Дебата о литијуму постала је неисцрпна тема, траје годинама, окупља највеће протесте у Србији, и тема је на свакој телевизији већ дуго времена. Као и свака дебата, може имати смисла, али и не мора. Помно пратећи друштвени дискурс, тешко је не приметити да дебате заправо нема, већ се ради о политичким кампањама. Политичка кампања је нешто сасвим другачије од дебате, има другачије циљеве и сврху, а можемо бити сигурни да јој није задатак да објективно информише грађане. Напротив, ово је постала дезинформациона кампања коју треба анализирати из перспективе дезинформација. Да бисмо могли анализирати дезинформациону кампању, потребно је да прво установимо основне параметре, чињенице, а тек онда да анализирамо ставове страна.
Основни параметри
Рудник руде јадарита (литијум-карбонат, натријум-сулфат, борати) у Горњим Недељицама, у близини Лознице.
Према тренутном плану, рудник Јадар би заузимао 145 ха шумске површине и 220 ха пољопривредне површине.
Ископавало би се годишње 55.000 тона литијум-карбоната, 160.000 тона борне киселине и 255.000 тона натријум-сулфата.
Рудник је поѕемни, тако да се отвор рудника на тлу мери у метрима.
Износ ЦАПЕX-а од преко 2,5 милијарде евра утврђен је 2021. године, док је 475 милиона евра већ уложено у тај пројекат. То би представљало највећу директну страну инвестицију у Србији.
Биће запослено 1.300 људи, а у фази изградње 3.500 људи на одређено време. Индиректно ће бити запослено 3.265 људи широм Србије.
Током рада рудника очекује се да ће трошити преко 300 милиона евра на снабдевање, с проценом да би 70% било из Србије.
Када оствари пун капацитет рада, „Јадар“ се процењује да ће уплаћивати у буџет преко 180 милиона евра годишње на име пореза и такси.
Процена је да ће општина Лозница приходовати 25 милиона евра годишње.
Рио Тинто ће направити фонд у који ће годишње уплаћивати 5 милиона евра, током 10 година.
Поред рудника литијума, постоји велика шанса да ће доћи и остале компаније које послују у ланцу снабдевања производа од литијума, попут фабрике батерија или фабрике електричних аутомобила. Тада би приходи државе били неколико пута већи од прихода самог рудника.
Хронологија догађаја
Почетак саге о литијуму започео је још 16. маја 2001. године када је основана фирма Рио Сава Еxплоратион, ћерка фирма Рио Тинта. Прва дозвола за истраживање добијена је 2004. године.
- 2017. године основана је прва радна група за имплементацију пројекта „Јадар“.
- 2020. године у октобру почињу први протести против пројекта „Јадар“ у организацији локалних неформалних удружења.
- 2021. године у марту предата је петиција са 32.000 потписа, током састанка између премијера и заинтересованих грађана.
Септембар 2021: Протести се интензивирају, а Вучић даје подршку копању.
Почевши од Београда, од 11. септембра протести против рудника литијума постају све чешћи и организују се широм Србије. Сељаци из околине Пожеге спречили су истраживачке радове који траже литијум и бор.
Популаризација протеста наступа у новембру, након што је РТС одбио да пусти спот „Србија није на продају“, што је резултирало протестима испред зграде РТС-а.
Јануару 2022. године Влада Србије укинула је све административне акте који се тичу пројекта Јадар.
У јуну 2024. године, председник Србије даје интервју за „Финанциал Тимес“, у којем изјављује да се очекује отварање рудника 2028. године. Док је 11. јула, Уставни суд објавио званичну одлуку којом је владину уредбу о стопирању пројекта Јадар прогласио неуставном.
Већ 16. јула Влада Србије усвојила је „Уредбу о примени Уредбе о утврђивању просторног плана подручја за реализацију посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарит – Јадар“, чиме је пројекат Јадар враћен у стање пре доношења уредбе којом је заустављен.
Дана 18. јула, немачки канцелар Олаф Шолц и потпредседник Европске комисије Марош Шефчович потписали су са представницима Србије „Меморандум о разумевању између Европске уније (ЕУ) и Србије о стратешком партнерству о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима“.
