Пише: Бећир Вуковић
Рецимо, у неолибералном капитализму, бракови су постали чисто – малтретирање – док у политичком смислу, није тако, па чак, рецимо, и на крају земног шара, попут Мојковца…
Тако је у полицији и у неолибералном капитализму, и у посткомунистичким балканским комунима…
Тако је са полицијским – увлакачима – откако је звекнула мотика у епска брда. Тако је обршило и Цетиње – остала само камена шкољка – тако – они који су се увлачили свима – од Петровића до потоњића, исисали сваку жилицу и потоњу капљицу. Тако је на Цетињу обршило и свето тројство…
Најдугорочније, и нераскидиве везе и бракове, налазите на свим полицијским нивоима – од сеоске јајаре – па до у врхове, чак до ражалованих јарадара, и високих службеника полиције….
Неолиберални концепт не подразумева никакав – скандал – од породице. Хтело се рећи, нема икаквих брачних веза без – дубљих интереса – који су вазда нашминкани новцем…
Ерго, прије свега – интереси. Који су интереси – народски речено – удбе (још увијек црногорске удбе), или милиције, ма како словили. Опет, одржавање и обезбеђивање на клизавој површини једне политичке пројекције, којој је удба сервис. А, ако прочитате – полицијске опције – ха, нијесте погријешили… Уосталим, све је и свашта спаковано у тајне али провидне полицијске опције…
Уопштено говорећи, какав је полицијски – процес окупљања, од Чикага па чак до Мојковца. Модел је исти код свих полиција на земном глобу. Полиција окупља око себе оне који су – нешто – дужни – полицији. Рецимо, бивши високи службеници полиције окупљају у Мојковцу – оне – који су – понешто – дужни полицији. Да их не раздвајамо: дужне су и високе полицијске тикве, и такозвана боранија. Све је то уз једну притку нанизано. Кад саберете, свашта је дужна та тушта и тма, та тужна – тањевина и тараковина…
(Да није језика, не би знали ко смо, и одакле смо. На језику је свијет здат…)
Та политичка – прдала – кад дође вријеме, морају опет на уста пуста враћати оно што су покусала. И, онда се окрену, и попрдујући, папак у ледину. Попрдујући, па уз Препран…
Уосталом, ти – ситноцревари – чим осјете маст и сласт, окрену леђа Србима, који су их на сваким изборима пренијели преко два Препране, и једне Урошевине. Па, послије, копитом, у ледину…
(Ето, тако, баш у Мојковцу, онај којег су назвали – прдњава – склопио полицијско – политички брак са – прдалом…)
Дође вакат да политичко прдало – угаси – телефон. Као, прдало је важно, и није свакоме доступно…
А, вактиле, тај и тај папкар – прдало, ако вам је мило знати, чекало је Мила по 2 сата да га прими. А, Мило, пијуцкајући вискић, савјетује секретарици: нека га, нека га још у ходнику. Немој га пуштати у предсобље. Нека чека у ходничићу, у шареном капутићу. И, упозори га, да уђе у копитама. Нека се не сазува. Тако…
У недописаној књизи „Недоспев“ истраживао сам – онтолошке несреће – од небеса испод земље, тер до – најјужније – границе лирике. И нашао трагове разних двоногих папкара и разних секти, којекаквих фалсификатора, кривотворитеља, драгомана – разне полуције, и полиције…
(У једном запису, у једној провинцији, бивша курва глуми интелектуалку…)
Сад се у Мојковцу – редовна полиција – забавила о јаду од – бивше полиције. Тако гласи извјештај са терена. Стоп.
Стратешки је важно да – бивша полиција – не пређе – такозвани – цензус. Може да пређе и два моста на Тари, али без цензуса у пртљагу… Ћао, ћао, сељачине, нема више ј……, рећи ће она провинцијска интелектуалка…
Све почиње у кафани. Тако, по мрачним ћошковима, полиција почиње и завршава послиће. Полицији смета свјетлост дања. Полиција завршава агитације по кафанама, а Срби, на опанцима…
У неђељу, нисам имао ђе попити каву у Урошевом граду, него сам окренуо на опанке, па, преко Препрана. Има још врата на која могу закуцати, куц, куц… Помаже Бог. Бог ти помого.
Неко на опанке, а безрепо, на папке… Тако, тако…
Магазин Видован
