Нисам учитељица која за све дечије поступке криви родитеље. 1. септембра сам у одељење добила преслатког веселог дечака који константно, класичним дечијим несташлуцима привлачи пажњу. Трећи разред, ништа изненађујуће. Знам да је мало специфична ситуација у породици, још је и јединац и све некако разумем.
Средином новембра почиње да има озбиљне испаде беса и агресије. Неће повредити никог сем себе. Али, уноси се деци у лице,касни на часове, издерава се и на мене и на другаре, гура се у игри,не жели да ради, баца ствари све му је претешко и само њега кривимо. Позивам родитеље, мама плаче, тата коментарише како је он био још гори. Kроз разговор упућујем их да ћу укључити и педагога у ситуацију. Заказујемо и одлазак код психолога у развојно саветовалиште јер педагог утврђује да он у појединим моментима има сужену свест и да не може са прими другу информацију сем своје мисли како је све неправда и како су сви против њега. У саветовалишту психолози на основу тестова утврде како је он добар, мало га мрзи све, али нема потребе да долази, јер „Он је ок.“
Проблеми се нижу из дана у дан. Сад више не могу секунд да га испустим из ока јер не знам шта ће направити. Мама долази редовно, извештава о ситуацији у породици, покушавамо заједно да причамо са њим. Сад већ деца почињу да га жале, али и да немају стрпљења за његове испаде. Рецимо на контролном када нешто не зна издерава се како ја нећу да му помогнем, како ја морам да га научим. У међувремену приметим њихове разговоре на одмору да умрежено играју игрице дан за дан почињем да приметим и другачије понашање осталих дечака. Позивам родитеље на родитељски и саопштавам им запажање. Две маме исти дан својој деци забрањују игрице и долазе ми са информацијама од деце. Мами „проблематичног“ детета преносим да деца играју тајно, да се групишу, ко дође пре из школе другима покупи неко благо… Мама постепено укида малом игрице и почиње озбиљно да контролише. Долазила је напрасно са посла. Слала комшиницу да провери шта мали ради и схватила да мали има исте ове испаде по кући кад је сам.
Kада она дође кући он је као чекао да му помогне домаћи, иако свако мало ништа не уради. Две недеље ми је горела учионица од његовог хаоса. Данас сам први пут доживела да је пожелео да ме загрли, да разговара, све запише, рецитује, да буде весео насмејан дечак.
Није нас нико учио да будемо родитељи, ни онда када је децу „одгајала“ природа, а посебно не данас када их „одгајају“ савремене технологије. Једино ако родитељи и просветни радници сарађују и отворено без предрасуде разговарају, ако сви дамо све од себе можемо ову нејач извести на прави пут. Тешко је знам…
#dnevnikiztrecegrazreda
Nisam učiteljica koja za sve dečije postupke krivi roditelje. 1. septembra sam u odeljenje dobila preslatkog veselog dečaka koji konstantno, klasičnim dečijim nestašlucima privlači pažnju. Treći razred, ništa iznenađujuće. Znam da je malo specifična situacija u porodici,
— vajana (@MajaVajana) March 26, 2024