После догађаја у јулу опет су уследили протести, али мањег интензитета.
Током овог периода, од 2021. до 2024. године, било је много догађаја, али ови су основни догађаји.
Рударство у Србији
Укупан број истражних поља за које је Министарство издало дозволе за геолошка истраживања је 168, од којих је 112 за геолошка истраживања металичних минералних сировина, осам за енергетске минералне сировине и 48 за неметаличне минералне сировине. Активна експлоатација врши се на 235 експлоатационих поља, док се истраживања врше на 55 поља.
Број рудара у Србији је око 30.000, и сви они живе и хране своје породице од тог посла. Према статистици плата за април 2024. године, коју је издао Републички завод за статистику, просечна нето плата у области рударства је 130 хиљада динара, док је просек Србије 96 хиљада динара. Поред овако велике разлике, треба напоменути да се рударство не одвија у градовима, где су највеће плате, већ у удаљеним и руралнијим местима где су мање плате. Рударство је најбољи начин да зауставимо пропадање српских села. Посебно је велика плата у области експлоатације руде метала, где је просечна нето плата 150 хиљада динара.
У средњовековној Србији рударство је било озбиљно развијено. Србија је у свету позната као једна од првих држава која је имала закон о рудницима. Донет је у време деспота Стефана Лазаревића 1412. године, а крајем његове владавине били смо један од највећих произвођача сребра у Европи.
Рударство у свету
Рударска индустрија у целом свету цвета, са енормним улагањима. Према подацима публикације „Глобал Мининг Инвестмент Оутлоок“ за 2021. годину, ниво улагања у рударство у свету је око 1800 милијарди долара, а активно је око 13.000 рударских пројеката.
Рударство у околини рудника литијума
У близини будућег рудника литијума већ постоје или су постојали рудници, који су удаљени само око 10 км од будућег рудника литијума. Очигледно је тај крај веома богат рудним богатствима, а рудници су били у Крупњу, Зајачи, Столицама и Добром Потоку. Према неким историјским изворима, још од 1445. године се тај крај помиње као рударски крај. Рудник Столице-Костајник почео је са радом још давне 1882. године. Оно у шта можемо бити сигурни, тај рудник није имао ни приближне мере заштите животне средине које су сада доступне у 21. веку. Ако смо тада могли имати рудник у том крају, који је имао далеко лошије мере заштите животне средине, зашто сада, када имамо модерне мере за заштиту животне средине, не бисмо имали рудник?
Политичка позадина
Сви велики протести имају политичку позадину, па тако и протести против Рио Тинта. Први протести против рудника Јадар почињу у октобру 2020. године у организацији локалних неформалних удружења. Све до 11. септембра 2021. године ти протести немају републички карактер, када почињу да се шире и на друга места, али су протести врло слабог интензитета. Популаризација протеста наступа у новембру, након што је РТС одбио да пусти спот „Србија није на продају“, што је резултирало протестима испред зграде РТС-а. Протести су били најјачи у децембру, да би већ у јануару наредне године Влада донела одлуку да укине све акте о руднику Јадар.
И владајући и опозициони медији су водили ове протесте као протесте против власти, иако су формално то били протести против Рио Тинта, већи део људи који је долазио на протесте био је против власти. То није сакривала ниједна страна. Чак су опозициони медији коментарисали да су се протести рано развили и да постоји проблем с одржавањем таквог интензитета протеста до избора, називајући их погрешно темпираним.
Протести против рудника били су далеко мањег интензитета пре него што су популаризовани и придружили су им се грађани који су сматрали да су то протести против власти. Без тих људи, протести против рудника никада не би заживели у тој мери и натерали државу да донесе одлуку која је лоша по економске интересе Србије. Наравно, пошто је оваква одлука веома лоша за економске интересе Србије, држава је наставила да ради на том пројекту са страним партнерима, само у тајности.
Према одлуци опозиционих партија, можемо видети да су оне ушле у протесте тек када су постали популарни и себи обезбедили лаку кампању. Да су их занимали ти протести, приступили би им на самом почетку. Накнадно прикључење је ствар популизма, а не бриге за заштиту животне средине.
