Гледам снимак у којем се пољопривредници жале на услове које им држава обезбеђује, али ми је запало за око да информације које наводи један од пољопривредника нису нимало тачне. Па се питам, да ли Срби живе у свету измишљених информација и колико нема смисла доносити одлуке на основу нетачних података.
Један од главних разлога због којих ме је заинтересовала ова тема, односно снимак који сам видео, јесте чињеница да Холандија има далеко већу пољопривредну производњу од Србије, иако је Србија већа од Холандије.
Холандија је извезла пољопривредне производе у вредности од 135 милијарди евра и увезла у вредности од 94 милијарде евра, према подацима Еуростата. Разлика између увоза и извоза пољопривредних производа у Холандији износи 41 милијарду евра, док је у Србији та разлика 350 милиона евра. За поређење, цела Холандија има површину од 4.185.000 хектара, док газдинства у Србији располажу са 4.073.703 хектара земљишта. Kада би се обрадила сва површина коју имају газдинства у Србији, то би било скоро као цела Холандија. Земљиште у Србији је плодно, нисмо у пустињи, тако да то не може бити изговор.
Видео снимак који сам видео можете наћи на слдећем линку хттпс://вм.тикток.цом/ЗМхкЉXЈх/
Дизел без акцизе
Један од захтева био је дизел без акцизе, уз тврдњу да је у суседној Хрватској дизел за пољопривреду 73 динара. Дизел без акцизе већ постоји у Србији, кроз рефакцију плаћене акцизе на моторно гориво које се користи за пољопривредне сврхе. Правилником о условима, начину и поступку за остваривање права на рефакцију плаћене акцизе на моторно гориво које се користи за пољопривредне сврхе („Сл. гласник РС“, бр. 115/2023), дефинисано је како се може добити рефакција, као и који услови морају бити испуњени да би се добио повраћај новца од акциза.
Мит је да није могуће добити повраћај тог новца.
Цена „плавог“ дизела у Хрватској креће се од 85 до 112 динара, у зависности од пумпе. Да будемо објективни, у ЕУ само Белгија и Финска имају скупљи дизел, при чему је у Белгији скупљи за 4 евроцента, а у Финској за мање од 1 евроцент. Док је цена Еуросупера 95 мало нижа у Хрватској него у Србији, она је у просеку нижа у односу на земље ЕУ. Све наведене цене су на дан 3. октобар 2024. године. Цене дизела за пољопривреднике у Хрватској нису 73 динара по литру, како пољопривредник наводи на снимку
Субвенције за пољопривреднике
Наведена је тврдња да пољопривредници траже најмање субвенције у Европи, и то 300 евра по хектару. Затим се фигуративно наводи да би могли тражити 700 евра по хектару, а касније се спомиње да су могли понудити 400 евра по хектару, чиме би протести били избегнути.
Па да видимо колике су заправо субвенције у Србији, ЕУ и Америци: Одговор нису субвенције из ЕУ или Америке, јер Америка издваја 15 милијарди долара за субвенције, док Србија издваја 840 милиона долара – што је 18 пута мање. Међутим, Америка има 330 милиона становника, а Србија 6 милиона, што је 55 пута мањи број становника. Дакле, просечан Србин издваја три пута више новца за субвенције него просечан Американац. Субвенције за пољопривреду у ЕУ износе 200 евра по хектару, док у Србији субвенције износе 18.000 динара по хектару, односно око 150 евра.
У ЕУ приходи фармера су 49% од просечних прихода у ЕУ. Принос пшенице по хектару је за 50% већи у ЕУ него у Србији, док је у Холандији принос дупло већи по хектару него у Србији. Цена пшенице на Новосадској берзи износи 21 динар по килограму, а просечан принос у Србији је 4200 кг по хектару. Укупна вредност пшенице произведене на једном хектару је 4200 x 21 = 88.200 динара, односно 753 евра по хектару.
Из овога видимо колико је коментар пољопривредника, ратара-повртара, да би могао од државе да тражи 700 евра по хектару, нереалан, с обзиром на то да је укупна вредност пшенице произведене на једном хектару 753 евра, а он жели 700 евра од државе. Изгледа да би био задовољан када би држава давала више новца за субвенције него што је сама вредност произведене пшенице. Овде се поставља питање да ли су грађани Србије дужни да финансирају похлепне пољопривреднике, с обзиром на то да држава располаже искључиво новцем грађана.
Удео пољопривреде у економији Србије
Удео пољопривреде, шумарства и рибарства у БДП-у у 2023. години износи око 3,8%, односно 334 милијарде динара или 2,85 милијарди евра. Суфицит Србије између увоза и извоза у области пољопривреде, шумарства и рибарства износио је 41 милијарду динара (350 милиона евра) у 2022. години, док је у 2023. години износио 0,8 милијарди динара (7 милиона евра).
Србија више није пољопривредна земља, те не чуди што пољопривреда заузима мали део БДП-а. Пре 2023. године, просек удела пољопривреде у БДП-у био је око 5%, а нагли пад на 3,8% може се објаснити падом цена на тржишту. Ипак, пољопривреда сада учествује с мање од 5% у БДП-у.
Пољопривреда се не развија у складу са модерним трендовима, ни у производњи, ни у изласку на светско тржиште. То не изненађује, јер је просечна старост носиоца породичног пољопривредног газдинства 60 година. Људи у тој животној доби, који живе у руралнијим деловима Србије, веома су слабо дигитално писмени, посебно ако нису високо образовани. Они су одрасли у другачијем систему, који није познавао светску конкуренцију.
