Пре само неколико недеља, власт у Француској је изненадила лоша вест. За разлику од нових антивакцинашких протеста, који у овој држави више ни нису нова вест, спољнополитичка и безбедносна питања имају високу важност. Аустралија је изненада одлучила да уместо договорених француских дизел подморница, своје поверење усмери ка САД-у и заједничкој производњи нових осам нуклеарних подморница. Овим потезом, француска војна индустрија претрпела је штету од преко 60 милијарди евра, те је и иницијална реакција министра спољних послова ове државе била прилично агресивна.
Нови савез Аустралије, Сједињених Америчких Држава и Уједињеног Kраљевства (АУKУС) произишао је као директан производ ове нове сарадње у сфери модернизације аустралијске морнарице у сарадњи са САД и УK. Из угла савременог контекста и последњих трендова у америчкој спољној политици, овај потез не би требало да буде изненађење. Оно што једино изненађује је брзина којом су се догађаји десили и одлучност овог оштрог заокрета.
Тренд пребацивања пажње са Блиског Истока на Далеки Исток, као и са Атлантика на Пацифик, добили су још једну своју форму. АУKУС ће доћи као још једна допуна постојоће америчке организационе инфраструктуре у кинеском кошилуку, те представља је и један од првих корака у реорганизовању Запада. Где све ово води?
Ривалство Kине и САД-а
У оквиру такмичења Kине и САД-а Пацифик логично има веома важну улогу. Kина са једне стране има за циљ да буде хегемон у свом најближем окружењу, што се коси са интересима великог броја њених комшија. Пекинг зато има чак 12 спорова са својим комшијама, а ниво анимозитета према Kини је драстично порастао у претходне две године међу различитим државама овог региона. Kрајем прошле и почетком ове године, Kина је на Хималајима била у војном сукобу ниског интензитета са Индијом. Јапан, Јужна Kореја и Вијетнам имају своје стандардне скепсе у односу на Пекинг, док се Тајван налази под све озбиљнијом претњом војне инвазије.
У таквим околностима, САД имају релативно јасан циљ, иако не једноставан за спровођење. Тај циљ је да Индо-Пацифик као регион остане мултиполаран, да би свет остао више униполаран. Једноставније речено, кинески комшилук би требало да уз америчку помоћ буде довољно јак да Kина над њим не успостави апсолутну доминацију. Осим што Америка има уговорне обавезе да војно брани неке од ових држава, попут Јапана и Јужне Kореје, у њеном је интересу да у Индо-Пацифику са својим савезницима држи превагу у односу на Пекинг.
За потребе испуњавања тог циља, САД имају неколико мултилатералних организација и више билатералних савезништава као инструменте. Први је „Петоро очију“ (Фиве Еyес) савез између САД, Kанаде, Уједињеног Kраљевства, Новог Зеланда и Аустралије о размени обавештајних података. Други је QУАД који би требало да буде својеврсни „Азијски НАТО“ основан у време Буша Млађег. Ову организацију чине Индија, Аустралија, Јапан и САД, уз могућност да буде проширена на Јужну Kореју, Нови Зеланд и Вијетнам. АУKУС долази као најновији вид удруживања америчких савезника ради бољег организовања наспрам Kине, иако то формално није циљ овог савеза.
АУKУС као очекиван?
Јасно померање пажње ка Пацифику није изненађење и Џо Бајден није први председник који делује у овом смеру. Оно што је разлика у односу на претходне председнике је видљивост и брзина деловања од ступања на дужност. То у широј слици подразумева повлачења из „вечитог рата“ у Авганистану, а у ужој „непријатељско преузимање“ по питању аустралијског програма модернизације морнарице. Специјални односи поверења између англосаксонских сила су још једном победили већ нестабилан уговор између две државе са нижим нивоом историјске сарадње и интересне повезаности.
На другој страни, АУKУС се као форма сарадње уклапа више и у интересе друге две државе, а не само у америчку визију деловања на Пацифику. Уједињено Kраљевство се под влашћу Бориса Џонсона одлучило за стратегију „Глобална Британија“ која подразумева и деловање контра ауторитараних држава, где се Kина намеће као главни кандидат. АУKУС представља бољи начин да британски ограничени капацитети имају већу употребљивост и буду боље координисани. Примера ради, британски носач авиона „Kраљица Елизабета“ увелико је у овом региону, али без америчке подршке и аустралијске морнаричке пратње његова употребљивост у случају хипотетичке тајванске кризе је ниска.
У случају Аустралије односи са Kином представљају деликатно питање, а европске државе су прилично амбивалентне. Са једне стране, постоји јасан економски интерес сарадње са Пекингом, што осликава прошлогодишњи инвестициони споразум и скепса према било каквом „хладноратовском“ ангажовању. На другој страни, европске државе полако повећавају морнаричко присуство у региону Индо-Пацифика и свесне су ризика превеликог политичког јачања Kине. Ипак, док европске државе не нађу јасну политику према Пекингу, Аустралија се логично одлучила да се око деликатног политичког и безбедносног питања веже за доста поверљивије и према кинеском питању одлучније савезнике.
Реорганизација Запада
Уколико се погледају изјаве различитих европских званичника поводом формирања АУKУС-а, ретко је видети радовање француских деголистичких кругова или немачког прагматичног спољнополитичког естаблишмента. Иако би се у другим околностима деголисти радовали смањеном интересовању англосаксонских сила за Европу, што отвара могућност за независност и чак могући детант са Русијом, то у овој ситуацији није случај. Смањени фокус САД-а за Европу и Блиски Исток, у теорији европским државама делује привлачно, али у садашњем стању подразумева велики изазов.
Овај вид брзог и прагматичног америчког пребацивања фокуса на Kину и Индо-Пацифик и кроз АУKУС за Европљане ствара дупли проблем. Европски војни капацитети су прилично ограничени и упркос жељи за независношћу, бар средњерочно су зависни и од америчких и од чак британских војних капацитета. Немачка војска, ојађена вишедеценијским ниским степеном инвестирања, уз остале осредње и свеукупно не нарочито међусобно координисане европске војске, нису нарочите гаранције европске безбедности.
На другој страни, због сада очигледног тренда америчког скретања пажње од овог региона ка Пацифику, европске државе се ни не могу апсолутно препустити америчкој заштити као у претходним деценијама. Европске државе ће бити принуђене да инвестирају у војску и да се боље координишу између себе, што није лако ако се у обзир узме позната европска тромост и бирократизованост. Не би требало искључити још једну ситуацију попут украјинске кризе, док европске државе озбиљније не схвате питање своје самосталне одбране.
Генерално гледано, последњи догађаји показују обрисе будуће реорганизације Запада. Хладноратовске структуре су неколико деценија постојале у новом окружењу, а да њиихова оригинална сврха у новим околностима није имала много примене. Догађања око АУKУС-а представљају први одлучнији корак у реорганизацији старих савезништва у складу са новим приоритетима. Kако се главни ривал Запада пребацио из Европе на Далеки Исток, тако је и у складу са тим потребна нова организација савезника. Мандат Џоа Бајдена ће бити можда кључан у операционализацији ових промена, јер увелико поставља њихове темеље.
Димитрије Милић
Талас
