Јефто Грубор: Војна неутралност и европске интеграције – Србија у вихору блоковских подела

koreni.rs

Кроз историју човечанство се увек делило на различите војне и или политичке блокове. Ни данас ситуација није ништа другачија. Другачија је само форма тих подела, док је суштина остала иста. Имамо једну, до две супериорне силе, које виде свој тренутни интерес у неком виду савезништва са слабијим од себе и око себе окупљају сателите који сматрају да ће кроз савезништво са тим силама остварити своје територијалне, политичке и економске циљеве. Уколико одређена страна не види свој интерес у оквиру неког блока, алијансе, а са друге стране тај блок види интерес у тој страни, он ће покушати да пројектује своје виђење политичким и економски путем, а ако то не буде успешно, онда се прелази на обману, превару, принуду, док се метод војне силе оставља као последње решење.

Овај вид пакта је уствари господарско-вазалски однос, где супериорне силе пројектују своју моћ на инфериорне, обећавајући им заштиту и помоћ у војном и економском смислу, а истовремено исцрпљујући све врсте ресурса и инсталирајући своје политичко-економсе системе у тим државама, стварајући од њих ништа друго но валазне твотрвине, протекторате, који су у сваком облику од њих зависни. Те државе, задржавају своју државност само у имену, а за све друго за сваку политичку, спољнополитичку, економску и војну одлуку, морају да траже дозволу од својих господара.

У двадесетом и двадесет првом веку, блоковске поделе су постале све интензивније и све израженије. Почевши од антанте и тројног пакта, савезника и сила осовине, НАТО пакта и варшавског пакта, па све до данас када примат имају НАТО пакт и БРИКС.

После распада Совјетског Савеза, једини и најјачи блок постаје НАТО пакт и та униполарност се задржава све донедавно. НАТО пакт тај вакум у моћи користи да агресивно шири своју политику и увећава своје чланство, често користећи и насилне методе у виду исценираних и организованих револуција у земљама које нису хтеле да прихвате НАТО пакт, пре свега у заједници слободних држава тј. у државама бившег Совјетског савеза и уопштено у земљама бившим чланицама варшавског пакта, као и у балканским земљама где НАТО пакт види своје стратешке интересе.

Као пример имамо СФРЈ и СР Југославију, где су националне и верске тензије искоришћене у сврху изазивања интерних сукоба, у којима је она страна, тих мултикултуралних и вишенационалних република, која није хтела да прихвати диктате НАТО пакта, лажно оптужена за геноцид и ратне злочине, што је искоришћено да се активира ратна машинерија НАТО пакта и да се без икаквог утемељења у међународном праву и без дозволе Уједињених нација, тај земља СР Југославија (Србија и Црна Гора) војно нападе и да јој се на правди Бога и цеви оружја и ако је пружила херојски отпор одузму деолови територије и присилно наметне демократски систем државне управе и капиталистички систем економске организације. Док је пре тога у отцепљеним републикама СФР Југославије, извршено небројено много ратних злочина над Србима а у Хрватској највеће етничко чишћење неког народа на територији Европе од другог светског рата, тј. Срба од стране Хрвата.

Процењујући тај ће тај вакуум у моћи трајато много дуже, НАТО пакт као војна организација наставља полтику агресивног проширења, која је у стопу праћена, поготово на европском контитенту а поготово у држвама бивше совјетске утицајне сфере проширењем, политичке и економске руке НАТО пакта, Европске уније. Тако да се на простору о коме говоримо створио израз „евроатланске“ интеграције, алудирајући на то да приступање једној организацији, није могуће без приступања другој.

У последњој декади видимо да одређене земље пружају активан и пасиван отпор овом унилатералном устројству. Русија као правни наследник СССР и светска сила је видела и даље види ову врсту експанзије НАТО пакта, усмерену ка њеним границама, као претњу својој националној безбедности и свом уставном поретку. 2008. године, Русија први пут пружа активан отпор НАТО пакту, када је исти покушао да путем силе а користећи прокси државу, Грузију, која није била чланица НАТО пакта, али је њена војска била обучавана и наоружавана од стране истог анексира део територију северне Осетије, на којој живе етнички Руси, а чији статус још није био формално одлучен. Русија је активирала своје одбрамбене снаге и релативно брзо и лако спречила тај покушај агресије. Те је ставила до знања НАТО пакту и САД као њеоговом вођи да је крај униполарног система и њихове хегемоније близу. Земље као што су Кина, Индија, Иран, Јужноафричка република и многе друге, такође су увиделе опасност коју униполарни систем моћи преставља њиховим али и глобалним интересима и одлучиле су да се организују и спрече хегемонију НАТО пакта а пре свега САД у свету. Тако да се рапидно формира БРИКС као пандам НАТО пакту и Европској Унији, али употпуно другом облику, који није деструктиван по државе чланице, њихове економске и политичке ситеме, који од њих не ствара вазале, већ равноправне партнере. Али који такође не преза од употребе одређене врсте силе да одбрани своје интересе.

После више од две деценије униполарности и НАТО/САД хегемоније, опет добијамо биполарну расподелу моћи у свету. Што логично доводи до тога, да обе стране желе да увећају своју моћ и обезбеде своје интересе, активним регрутовањем и прикључењем других држава у своје блокове.