Попис пољопривреде у Србији
Србија је спровела попис пољопривреде 2023. године у периоду од 1. октобра до 15. децембра 2023. године.
У наведеном периоду на Попису су била ангажована 253 општинска координатора и 2.842 пописивача, који су обишли око 740.000 пољопривредних газдинстава – породичних газдинстава, газдинстава правних лица и предузетника.
Први резултати Пописа пољопривреде показују да је у Републици Србији 2023. године било 508.365 газдинстава, од чега су 99,6% породична газдинства која се баве пољопривредном производњом.
Просечно пољопривредно газдинство обрађује 6,4 хектара, гаји једно грло говеда, пет грла свиња, три овце, 43 грла живине и има око три кошнице пчела. У поређењу са подацима из 2018. године, број газдинстава је смањен за 10%.
Газдинства располажу са 4.073.703 хектара земљишта, док је укупна коришц́ена површина износи 3.257.100 хектара. Просечна површина коришћеног пољопривредног земљишта по газдинству је 6,4 хектара. Највећа је у региону Војводине – 13,2 хектара, следи Београдски регион са 5,7 ха и Регион Шумадије и Западне Србије са 4,4 ха. Попис је показао да је просечна старост носиоца породичног пољопривредног газдинства 60 година, док је тек сваки једанаести носилац газдинства млађи од 40 година, 77% носилаца су мушкарци, а 23% жене.
Сточарством се бави 313.495 газдинстава што је 6 од 10 газдинстава док се 2018. година 8 од 10 газдинстава бавило овом граном пољопривреде. Условних грла је у односу на исти период мање за 20%, те их је сада 1.495.933.
Разлика између ЕУ и Србије према статистици
Главна разлика између ефикасније производње у ЕУ и Србији је просечна величина фарме, која је скоро четири пута већа него у Србији. Самим тим, производ је далеко конкурентнији у односу на мање фарме у Србији, јер су многи трошкови знатно мањи, а производња ефикаснија и аутоматизованија. У Србији, најмодерније фарме имају производњу на нивоу просека ЕУ, а понекад и већу. Проблем није у земљишту Србије, већ у произвођачу.
Према проценама, у Србији се апсурдан број људи бави пољопривредом, те те бројке достижу чак до 1,2 милиона људи, док је регистрована запосленост у Србији 2,4 милиона. Испада да се половина бави пољопривредом. То није реално, јер се многи не баве активно пољопривредом, већ је пољопривреда за њих хоби. Друга процена каже да се 25% запослених бави пољопривредом, што је катастрофалан податак јер је удео пољопривреде мањи од 5% у БДП-у, док пољопривреда вуче 25% запослених. Не треба да вас чуди што просечан пољопривредник има пет пута мања примања од просечног радника у Србији.
Величина фарми-пољопривредних газдинстава, принос по хектару, као и број лица која се баве пољопривредом, указују на то да се људи у Србији баве пољопривредом из хобија. То се не може назвати озбиљном пољопривредном производњом, информисаном пољопривредном производњом, модерном пољопривредном производњом, ефикасном пољопривредном производњом, нити конкурентном на светском тржишту.
Проблем протеста
Проблем протеста лежи у дезинформацијама које се шире Србијом и које у великој мери утичу на ставове грађана Србије. На снимку са протеста можемо видети да су изнете нетачне информације које служе за спиновање протеста. Обичан грађанин, који гледа пренос са протеста, помислиће да неко отима нешто пољопривредницима, јер је таква комуникација, била она вербална или невербална.
Анализирањем изнесених тврдњи, видимо да подаци које наводи пољопривредник, и које инсинуира, нису истинити и служе за обмањивање народа. Kада каже да траже најмање субвенције у Европи већ две године, делује као да држава не жели да им пружи субвенције. Међутим, субвенције у Србији постоје. Ако их он није добио, то је његова неинформисаност, а не проблем државе, јер су такве информације лако доступне на интернету.
Пољопривредник тврди да тражи субвенције од 300 евра по хектару, док су субвенције у ЕУ 200 евра по хектару. Kако су онда субвенције у Србији најмање, ако су веће за 100 евра у односу на ЕУ? Такође је погрешно навео цену у Хрватској за пољопривредни плави дизел, јер му одговара да се представи као жртва пред камерама.Он такође тврди да плаћа акцизе за гориво, иако постоји рефакција акциза.
Да је мање дезинформација, било би више простора за идентификовање и решавање правих проблема. Пад сточарства је очигледан проблем који је свако могао да предвиди, а тај проблем није повезан с државом, већ са светским тржиштем.
Производња у Србији је неконкурентна на светском тржишту, макар један део пољопривреде. Ипак, постоје произвођачи који раде по светским стандардима и успевају да опстану на светском тржишту. Удео рада у пољопривреди је пет пута већи него њен допринос БДП-у, што значи да су приходи пољопривредника пет пута мањи од прихода просечног грађанина.
Модерна пољопривредна производња захтева квалитетну информисаност, а не кукање на државу и ширење дезинформација. Уместо што проводе време на протестима, пољопривредници су могли произвести више производа, али је лакше кривити државу за сопствене грешке.
Млекари су већ натерали грађане да плаћају млеко 15 динара више по литру, јер су протестима натерали државу да уведе прелевмане. Сада желе да притисну државу да им да оно што не заслужују, а све то иде из џепа грађана. Економска ситуација у Србији више није тако повољна као пре неколико година, и држава мора пажљивије да поступа и штити све грађане, а не само оне који протестују.
