Генерал Драгољуб Михаиловић, рођен 1893. године, био је војни командант и политички лидер у време Другог светског рата у Србији. Познат је по својој улози у борби против окупатора и фашистичког режима.
Михаиловић је био оснивач и командант Југословенске војске у отаџбини (Четници), организације која је водила герилски рат против нацистичких снага и колаборациониста и грађански рат против комунистичких партизана. Његова борба била је усмерена на одбрану српског и југословенског народа и народних интереса, као и за очување дотадашњег политичког устројења, парламентарне монархије..
Утврђујући стратегију герилског рата, Михаиловић је успео да организује и мобилизује велики број људи који су се противили окупацији. Његови четници су изводили саботаже, нападе на све окупаторске јединице и на њихове комуникационе линије и пружали подршку западним завезницима.
Међутим, Михаиловићева улога и националне политике током рата биле су предмет контроверзи. Неки су га сматрали колаборационистом, док су други видели његову борбу као одбрану српског националног идентитета. Касније, Михаиловић је 1946. године осуђен на смрт од стране комунистичког режима. Касније после пада комунистичког терора, историографија је показала и доказала да је Михаиловић био херој, антифашиста и борац за слободу и независност не само Срба већ свих југословенских народа.
Драгољуб М. Михаиловић је рођен 27. априла 1893. године у Ивањици, од родитеља Михаила и Смиљане Михаиловић. Име је добио по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица. Имао је сестре Милицу и Јелицу, Милица се млада упокојила, негде око 1905. године. Михаила и Смиљану младе узима туберколоза, па Дража, Милица и Јелица рано остају сирочићи. Бригу о њима преузима њихов стриц ветеринарски мајор Владимир Михаиловић 1901. године.
Пошто је завршио четири разреда основне школе, Михаиловић је у јесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. Првог септембра 1910. године Дража је вођен патриотизмом и породичном традицијом, ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913. и у рат против Бугарске.
Михаиловић је учествовао у оба балканска рата у великом рату (први светски рат), албанској побуни 1913. и албанској побуни 1920. године. Један од Дражини професора, који је имао највећи импакт на караткер младог официра, био је велики војвода Радомир Путник који је увидео нову, модерну реалност ратовања. Он је сматрао да се појавом митраљеза и брзометних топова, целокупна тактичка ситуација мења. Војска више није могла да се креће у збијеним формацијама, већ је морала бити распршена по бојном пољу, те је издавање команди (комуникацијска опрема је била релативно нов појам и слабо доступна) у вихору борбе је било скоро па немогуће. Војник се могао налазити и на преко 100-200 метара од официра. Путник је сматрао да овај начин ратовања одговара српском војнику, сељаку који је иначе самосталан, не спада у формат, размишља иновативно и делује самостално. Ово се показало исправно и успешно, за разлику од германске ратне доктрине, где је војник само шраф у машини и слепо извршава команде. Овај вид тактичког размишљања никада није напустио Дражу, нити је Дража напустио њега.
После великог рата, Дража по налогу генераштаба одлази у Француску на додатно школовање у сфери војнообавештајних послова. Касније је радио као наставник у војним школама, док у међувремену завршава и вишу војну академију у Београду бива унапређен у мајора и стиче генералштабни чин, што би данас био пандам звању доктора војних наука. Постаје професор на војној академији у Београду.
Дража је по одликовањима био на првом месту у односу на своје класне другове, док је по унапређењима био на задњем. Разлог томе је његово неслагање са тадашњим министром војске, морнарице и ваздухопловства, генералом Миланом Недићем. Недић је Дражу због његових патриотских ставова прогањао и маргинализовао, чак га је у две прилике и послао у затвор.
Дража је више пута слао предлоге о одбрани земље у генералштаб. Уместо Недићевог плана о одбрани целокупне државне границе у будућем рату који је био неизбежан а у складу са тим да је Краљевина окружена непријатељима, Дража је предлагао напуштање равничарских крајева у потпуности, претварање целокупне армије у герилску силу и пребацивање већине војног материјала у планинска складишта. Поновно оснивање четничких одреда, као специјано-диверзантских јединица и задржавање њепријатеља до помоћи савезника. Дража је био свестан да је одбрана целокупне земље немогућа, зато што је непријатељ супериоран у виду авијације, тенкова и тешке артиљерије. Од овог предлога прихваћен је само део о реформирању четничких одреда. А због целокупног прелога, Недић шаље Дражу у затвор на месец дана по основу ширења „дефетизма“.
Други светски рат је Дражу као ђенералштабног пуковника затекао у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Пуковник Михаиловић прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Пуковник Дража наређује својим војницима 9. априла рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања. У Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној НДХ. Пуковник Михаиловић 15. априла одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, те изговара историјске речи „Капитулација! Та реч не постоји у нашем војничком речнику“. Затим са делом Брзог одреда одлази у шуму.
Михаиловић је са малим језгром официра и наоружаном пратњом стигао на Равну гору, 11. маја 1941. где је основао Команду четничких одреда Југословенске војске. Као први покрет отпора нацистичкој сили у поробљеној Европи. Након доласка на Равну гору, схватио је да је његова група од 7 официра и 24 подофицира и војника једина преостала група отпора. Током пролећа и лета 1941. Михаиловић је радио на стварању организације покрета отпора. Почео је да прави спискове потенцијалних регрута и резервиста. Влада Краљевине Југославије у Лондону и сам Краљ Петар Карађорђевић други, унапређују Дражу у чин генерала, дају му позицију министра војске, морнарице и авијације.
