицању Загрепчана својем владару, што га је толико поколебало да је посве одустао од атентата. Закључио је да он у дијаспори заправо недовољно разумије унутарњу ситуацију у Хрватској, што нажалост није лекција коју је научила каснија усташка емиграција која се почетком 1990-их почела враћати у Хрватску на позив Фрање Туђмана. Поред тога, добро је подсјетити да је значајан дио Хрвата заправо био поборник ројалистичке Југославије и суђеловао у режиму Kарађорђевића, насупрот наративу о жандарима који су масовно тлачили домољубе. Не, Загреб је Александру клицао, као што је клицао и Павелићу и Титу и Туђману… И то нешто говори.
С друге стране, није баш јасно која је сврха истицања тога да су усташе и комунисти као затвореници југославенског ројалистичког режима заједно ишли на преговоре са затворском управом, али можда се то исплати у некој сљедећој епизоди.
Контраверзни Бојан Димитријевић
Kласић је окупио репрезентативну, а за неке и респектабилну екипу искључиво мушких повјесничара у првој епизоди, не ограничивши се само на оне из Хрватске, већ увевши у причу и неколико њих из Србије. Свакако је најконтроверзнији избор за суговорника Бојан Димитријевић, прочетнички ревизионист који иначе чак заговара и рехабилитацију Милана Недића, и важи за омиљеног српског повјесничара Златка Хасанбеговића, који је као краткотрајни министар културе финанцирао издавање Димитријевићевих књига у Хрватској. Димитријевић је овај пут говорио нека опћа мјеста из међуратне повијести па се тек треба виђети хоће ли се његово уврштавање исплатити.
Такођер, тек се треба виђети хоће ли се усташки терор и геноцид у сљедећим епизодама оправдавати манама ројалистичке Југославије, што је теза која донекле подсјећа на ону њемачког десничарског повјесничара Ернста Нолтеа да је, најбаналније речено, Октобарска револуција створила нацизам. У том случају Хрватској би добро дошао један Хисторикерстреит (Свађа повјесничара), легендарна њемачка хисториографска и политичка полемика из 1980-их, у којој су Нолтеове тезе поражене.
Технички квалитетно направљена серија
Што се тиче монтаже, слике и глазбе, прва је епизода одрађена квалитетно, у складу с уобичајеним телевизијским стандардима, што се мора похвалити јер нажалост није увијек случај у документарним серијалима које приказује јавна телевизија (довољно је сјетити се кичераја и дилетантизма у изведби Миљенка Мањкаса или Гордана Малића).
Но, ово је био тек почетак. Након „Два атентата“, слиједе „Нова Еуропа“ и „10. травањ“ – епизоде везане уз доба прије и уочи проглашења НДХ. Након тога, планирано је приказивање „Усташке државе“, „Вањске политике“, „Хрватске до Дрине“ и „Војнице“, да би услиједиле „Прирад и уљудба“, „Црква“ и, према оцјени многих, најзахтјевније епизоде – „Непожељни“, „Терор“ и завршни „Епилог“.
То значи да ће се коначни суд о Kласићевој серији моћи донијети тек за 12 тједана. Почело је занимљиво и компетентно, али не маестрално. Ако серија НДХ постане боља и доиста дубоко уђе у тематику, слиједи јој статус ТВ-класика. Ако се сроза испод нивоа прве епизоде, бит ће промашај. Иако је ријеч о излизаној новинарској фрази, овај пут доиста стоји: остаје за видјети.
