Никола Калабић, једна од најконтроверзнијих личности у Српској историји, а сигурно у историји везаној за Други светски рат и борбу Српског народа против нацистичких окупатора оличену кроз Југословенску Војску, надалеко познату као Четници ђенерала Драже Михаиловића.
Кроз овај чланак видећемо ко је био Никола Калабић, колико је тога и шта је све жртвовао за слободу Српског и Југословенског народа и даћемо допринос борби против комунистичке пропаганде и ревизионизма који иста агресивно и бесрамно шири.
Никола Калабић (Подновље, код Добоја, 20. децембар 1906.) је био српски и југословенски геодета, начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске и важио је за једног од најистакнутијих Михаиловићевих официра, који је до краја остао уз чичу и идеје и идеале које је личност Драгољуба Михаиловића представљала.
Рођен је 20. децембра 1906. године у српској православној породици из Подновља код Добоја, од оца Милана и мајке Јоке. Имао је сестру Ангелину, рођену 1912, која је живела и преминула 1999. у Ваљеву.
Отац Милан је био аустроугарски гранични подофицир, а на почетку Првог балканског рата 1912. године, илегално прелази Дрину и јавља се као добровољац у српској војсци. Приликом преласка реке, опазиле су га његове колеге граничари и почеле да пуцају, а пошто им се учинило да су га погодили и да се удавио, породицу су обавестили о његовој смрти
Када се сазнало да је Милан Калабић још жив, аустроугарске власти су Јоку са децом Николом, Ангелином и Недељком одвели у логор Нежидер у западној Аустрији. Након Првог светском рата, у којем се борио као српски војник на Солунском фронту, Милан се развео од Јоке и узео Николу са собом. Преведен је у жандармерију, тако да је сина водио по местима у којима је имао службу.
Калабић је у Београду завршио шест разреда гимназије, а затим уписао геометарски одсек у средњој техничкој школи 1925. године. Школу је завршио 1927. године са добрим успехом и стекао звање геометра. Одмах је упућен на одслужење војног рока у инжињеријском подофицирском школи у Марибору, где је добио чин каплар-ђак.
Катастарску службу у Нишу је добио одмах по окончању војног рока и тамо је почео са спремањем државног стручног испита за геометра. За време припреме испита, упознао је годину дана млађу колегиницу Стајку, звану Борка, родом из ваљевског села Рајковић. Венчали су се 1929. године у Ваљеву, а Калабић је потом позван на једну војну вежбу, на којој унапређен у чин резервног инжињеријског поручника Југословенске војске.
Близанце Мирјану и Милана су добили 3. августа 1930. године. Калабић је убрзо положио стручни испит са врло добрим успехом, дана 5. децембра 1930. године у Београду. Тако је и прву геометарску службу добио у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац и најзад у Ваљево, где Калабићи и данас живе. Ту је најпре био један од геометара, а потом и начелник Катастарске управе од 1932. године. У Ваљеву му се придружила мајка Јока, а након развода и сестра Ангелина. Зато је Калабић ту купио кућу, потом и аутомобил марке Бјуик, који је тада био први аутомобил у Ваљевском крају.
Никола је био човек од науке и интегритета, јако поштован и цењен у струци и ван ње. Поседовао је највећу и најпотпунију приватну библиотеку у Ваљевском крају а и шире. Често су деца из ваљевских школа и гимназије, када нису могли наћи неку књигу у школској или среској библиотеци ишли код Николе, који им је врло радо, књиге позајмњивао или поклањао.
Други светски рат, тачније први дана априлског рата, 6. април 1941. године, резервног инжињеријског поручника Николу Калабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љубо Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Миловановића Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. По Пећанчевим директивама, међу првима је почео формирање четничког одреда у Ваљеву и Колубари, у коме је касније вршио функцију обавештајног официра. За овај рад, Пећанац га је наградио звањем војводе церског и ваљевског.
Али после свега три дана, Калабић се вратио са Букуље. По сведочењу супруге Борке, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, присмо, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем који је сарадник окупатора. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу.