Југословенска војска по Дражином командом 31. августа 1941. године напада Лозницу. Напад четника на Немце у Лозници уследио је одмах после немачког одбијања да се предају. Током ових борби погинуо је четнички командант потпуковник Веселин Мисита, који је предводио напад на Немце у Лозници. После једнодневне борбе, Немци су били принуђени на предају, четници су заробили 93 војника, који су били први немачки заробљеници у окупираној Европи.
Током другог светског рата, Југословенска војска (у отаџбини) је водила успешан герилски рат против Немаца, Италијана, Бугара, Мађара и других окупатора, док је истовременено водила и крвави грађански рат против Титових комуниста и то такође, веома успешно. Комунисти нису могли да се пореде са Дражиним снагама, ни по бројности, ни по броју официра, подофицира и стручног кадра. Југословенска војска и сам Дража, дали су велики допринос савезничкој победи у северној Африци, над Фелдмаршалом Ервином Ромелом у бици за снабдевање. Дражина група Гордон (име дато од стране Гестапа/Абвера) је извршила више од 1200 саботажа, док су војне снаге ЈуВо извршиле више од 150 диверзија, тако да је снабдевање Афричког корпуса било тотално онемогућено. Током 1943. године Дража гледајући ширу слику а у сенци очекиваног искрцавања савезника на Јадранску обалу, изводи операције за ослобађање Јадранског залеђа. На фронту дугом више од 700 км, ослобођени су Вишеград, Мостар, Неум и многи други градови јадранског залеђа. Да би се спречила непријатељска комуникација и могућност доставе појачања и ратног материјала. Циљ операције је било освајање Сарајевa, које би било успешно да партизани нису кукавички напали партизане и буквално им забили нож у леђа, напавши их из залеђа. Због Америчког инсистирања да се инвазија Европе изврши у Француској, одустало се од искрцавања на Јадрану касног лета 1943. У исто време Стаљин прети да ће склопити сепаратни мир са Хитлером, због англосаксонске неактивности у Европи и одлагања отварања другог фронта на европском тлу. Да би то спречио, В. Черчил, пушта Дражу и ЈуВо низ воду, обећавајући помоћ комунистима и обећавајући Југославију Стаљину, као подстицај да остане у борби.
Дража и после издаје од стране савезника остаје истима веран. Самостално водећи операције против сила осовине и комунистичких терориста. У периоду од 1944-1945. године ништа им не дугујући, Дража изводи једну од највећих операција спасавања савезничких пилота који су оборени над Југославијом. Са импровизованог аеродрома у Прањанима спашено је близу шест стотина савезничких, пре свега америчких пилота.
После уласка Црвене армије у Краљевину и илегалне окупације земље, Дража се нашао у безизлазној ситуацији. Окружен комунистичким злочинцима са свих страна, напуштен од стране својих савезника, он не одустаје и не посустаје, настављајући брорбу за ослобођење Краљевине од комунистичког терора са истим вихором са којим се борио против нацистичког зла.
На превару, а после много неуспелих покушаја, комунисти заробљавају Дражу 1946. године. Изморен од тешке пнеумоније Дражини сарадници пристају да га савезници евакуишу ради лечења у Италију, из које би се по опоравку вратио у земљу. Међутим Британци овај план откривају комунистима, који шаљу свој авион са „британским“ посадама, комунистима који су за време раза служили у РАФ/КРВ и место у Италију на превару га испоручују Титу у Београд. Мучећи га физички и дрогирајући, пре свега мескалином, за шта имамо сведочење партизанке која му је давала дрогу као доказ, комунисти му организују стаљињистички тип суђења, где је пресуда унапред била знана. Дража је осуђен на смрт и стрељан 18. јула 1946. године око 1:30 ујутру у шуми код Белог Двора. Место његовог гроба и данас је непознато.
Срамна пресуда Дражи за издају, колаборацију, кукавичлук и осуду на смрт, проглашена је ништавном и поништена у историјском процесу рехабилитације славног Ђенерала, који је окончан априла 2015. године а отпочео је давне 2006. године на захтев Дражиног унука, Војислава Михаиловића, уз подршку многих удружења, виђенијих људи и академика. По закону ребулике Србије, у процесу рехабилитације, мора се доказати да особа која је у процесу рехабилитаци, није била одговорна за било какве ратне злочине, злочине против човечности, нити геноцид. Иако су се јавно противили, комунисти, који и данас владају Србијом, њихови потомци нису испоштовали жалбени рок и своју прилику да докажу тврдње које је њихов срамни суд изрекао. Зато што су те тврдње ноторна измошљотина и лаж.
Каже се, Драгољуб Михаиловић је био контроверзна личност, не није. Дража је био једноставан, обичан човек, верник, домаћин, аскета који је сваки пост држао, супруг, отац, војни и стратешки геније. Једини „грех“ Драже је био то што је волео своју отаџбину, свој народ, свог краља, слободу и што је до краја остао веран својим „савезницима“ који су га као и Јуда Исуса издали и забили му нож у леђа. Нама у аманет остаје да извучемо поруке и поуке из животне приче овог великог човека и да му најзад одамо омаж и признање које заслужује. Драгољуб Михаиловић остаје значајан фигура у српској историји и симбол борбе за слободу и народне интересе. Његов допринос у борби против сила осовина и комунистичке куге не може се занемарити, а историја је донела свој суд а неки тамо, неки црвени, ће му судити и завидети далеко после нас.
