Транзиција или чекајући европејског Годоа
Србија је своје дуго, болно и тужно путовање стазама транзиције и ЕУ интеграција започела сада већ давне давне 2000. године. Неки скептици ће рећи да је тада Србија формално и правно започела процес транзиције и ЕУ интеграција, после смене власти у Југославији, али да је Српски народ показао своју жељу и вољу да се сврста међу Европску породицу народа, много раније. Да се почеци тог европејског пута могу видети у студентским демонстрацијама и митинзима уједињене опозиције када им је на челу био Вук Драшковић, 1992. године и по освајању власти у Београду од стране ДОС-а 1996. године. Истина је да народ Србије никада није желео пљачкашку и разбојничку транзицију. Што је воља народа на изборима јасно и показала и то више пута, па и на задњим изборима октобра 2000. године. Тек уз страну интервенцију, која је била праћена деценијом пропагандног и специјалног рата, ако и реалног рата оличеног у агресији на нашу земљу 1999. године. Демократски запад је на тренутак, употребом силе, принуде и обрнуте психологије, успео да придобије српски народ за свој циљ.
Додуше, тај тренутак је трајао целу једну деценију, током које се Српски народ тотално посветио транзиту из социјалистичко-планског друштва и привреде ка демократско-капиталистичком политичко-економском систему. И ако је тај период наше историје обележен црном мрљом, „легалних“ пљачки, поробљавања и израбљивања радника, систематским уништењем привреде и економије, тешким социо економским условима, Српски народ се није поколебао и веровао је својим пријатељима са запада. Те је наставио стоички да подноси све недаће, које му је тај исти запад намерно, свесно и плански наметао, преко својих локалних управитеља, лидера странака које су чиниле ДОС, а касније и странака које су из њега проистекле. Кроз хорор транзиције, прошли смо ми сви, сем неколицине одабраних, којима је она била мајка, а не маћеха. На хиљаде солидних државних/друштвених предузећа је систематски уништавано и приватизовано, продато за „тепсију рибе“, домаћим и страним пљачкашима, које демократски вокабулар назива инвеститори. Милиони људи су остали без посла, на десетина хиљада људи без домова. Транзиција је постигла своје, бацила је Србију на колена економски, друштвено и социјално.
Све то време нам је говорено, да смо напредовали, па смо скоро спремни да добијемо место које нам припада. Али, увек је било то, али, морате, да нам предате своје националне хероје, морате да приватизујете све компаније од националног значаја, морате да реформишете правосудни систем да штити наше банке и инвеститоре, морате да потпишете да увозите нашу робу без царине, док ви исту плаћате, морате да се одрекнете дела територије, примера је на хиљаде. Никада им није било доста. И тако, читаве генерације су уништене, животи протраћени, судбине осујећене, све то чекајућу Годоа, оличеног у ЕУ, чекајући и не дочекајући га, као млада која чека ђувегију кога воли, пати због неузвраћене љубави, зна да неће доћи али га ипак чека, тако невина и тако чиста. Али, наш народ каже у лажи су кратке ноге. Исто је било и са транзицијом и ЕУ интеграцијама. После промена од 2012. Србија је и даље на Европском путу, али не више тако сигурно и чврсто. после ДОС-ових парола, „Европа нема алтернативу“, ипак се показало и доказало да Европа има алтернативу и то не само једну.
Заокрет у Српској политици, посебно је видљив у задњих 5 година од када је кристално јасно да су планови демократског запада национално, демографско и територијално уништење Србије, те да се она сведе на границе Београдског пашалука. Што је лако видљиво и уочљиво по питању и по примеру наше јужне покрајине КиМ.
Од тада наша дипломатија јасно тражи алтернативу ЕУ, али кроз присну пре свега економску кооперацију са њом. Од тада Србија настоји да партнере „види“ у неким другим државама, рецимо Кини, чије су инвестиције, превазишле оне из ЕУ, али и самој себи Србија види највећу шансу. Ради се на подстицању домаће економије, пре свега на отварању и функционисању, малих, средњих а посебно породичних предузећа. Данас је ситуација другачија него 2012. године. Свима је постало јасно, да Србија не може да оствари, нити да одбрани своје националне интересе, као чланица ЕУ. На крају крајева нити ЕУ жели да Србија постане њен члан. Наша будућност лежи другде, а где? То је нешто што сви заједно морамо да пронађемо и донесемо одлуку. Морамо пронаћи српски пут по оној „исток западу и запад истоку“.
