Јелена Церовина: Цензорски филтер Пандориних папира

Pandora papiri
Одједном је постало упадљиво да међу дванаест милиона докумената нема баш ниједног папира који би оптужио неке од највећих америчких милијардера, перјаница „Форбсове” листе

Првобитно одушевљење и респект које је изазвало откриће Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство (ICIJ) о скривеном богатству светских лидера, популарно названо „Пандорини папири”, ових дана све више замењује сумњичавост да су процурели подаци ипак прошли кроз неки цензорски филтер. Нико сигурно није остао у шоку јер су бројни државници далеко од очију, пре свега, јавности у својим земљама уживали у богаташком животу. Ипак, одједном је постало упадљиво да међу дванаест милиона докумената нема баш ниједног папира који би оптужио неке од највећих америчких милијардера, перјаница „Форбсове” листе попут Џефа Безоса, Илона Маска, Била Гејтса и Ворена Бафета.

Тешко је поверовати да се гнушају пословања на Британским Девичанским Острвима, Кипру, у Панами, Сингапуру или Швајцарској.

Право време за праве папире

Иако нико не спори да је добро, поготово за Чехе, што се сазнало за скривено богатство премијера Андреја Бабиша, многи су се запитали зашто баш уочи парламентарних избора. Тако се Бабиш нашао под притиском да у завршници кампање објашњава офшор комбинаторику коју је користио да би на Азурној обали купио дворац Биго, што није споменуо у својој имовној карти. Он је, не негирајући доказе, за све оптужио „чешку мафију”. Поражен је на изборима, али ће се ипак борити за опстанак на власти. Да ли, осим с разоткривањем богатих политичара, овај „атак” на Бабиша има везе и са политиком коју води као део Вишеградске четворке, у којој су, поред Чешке, и Пољска, Мађарска и Словачка, земље уније с којима Брисел све теже излази на крај.

А када се помене цурење докумената, прва асоцијација је „отац” свих узбуњивача – Џулијан Асанж. Како је приметио аустралијски новинар Мајкл Вест, оснивач истраживачког портала „Мајкл Вест медија”, док оснивач „Викиликса”, без пресуде труне у озлоглашеном лондонском затвору, који је познат и као „британска верзија Гвантанама”, светска јавност се забавља „медијским кореографским циркусом” од „Пандориних папира”. Вест се пита шта је Асанжова кривица: да ли можда то што је открио америчке ратне злочине?

Америчка администрација очигледно није много узрујана због „Пандориних папира”, али је и даље потресају „Викиликсове” депеше. И не одустаје од суђења Асанжу за шпијунажу. Многи верују да је питање дана када ће британске судије одобрити његово изручење, које су до сада одбијале само из разлога што су услови у Белмаршу бољи него што би их имао у неком америчком затвору, а не зато што не постоје суштински аргументи против 17 америчких оптужница.

Спој нелогичног и корисног

Четири месеца после сусрета Владимира Путина и Џозефа Бајдена у Женеви, који није био историјски, како се то више прижељкивало него реално очекивало, у Москву је ове недеље допутовала Викторија Нуланд. Заменица америчког државног секретара је лице са руске црне листе од 2019. године, када јој је забрањен улазак у Русију. Нуландовој је за ову посету одобрена виза, а заузврат, Вашингтон је дозволио специјалисти за разоружање Константину Воронцову да присуствује састанку групе УН о неширењу атомског оружја јер Американци нису хтели већ две године да му издају визу.

Да ли је овај гест вредео? Ако је судити по изјави Нуландове и помоћника руског председника Јурија Ушакова, са којим се срела, изгледа да јесте. Детаља, наравно, нема. Али је по изласку из Кремља америчка званичница рекла да су разговори били веома продуктивни, док је Ушаков оценио да су „стране успеле да постигну одређени степен разумевања у вези с даљим контактима на највишем нивоу”. Заменик шефа руске дипломатије Сергеј Рјабков, који је такође угостио Нуландову, описао је овај разговор као користан, али уз опаску да „Американци немају слуха за нашу логику”.

И сам Владимир Путин је пре неколико дана изјавио да види потенцијал за сарадњу са САД у низу питања од контроле наоружања до енергетике, те да је успоставио солидно радно партнерство с америчким колегом Џозефом Бајденом.

Интонација која обећава

И док је можда помало и неочекиван овај тон између Вашингтона и Москве, сасвим извесно је неочекиван тон који ових дана може да се чује у изјавама америчких и израелских званичника. Бела кућа све оштрије најављује поновно отварање конзулата у источном Јерусалиму, на шта блиски савезници из Тел Авива узвраћају тек нешто мање оштрим тоновима. Обећање које је дао у мају у Рамали, да ће Америка поново отворити своју дипломатску мисију коју је у марту 2019. затворила администрација Доналда Трампа, Ентони Блинкен ових дана све чешће помиње. Од покушаја да на овај начин побољша односе с Палестинцима Вашингтон, извесно је, неће одустати. У Израелу ово сматрају „лошом идејом” и поручују да за то „нема шансе”.

И док се чека да Вашингтон са речи пређе на дела када је у питању обећање Палестинцима, и од талибана се чека да са речи пређу на дела. Управо то им поручују из Стејт департмента, чији представници су се ових дана у Дохи срели с талибанским вођама. Вашингтон је разговоре оценио као „продуктивне” и „углавном позитивне”, али је од представника нових власти у Авганистану тражено да покажу поштовање за људска права, укључујући права жена и девојака, како би добили међународни легитимитет уз поруку да ће „на крају судити не на основу њихових речи, већ искључиво на основу дела”.

Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас