Вековима уназад, а поготово у 20. и 21. веку, пламти један огроман и за већину људи невидљив рат. Рат који се не води оружјем, нити армијама, рат који за циљ нема територије нити ресурсе, већ рат између светла и таме, између живота и срмти, између доброг и злог. У том рату, битке се не воде ради освајања нафтоносних поља, нити рудних богатстава, већ ради освајања и контролисања људских душа. У овом рату, на коцки није само територијални интегритет и суверенитет одређених земаља, већ целокупан људски род и његово право на слободу и спасење.
Тај рат о коме причамо је духовни рат, а прва линија фронта у његовој одбрани је традиционална породица, као нуклеус друштва и духовности. Из тог разлога, породица је немилосрдно нападана, деградирана и уништавана. У почетку, мало по мало, суптилно у рукавицама, да би се временом, како силе тамо мисле да побеђују у овом рату традиционална породица била отворено нападана, као нешто накарадно, застарело и нешто што није у складу са модерним „системом вредности“, људским правима и културом „пробуђености“.
Демократија, се као идеја а касније и политички систем, развила у старој Грчкој где су слободни људи имали право да се изјасне о свим важним питањима, везаним за функционисање државе без посредника. То је пример директне демократије, касније долази оно што је нама познато а то је посредна демократија, где појединци изабрани од стране популације доносе одлуке у њихово име. Битно је истаћи да демократија није негирала ропство и да су робови и даље постојали и да нису имали никаква права.
Данас је ситуација скоро па идентична, само су технике и методе и име робовласништва другачије. Некада се у сврху контолисања робова користиле методе везивања ланцима, физичког кажњавања и друге, док се данас робови који се називају радницима, контолишу путем финансија, медија и државних институција. Данашњи робови де факто имају одређена права, док их де јуре немају. Некада је робовласник имао обавезу да брине о робу, да га облачи, храни, да брине о његовом здрављу, док данас модерни робовласници, капиталисти одлучују, где и шта ће роб да ради, колико ће бити плаћен. Самим тим, што одлучују о „плати“ те индивидуе, они одлучују и о његовом социјалном статусу. Одлучују где може да живи, која кола може да вози, коју храну може да једе, која одела може да обуче а све на основу тога, шта од те плате може да приушти, док му све то наплате кроз разне порезе, доприносте и културу конзумеризма. Ако роб хоће да живи ван својих могућности, има право да дигне кредит уз зеленашке камате и самим тим да се доживотно зароби у систему, који су његови робовласници креирали.
Сама реч систем, демократски систем, алудира на један комплексан и компликован, социјално, политичко, економски процес, који носи са собом одређен циљ, ради просперитета одређеног појединца или групе. Модеран демократски систем је тако конципиран, да кроз у начелу и виделу позитивне и добре процесе, „унапреди“, модернизује и прилагоди одређене социјалне, политичке, економске и друге процесе, обичном човеку, а све у циљу, његовог индивидуалног напретка и развитка, кроз елементарна људска права и слободе. Баш као што је и речено у Светом писму, пут у пакао је поплочан добрим намерама.
Овако конципиран систем, служи само и једино, да омогући елитама, које су га осмислиле и које га финансирају, да лакше, ефикасније и ефективније управљају масама, а у циљу остварења сопствених интереса и циљева. Пример видимо у ткз. зеленој агенди, која је почела као невина, праведна и правична идеја о заштити животне средине и здравља човека од загађења и тровања, које су и које и даље чине међународне корпорације и влада у сенци новог светског поретка. Те исте корпорације и елементи НСП су ту идеју екологије изопачиле, политизовале и изокренуле је тако да одговара њиховим циљевима и агендама. Уместо да се бави питањем одрживости и истраживањима у пољу развијања нових одрживих извора енергије, као и на унапређењу постојећих, зелена агенда даје примат неважним појавама као што су возила на електрични погон, емисија угљен диоксида које емитују говеда и друго. Док у међувремену те елите настављају да спроведе своје планове, ефективно неутралишући било какав вид опозиције и отпора.
Од малена, деца се у демократским институцијама вртићима, школама уче накарадним и перверзним „вредностима“ демократије, толеранције људских права и културе пробуђености. Док се нормалне и традиционалне вредности,као што су породица и брак у традиционалном смислу, маргинализују и исмејавају. Деца се индоктинирају ЛГБТК-ју пропагандом, Пропагандом полова (Џендер) и разним другим сатанистичким „вредностима“, док су родитељи робови демократског система, охрабривани да раде и да се што више задужују, не би ли тој истој деци створили бољу и светлију будућност. Није ли то парадокс? Родитељи се обесхрабрују да васпитају своју децу и да проводе време са њима. За то постоје школе и многе друге ваннаставне активности, контолисане од стране невладиних организација а све са истом агендом. Уништење традиционалне породице, као нуклеуса друшвта, нације и државе.
Истина је да је демократија ништа више но систем модерног робовласништва, упакован у вело људских права и слобода, кроз које је лако једноставно и ефективно управљати народним масама.