Ту Калабић показује свој патриотизам и своју непоколебљивост у борби против нацистичког окупатора и своју верност Краљу, отаџбини и народу, касније и ђенералу Дражи. Ту видимо прве обрисе титанског карактера, који је остао истинит и неукаљан до краја, а који су комунисти покушали да окаљају њиховом неистинитом и патетичном причом о Калабићевој издаји Драже.
Средином августа 1941, Калабић је ступио у везу и са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем, нудећи му своју част и службу. За пуковника Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом, препоруком, лета 1941. године одлази на Равну гору. Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића, тако да већи део времена до зиме прве ратне године проводи уз њега.
За то време, његов отац Милан Калабић се придружио Српској државној стражи под управом Владе народног спаса генерала Милана Недића. У почетку се није слагао са Николином одлуком да буде у шуми са Михаиловићем, али и сам Милан убрзо почиње да помаже Четницима достављањем муниције и новца, пријављивањем више стотина фиктивних војника под својом командом. Милан је на тај начин плате, оружије и жуницију намењене тим фиктивним трупама слао Дражи. Након сазнања да четницима тајно допрема муницију и информације, Гестапо је 3. октобра 1942. године ухапсио Николиног оца Милана Калабића, потпуковника Српске државне страже и начелника пожаревачког округа за време окупације, који је стрељан након саслушања под тортуром.
Од новембра 1941. године, Калабић је постао командант Горске краљеве гарде, која је у том тренутку још имала улогу пратеће чете Команде четничких одреда, односно пуковника Михаиловића. Неколико дана пре велике немачке операције Михаиловић у децембру 1941. године, Никола је организовао састанак пуковника Михаиловића и његовог оца потпуковника Милана Калабића, на којој је договорено да Милан преко расположивих органа власти Владе народног спаса настави да помаже Михаиловићеву организацију у шуми. Када је почела операција Михаиловић, пуковник Михаиловић је раздвојио своје снаге, како би се лакше пробили кроз непријатељски обруч. Калабић је тако са својом групом кренуо и наишао на немачке снаге, којима се представио као командир одреда под командом Милана Калабића и тако је успешно пробио непријатељско окружење. Док се Михаиловић пробио другом рутом, захваљјући сину славног војводе Мишића, који се предао нацистима, представљајући се као Дража.
Све време рата, Николина породица је била прогоњена од стране окупатора али и колаборациониста, како од Љотићеваца и Недићеваца, тако и од комуниста. 19. децембра 1942. године, припадници Српске државне страже и Српског добровољачког корпуса су ухапсили Николину кћерку Мирјану, мајку Јоку и сестру Ангелину, а потом их одвели у Бањички логор, а исто су учинили и са родбином његове супруге Борке. Тамо их је лично саслушавао Светозар Тоза Вујковић, управник логора. Уочи ових хапшења, Борка је схватила да је прате и успела да се сакрије. Исто је учинио и њихов син Милан, који је тада имао 11 година и Калабићу је било потребно дуго времена да га пронађе.
У јесен 1943. године, Калабић је успео да кћерку Мирјану избави из Бањичког логора, преко свог обавештајног официра Костадина Кошутића из Управе града Београда. Наиме, он је дошао у логор са лажним налогом да је води на ново саслушање, али је уместо тога одвео и предао Калабићу у тополском селу Божурња. Остали чланови Калабићеве породице су ослобођени из Бањичког логора почетком 1944. године, заједно са Јелицом Михаиловић (супругом генерала Михаиловића), а по наређењу др Хермана Нојбахера, специјалног Хитлеровог изасланика, који је у два мандата био градоначелник Беча, чија је идеја била да у предстојећим борбама придобије четнике на сарадњу, те да од њих направи нове Љотићевце, користећи ситуацију у којој су четнике ради комуниста напустили западни савезници, те је ово требало да буде гест добре воље ради коначне обмане. Нојбахер наравно, није успео у својој замисли.
Током 1944. године, Гестапо је ухапсио и студенткињу Бориславу Бобу Станишић из Пожаревца, са којом се Милан Калабић верио пре хапшења. Откривено је да је и она била четнички илегалац у Београду, па је након саслушања и тортуре у Бањичком логору, депортована 2. јуна у логор Аушвиц, где је највероватније и убијена. Боба је после Миланове смрти, била један од најбољих дражиних илегалаца. Као и увек кроз историју, комунисти су Бобину причу изобличили и лажно је приписали њиховој ескорт дами Вери Пешић, о којој данас снимају тв серије и филмове.
