За разлику од већине европских и светских модерних демократских држава, које експонирају и које се диче својим „демократским“ наслеђем, а које су у доби свог империјалистичког експанизма створиле своје данашње богатство и „престиж“ на трговини робљем, угњетавањем и израбљивањем других народа и које су само само до пре педесет година имале циркусе у којој су децу и људе друге боје коже излагали у кавезима као животиње. Пример, таквог цинизма, лицемерја и гордости, могу да минифестују само оне земље које за идеале, правду, правичност и демократију не знају, земље чија је једина звезда водиља кроз историју али и дан данас био и остао само и једино њихов сопствени интерес.
Србија није горда, нити лицемерна и ако је 1835. године на Сретење, 15. фебруара по грегоријанском календару, одржала и Европи и Свету, час демократије, који је у аналима светске историје с намером и предумишљајем занемарен и заборављен. Када је донет, устав Кнежевине Србије, био је најлибералнији и најпрогресивнији устав на свету. А учитељ, који је тај час свету одежао и који је тај устав саставио, је био велики Српски мислилац, новинар, политичар, публициста и интелектуалац Димитрије Давидовић. Устав који је писан по угледу на устав који је изнедрио Француски народ у јеку своје револуције, устав који је по форми и суштини превазишао и надмашио легислатуру која му је била узор. Устав који је био темељ и узор не само Српске модерне демократске државе, него и многих других европских и светских демократија.
Неки од примера права и слободе грађана прокламоване у Сретењском уставу „неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања.“Док је у неким од чланова устава писало следеће: Члан 116. „Свакоме грађанину Србском отворен је пут к свим чиновима у Сербији, како се нађе да је способан и достојан к њима“, члан 117. „Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету“, члан 118. писало „Како роб ступи на Српску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко у Сербију довео или сам у њу побегао. Србину Слободно је роба купити, но не продати.“ И члан 119. „Имање сваког Србина, било какво му драго, јест неприкосновено. Ко се покуси, дирнути у туђе добро и имање, или присвајати га, или окрњити, онај ће се сматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и откуд му драго.“
Устав који је био толико испред свог времена, да је био на снази само 55 дана, те је под притисцима великих сила, пре свега Хабзбуршке монархије, Руске и Отоманске империје укинут, као преслободарски и прелибералан, као претња њиховој светској хегемонији и њиховим интерним уређењима.
Кроз своју историју, Србија је за време али још и пре ере Немањића, имала другачије државотворне идеје и системе, него друге државе тог времена. Српска држава за разлику од других европских сила тог временена никада није имала робове и успостављен робовласнички систем. Серби, који су чинили најнижи слој друштва за време Немањића и који се често погрешно називају робовима, били су све, само не робови. Они су племићу на чијој су територији живели плаћали годишњи порез у натури и морали су да се одазову његовом позиву да се јаве у војну службу. Са друге стране могли су да се слободно крећу па чак и да се селе на територију других племића, ако им нису одговарали услови код дотадашњег властелина, могли су слободно да купују, продају и да се међусобно жене и удају. Могу су се наћи јако ретки примери робства у средњовековној Срији и то у форми ратних заробљеника, који су по правилу после неколико месеци, или пак година рада, били замењивани за Српске заробљенике или су пуштани да се врате кућама, када је сматрано да су спремни да се интегришу у друштво.
Србија је добила свој први државотворни документ у форми законоправила Светог Саве, који је касније уобличен у први српски законик, законик цара Душана. Душанов законик, је био сјајан пример легислатурног, државотворног документа, који је уређивао све друштвено – правне односе у држави, и један од првих примера у светској историји где нико па ни сам цар, није био изнад закона. Такође, Душанов законик је био у своје време доста прогресиван, да не кажемо либералан. Увео је судове као правну инсистуцији и судови су а не властелини, по слову законика одлучивали о свим друштвено – правним питањима. Судовима су били одговорни како серби, занатлије и трговци, тако и племићи, властелини и властелинчићи.
По паду српске средњовековне државе, Срби преко три стотине година трпе турски зулум и турски правно – политички систем који је почивао на свемоћи султана и шеријатском праву.
