Израел: Између чекића и наковња
Некада се говорило, да је Балкан, тј. Србија, светско „буре барута“, премда тај израз није изгубио
своју смисао, тај неславни префикс, као и светско жариште се све више помера ка истоку, тачније
ка блиском истоку наше планете, ка светој земљи, ка Израелу.
По обнављању своје државноти, Израел је у константној борби за своје постојање и независност, за
голи живот свог народа и своје нације. После одбијања Арапа, ткз. Палестинаца да пристану на
партицију ткз. Палестине и на оснивање две државе, Арапске и Јеврејске, већ се ослањају на своје
арапске суседе који су јасно и гласно рекли да ће сваки покушај успостављања Израеслке
државности угушити у крви. Ткз. Палестинци, тј. Арапи, до тада нису ни имали никакве
државотворне нити националне тенденције, што се види у томе да су једногласно одбили стварање
своје државе.
1948. године, по обнављању израелске Државе, шест арапских држава врши војну агресију на
државу Израел, користећи оклопна возила, артиљерију, морнарицу, авијацију и тенкове, док је
Израел у почетку ток сукоба, једва имао пушака и муниције да наоружа две дивизије. Тај рат те
исте Арпске државе срамно губе, као и све будуће ратове. Од тада па до данас држава Израел је у константој борби са својим комшијама за свој живот и опстанак. Поред пет великих ратова у којима су Израелске одбрамбене снаге показале своју супериорност у односу на армије арапских агресора, Израел је константна жртва терористичких напада од стане палестинских и пропалестинских терористичких организација, од првих Фејдакинских терориста које су обучавале и финансирале Египат, Сирија и Јордан, па преко
Арафатовог Фронта за ослобођење Палестине, па до Хамаса, Израел трпи огромне губитке у
животима и имовини, када он као суверена држава одговори на ту агресију, проглашава се
агресором и окупатором на сопственој земљи.
Са једне стране суочен са непријатељски настројеним комшијским земљама, са друге домаћим
тероризмом од стране палестинских тероритичких организација, а са треће од 1979. године са
Ираном, који је после исламске револуције имао и има за циљ уништење Израела као
државотворну политику.
Иран финснсира, обучава и агресивно користи разне исламске паравојне и терористичке групације
у своју корист. Вешто користећи, верска и национална осећања Арапа који живе у окружењу
Израела, Иран је наишао на плодно тле за оснивање и финансирање разних терористичких
организација, без обзира на саме партиције у Исламу. Били Сунити, или Шиити, док год имају за
циљ масакрирање Јевреја, Техеран не мари, као што се не либи да подрива суверенитет других
земаља на путу ка свом циљу, као што је случај са Хезболахом у Либану.
Схвативши своју ситуацију, да је као вруће гвожђе на наковњу, које само чека ударац чекића,
Израел је у својој борби за опстанак проактиван, преемптиван и агресиван. Ослањајући се на своју
технолошку-техничку надмоћ, као и на супериорну обуку и опрему својих војника, који су изузетно
мотивисани, не смемо заборавити ни верску компоненту која прожима саму нит сваког Израелског
ратника, политичара и цивила.
Најновија ескалација насиља у Гази и Либану, показују супериорност Израеслких обавештајних и
војних структура, али такође и велику суздржаност Израелских одбрамбених снага, као и већину
политичког врха у њиховим војним операцијама. ИДФ као једна од најмодернијих, најбоље
опремњених и обучених армија на свету је могла за релативно кратак период да реши проблем у
Гази, па и у Либану, али би такав сценарио резултирао огромним, енормним арапским цивилним
жртвама, које су и до сада веома велике, пошто Хамас и Хезболах користе цивиле и цивилне
објекте као заштиту за своје терористичке јединице, комуникације и опрему. Израел је пре почетка
сваке војне операције позивао цивиле и у Гази и у јужном Либану да се евакуишу, док им то
„борци“ Хамаса тј. Хезболаха нису дозволили, да би повећали, цивилне жртве и страдања, те да би
могли да оптуже Израел за ратне злочине и геноцид. Нама Србима је та тактика веома добро
позната, исто су радили и муџахедини у Босни и терористи ОВК на КиМ.
Израел се налази у незавидној регионалној и геополитичкој ситуацији. Много тога зависи од
избора у САД. Уколико Д. Трамп победи на наступајућим изборима, Израел ће барем још неко
време имати стабилног савезника, а у случају да победе демократе, оличене у К. Харис, Израел
остаје сам. Израел већ деценијама са јачањем демократа, губи савезника у САД.
Огроман број илегалних миграната у САД, које агресивно доводи и штити демократска странка су
католици који по брзом поступку аминованим од стране демократа добијају држављанство САД и
позицију да гласају. По статистичком заводу САД, први пут у историји у САД је већи број католика
од других верских деноминација и тренутно је 54 % од целокупне популације. Ти емигранти су
дошли са намером, али за туђи рачун, а та намера није добра ни за САД ни за њеног јединог правог
савезника, не само на блиском истоку, већ и у свету.
Израелу преостаје све мање опција, што војних, што дипломатских. Иран све проактивније и све
агресивније, пре свега индиректно, преко својих прокси организација, али у пар случајева и
директно провоцира Израел, ка ескалацији. Израел је до сада успевао на нађе адекватан одговор,
који је Ирак опет протумачио и пропагандисао као агресију. Иран није спреман за рат, док Израел
не може дуго да одржава стање опште мобилизације. Иран, у овом случају подржан на
геополитичкој сцени од Русије а пре свега Кине, је уочио да је дипломатска ситуација у свету, зрела
за деградирање Израела као нације, те да би сваки потенцијални сукоб послужио сврси да се у
светској политичкој арени Израел деградира и сатанизује, те под притиском светске заједнице,
примора на одређене неповољне уступке.
Али сви суседи Израела морају да буду свесни да је Израел и ако се то званично негира, нуклеарна
сила и нуклеарна тријада. Што се тиче јеврејске стране, све можемо сумирати у изјави једног
познатог израелског колумнисте за „Јерусалем пост“: „Уколико се нађемо у безнадежној и
безизлазној ситуацији, ми ћемо употребити Самсонов сценарио. Горећемо ми, али ћете и ви
изгорети са нама“.