У ткз. бици на Зеленгори, комунисти су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку и ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николином савету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка одведене у затвор.
Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуће. После неког времена, га је поверио свештенику Миру Глушцу, благајнику у једној бригади Горске гарде.
Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, који се позива на сведочење фочанског свештеника Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и стрељани су у селу Блажуј, код Сарајева, на врелу Босне.
Нико од његове породице, никада није издао нито се одрекао Николе, премда су на то били присиљавани и приморавани психичким и физичким тортурама.
Никола је кроз скоро цео рат био комадант Горске краљевске гарде, најелитније јединице међу Југословенском војском. Под његовог комадном гарда је од пратеће чете постала елитна специјална јединица, која је ишла тамо где нико други није смео, нито могао, која је чинила немогуће. Спроводећи стриктну дисциплину, правично и са великом дозом личне емоције, Никола је зарадио поштовање и поверење поверених му војника.
Калабић је од комуниста лажно оптужен да је издао Дражу. У филму који нећемо именовати, а који смо вероватно сви гледали, Калабић је портреисан као ждеравац, пијаница и превртљивац. Ипло се толико далеко да ду комунисти избацили фотографије и видео снимке на којима се види „Калабић“ у друштву партизана и удбаша. Анализама фотографија и потписа тог „Калабића“ од стране судских вештака из Србије и САД, утврђено је да су те фотографије и ти његови потписи на документима који потврђују комунистичке трвдње, лажни. Калабића је глумио и то лоше, двојник, за кога је судски вештак путем фотографије мерећи висину „Калабића“ са слике коришћењем признати научних метода, удврдио је да је особа са слике преко 15 центиметара нижа од правог Калабића и да је та особа двојник, преварант.
Никола је јуначки погинуо у складу са својим идеалима и својом чашћу у борби са егзекуторима комунистичке Озне код Дегурићке пећине надомак Ваљева и манастира Ћелије, дана 19. јануара 1946. године. О чему имамо и сведочење свештеника из поменутог манастира.
Ипак неправда почињена Калабићу, делимично је исправљена. Основни суд у Ваљеву је 2011. године, у ванпарничном поступку донео решење којим се утврђује 19. јануар 1946. године као датум смрти Николе Калабића код Дегурићке пећине у борби против црвене куге.
Званичан епилог Калабићева прича добија 2023. године после 14 године тешке правне борбе. Весна Драгојевић, унука Никола Калабића, покренула је процес његове рехабилитације давне 2009. године. Основни суд у Ваљеву је 2011. године својим решењем одредио 19. јануар 1946. године као датум Калабићеве смрти, односно погибије. Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Ваљеву у мају 2017. године. Ову одлуку је у мају 2018. поништио Апелациони суд и вратио на поновно одлучивање. Поступак је настављен пред Вишим судом у Ваљеву.
Калабић је званично рехабилитован 8. августа 2022. године. Суд у Ваљеву га је ослободио пређашњих оптужница и ништавнима су проглашене одлуке о конфискацији његове имовине те је за званични датум његове смрти недвосмислено утврђен 19. јануар 1946. године. На ови одлуку поднета је жалба. Апелациони суд у Београду је у мају 2023. потврдио решење о рехабилитацији.
Калабић, никада није издао Дражу што је потврђено у више извора. Једноставно, карактер Николе Калабића је био такав да је одисао поштењем, верношћу, пожртвованошћу, храброшћу и патриотизмом. У више прилика, имао је могућност да иза Дражу директно Немцима и то није урадио, а издао га је комунистима, онима који су му мучки прогањали фамилију и убили јединог сина, за печено прасе и литар ракије. Патетичне лажи, измишљотине и обмане комуниста, више не стоје и не пију воду, модерна историографија, најзад износи истну на видело.
Интелектуална величина, патриота, војник, отац, супруг, верник, домаћин и пре свега добар човек су особине које су красиле хероја и јунака Николу Калабића. Човек таквих капацитета, особина и карактера се ретко среће и ми Срби треба да смо поносни што смо у нашој историји имали не једног него хиљаду Калабића.