Србија је једна од ретких земаља у свету, која не жели да своју независност и своју државаност преда другима у руке, макар не у војном смислу. Србија је прогласила војну неутралност и категорички одбија да се придружи било ком војном блоку. Док са једне стране има одличну сарадњу са НАТО пактом, кроз програм сарадња за мир а са друге стране огранизује редовне вежбе и сарадњу са војскама БРИКСА, пре свега са армијама, Русије, Белорусије, Кине, Азербејџана и других.

Тај статус неутралности, ставља Србију у јако незахвалан и тежак положај на геополитичкој сцени, а пре свега на регионалној политичкој сцени. Србија је у сфери НАТО пакта и тотално је окружена државама чланицама НАТО пакта и ЕУ. Због тога трпи енормне притиске да се одрекне своје неутралности и придружи евроатланској организацији. Још је отежавајућа околност и питање јужне Српске покрајине КиМ, која је насилно од стране НАТО пакта и ЕУ одцепљена од Србија и на њој је унилатерално створена ткз. држава Косово. Притисци да Србија призна ткз. Косово су константни и енормни. Постављају се и као главни услов за улазак у Европску Унију. Тражи се од Србија да прихвати „реалност“ и да у складу са њом и поступи. Што значи, мали сте, немоћни, окружени чланицама НАТО пакта, боље да урадите како вам је речено.  Србија се још увек доста успешно одупире тим притисцима и претњама. Али, неизвесно је колико ће то дуго бити у могућности да ради. С обзиром на то да се Русија ситуацију у Украјини доводи под контролу, да ће рат ускоро бити готов и да ће Русија извојевати победу, пирову, али ипак победу. Западу је потребно ново жариште где ће пројектовати своју моћ, али овај пут успешно. Потребно им је жртвено јагње да оправдају неуспехе у Украјини, а бојим се да ће то жртвено јагње, као и небројено пута у историји бити Србија и српски народ.

Војна неутралност за Србију, чисто због њеног географског положаја, тренутно нема алтернативу. Окружени смо чланицама НАТО пакта, који су већ показали спремност да изверше војну агресију на нас, без икаквог повода и правног покрића. Али алтернатива за политичку и економску интеграцију Србије постоји. Не само у облику царинске уније БРИКСА, већ у облику економске неутралности.

Србија је потписивањем уговора о кандидатури за ЕУ, пристала на огромне економске уцене. Роба из ЕУ се безцарински може извозити у Србију, земљама ЕУ је дозвољено да дају субвнције својим произвођачима и на тај начин смање цене својих производа и униште конкуренцију у Србији и за европску страну не постоје квоте код увоза. Овај уговор није обостаран. Тамо где ЕУ нема рестрикције, Србија их има. Ово је урађено са циљем, да се систематиски уништи наша привреда и пољопривреда, те да исту за „тепсију рибе“ купи конкуренција из ЕУ. И та политика се показала успешном за ЕУ. Данас преко 80 процената привреде у Србији држи фирме из ЕУ или фирме које су везане за њих.

Проглашавањем економске неутралности, Србија би била у могућности да укине ове срамне, уцењивачке и издајничке уговоре и да са свим земљама ЕУ, послује по принципу добре економске праксе и реципротета, где би и једна и друга страна плаћале царинске тарифе. Друго Србија би могла да прошири своје тржиште на нова, растућа тржишта у Африци и Азији, где не била уцењивана, и где би њени производи и компаније имали фер третман и једнаку шансу за успех, што на простору ЕУ никада нису, нити ће икада имати.

Једини излаз за Србију, које је у јако тешкој политичкој и економској ситуацији је, политика аупсолутне неутралности. Економске, војне и политиче. То не значи аутоматски и политику изолационизма, напротив. Србија би одржавала и неговала добре односе са свима, али не би учестовала у било каквим политичким, економским или војним делима, које се не тичу нас самих. Наравно постојале би тренутно последице, поготово у економском облику, док се финансије и привреда не би аклиматизовале на нови систем.  Могућности су огромне и неисцрпне. Док год будемо водили политику Европских интеграција, рачунајући и тржишта САД, Велике Британије, Канаде и Аустралије, нама је отворено нешто око 30 процената светског тржишта, тржишта које је целокупно у огромној рецесији и инфацији и чији циљ није фер тржишно такмичење, већ тотална анексија наше привреде и пољопривреде.

Политика апосултне неутралности, не би нам осујетила приступ том тржшту, само би га ограничила царинама, које им и сада плаћамо. Али би нам отврила приступ 70 посто светског тржишта које је у великој већини у успону, где би наше компаније имале фер тржини третман и где можемо да се позовемо на квалитет и робусност наших производа, које смо тамо извозили као СФРЈ и који тамо и дан данас имају јако добар реноме.

У вихору блоковски подела, Србија неће дуго моћи да три притиске Европске уније и НАТО пакта. Србија је на раскрсници и ускоро, ће морати да одлучи. Исток или запад, ЕУ и НАТО или БРИКС. Али постоји трећи пут, Ни Европски, ни амерички, ни Руски, ни Кинески. Пут апсолутне војне, политичке и економске нутралности, пут Српског духовног и националног препорода. Постоји и Српски пут.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас