НАТОславље је духовно-политичка јерес наших дана. Јерес која уводи своје следбенике у стање тешке прелести, а оне који су дубоко загазили, чак бих се усудио рећи и у стање ђавоиманости.
Јерес која се у политичком смислу базира на Троцкистичко-апсолутнистичком анархизму постмодерне, који као једино начело и једини принцип признаје лициферовски его; а у духовно-теолошком на трећем кушачевом пориву: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.“ (Мт. 4,9)
Оваплоћење ове јереси препознајемо у њеној неодољивој претензији да буде мјерило свих ствари и морални арбитар који се вјечито налази изнад ситуације. Привиди бизарне објективности, гуруистичке смирености, емотивне стабилности и болесно пренаглашене емпатије, трају само дотле док јој се показује безрезервна и фанатична покорност.
Жестоке емотивне изливе јерес пројављује највише онда када је раскринкана. Док још интензивније пасивно артикулише емоције (или боље рећи пориве) кроз ђавоиману мржњу према Светом Причешћу; павлелићевско-дрљевићку мржњу према Светом Сави и Цару Лазару и свему осталом што је истинито и Богоугодно; и невјероватну љубав према извитоперености, контраверзи, перверзији а највише према безобразној и очигледној лажи проглашеној за „пост модерну истину“.
Обзиром да метастазирана гордост ове јереси не презире само аргументе и ноторне чињенице, већ и свако оклијевање покорности и поклоњења, једни лијек за њу је дубоко покајање и усрдна молитва.
Извор: ФБ профил свештеника Крста Станишића