1804. године, вољом Божијом а кроз жељу српског народа за слободом, правдом и сопственом државом, обнавља се Српска државност првим Српским уставнком. Српска војска, предвођена вождом Карађорђем, односи велике победе, над супериорнијом и надмоћнијом војском, прво турских дахија, а касније и самог Отоманског султана. Док се вожд посветио да кроз војна дејства ослободи Србију, моноги учени људи и свештеници, предвођени Доситејем Обрадовићем, као своје оружје, уместо кубура, сабљи и топова, бирају, ум и књиге и крећу да просвете Србију и да јој кроз право, инситуције и школе врате и учврсте државност. После слома првог Српског устанка, Срби се само годину дана после поново буде, овај пут Срби за свог представника бирају Милоша Обреновића, једног од угледнијих Срба и доказаног војсковође из првог Српског устанка.
Милошу је народ поклонио поверење, које је овај искористио и прокоцкао, признавши Отоманског султана за владара и ставивши Србију у положај вазала у односу на Отоманску империју. Други Српски устанак је трајао свега неколико месеци, после чега је Милош прво усмено постављен за кнеза Српског, док је 1830. године то и озваничено султановим хатишерифом у које је Милош проглашен за наследног књаза Србије. Милош је толико био ревносан у својој служби султану, да је и на најмању појаву анти-турске милси и дела, вешао и убијао Србе. Правдајући то , куповином времена и куповином „мира“. Док је свог кума, славног вожда Карађорђа, сматрајући га супарником, на превару и мучки, на спавању убио. Турци су поставили Милоша да влада и да уместо њих сакупља харач, давши му довољно простора да може да маневрише и да учврсти своју власт у виду апсолутизма. Кроз овакав вид власти, тоталне и апсолутистичке, Милош се кроз трговину, шпекулације и отимања имовине, јако брзо обогатио. Његово богатство 1835. године је износило бруто 13 милиона гроша, док је целокупни харач Србије, Турској износио 2.3 милиона гроша годишње.
Српски слободарски дух је опет преовладао међу Српским народом и после неколико буна, од којих је највећа и најбажнија била Милетина буна, а које су све од реда дизане да се промени или ограничи Милошева власт, долази до стварања и усвајања Сретењског устава, од стране уставобранитеља.
После доношења устава, а бојећи се да се тај Српски слободарски и правдољубиви дух не пренесе преко граница мале кнежевине и не рашири као ватра слободе и светла европом и светом и да не угрози њихова интерна апсолутистичка уређења и њихове елите. Хабзбуршка монархија, Руска и Отоманска империја су малу кнежевину, ставиле под велике притиске и претње. По њиховој жељи и вољи, овај слободарски, правдољубиви и демократски устав је неуставно и незаконито укинут, те су кнезу Милошу Обреновићу, враћене све овласти, које је му је устав одузео и/или ограничио.
Док је Србија била спремна и предводила борбу за слободу, демократију, идеале људских права и слобода, западне земље, тачније већина великих сила тог времена, заједно са Русијом, нису биле спремне на просвећење и демократију. Желећи да задрже своје привилегије и систем који им је омогућавао, тоталну и апсолуту власт, доказали су да нема пријатељства, нити братства међу државама, већ само интерес, владајућих елита, да задрже своје положаје и привилегије, немајући притом скрупула, нити осећаја, за друге народе, нити њихове интересе, њихову независност и територјални интегритет.
После скоро 200 година, од доношења Сретењског устава мало се тога променило. Осим развоја технологије и технике, светом и даље управљају велике силе, које само и једино интересују интереси њихових елита. Тада као и сада, мале земље које се боре за своју слободу и независност се ништа не питају, већ постају жртва политика и интереса великих сила. Сада, као и тада, наша мала Србија се бори за слободу и независност, тражећи своје место под васељеном. Сада као и тада, отворени су нам многи путеви, али већина тих путева, води у таму, модерно робство, губитак државотворноси и слободе. Сада као и тада, пред Србијом је само један пут, Српски пут, оличен у Свето Савином законоправилу, Душановом законику и Сретењском уставу и у срцу и души сваког Србина и сваке Српкиње.
Небројено много пута кроз историју, дали смо доприност светском миру, демократији, људским правима и слободама. Не само речима, већ нашим изборима и делима. У оба светска рата, смо били на страни правде и части и ако смо били преварени и на крају издани. Сада тај запад, тај „цивилизован“ и „демократски“ свет, има права и храбрости да нас у очи погледа, да нам држи предавања о демократији, људским правима и слободама, нама који смо 1835. године одржали свету час демократије и показали свима наше право лице, оличено ловорикама слободе и правде за све народе, вере и нације и до дана данашњег ми наш образ нисмо укаљали.