С друге стране, власт је поступала под притиском, те је донела одлуку за коју је знала да је лоша, зато је накнадно и промењена. Од промене те одлуке, владајућа странка нема никакву корист, већ само штету, јер ће избори у Србији бити 2027. године, а до тада Рио Тинто неће ископати ни грам те руде, тако да неће ни динара уплатити за експлоатацију руде. Тек после 2027. године Рио Тинто ће почети да експлоатише руду. Ниједна власт не би ризиковала незадовољство грађана док су они на власти, да би оставила наредној власти да убира новац од тог пројекта. Осим ако се не ради о националном интересу, где је садашња власт спремна да ризикује подршку грађана како би радила у корист националних интереса. Одлука владајуће странке да се супротстави популизму, доносећи одлуку која је у супротности с популизмом, а апсолутно никакву корист од ње неће имати пре наредних избора, већ само штету, представља лош политички потез, али добар државнички потез.
Морамо бити свесни колико је тај пројекат важан за Србију, поред саме чињенице да је долазио Олаф Шолц, који је огроман у економском смислу. Бенефити од рудника, али и од повезаних производа са литијумом, планирају се на више од 10 милијарди долара за државу, кроз директне стране инвестиције, рудне ренте, плаћање пореза и доприноса итд. Ниједна власт се неће одрећи 10 милијарди долара ако јој је стало до напретка Србије.
Опозиција је уочила да је ово веома важно питање и контрира ставу који подржава владајућа страна, ради сакупљања политичких поена. Опозиција зна да владајућа партија неће лако да се повуче с те позиције, јер она мора да брине о интересима државе, док је опозицији веома лако да контрира и сакупља поене. Пошто зна да владајућа странка неће лако да се повуче, опозиција може да улаже у кампању за коју зна да ће трајати и да се неће постићи међусобни компромис.
Аргументи за и против
Аргумент: Рио Тинто је дошао да загади српску земљу, воду и ваздух.
Нити једна страна компанија не долази у Србију да би загадила Србију, већ да би зарадила. Како је интерес стране компаније зарада, а не интересује је стање животне средине у Србији, очигледно је да она има једини интерес да штеди на заштити животне средине. Никакво тровање Србије њих не занима.
Ово неће бити први рудник у Србији, било их је више стотина кроз историју Србије, док се активна експлоатација врши на 235 поља, што би 236 поље било посебно и што би оно посебно загађивало да би морали да забранимо његову експлоатацију?
Аргумент: Земљиште које ће заузети Рио Тинто би Србији више допринело од рудника ако би остало пољопривредно.
Пољопривредно темљиште које ће заузети рудник је 220 ха и још 145 ха шуме. Обећање Рио Тинта је да ће поделити саднице које ће покрити 300 ха шуме на некој другој локацији. Док са 220 ха пољопривредног земљишта, уз просечан принос пшенице који је 4 тоне по хектару и ценом од 22 дин по килограму, могли би смо да приходујемо 165 хиљада евра за једну годину. Овај износ није ни приближан заради коју има рудник. Зато свугде у свету имамо руднике где год постоји потенцијал за њих, јер су економски јако исплативи.
Аргумент: Рудник ће уништити тај предео
Тешко да рудник може да уништи тај предео, пошто је рудник поѕемни и све се ради под земљом то нико неће видети нити ће му сметати. Једини ће бити видљиво окно поѕемног рудника кроз које ће улазити рудати и оно ће се мерити у метрима. Оно што заузима простор код тог рудника је фабрика за прераду руде. Поређења ради рудник заједно са фабриком заузима 220 ха, док рудник угља у Колубари заузима 60 000 ха и то је отворени коп.
Аргумент: Рудник загађује средину
Овде је прво потребно утврдити како загађује средину али шта знамо о рудницима?
Рудици су место где се врши ископ тла. Материјал који је ископан се шаље у фабрику да се преради, тамо се одвоји материјал који нам је потредан а остатак материјал се пребаци на место предвиђено за то(јаловиште). Дакле, све што смо ископили смо поделили на два дела, један део је материјал који нам треба(у овом случају литијум), други део представља оно што нам не треба. Као што можемо видети ми само пребацујемо материјал који се налазио у земљи, на површину земље. Оно што је било у том материјалу док је био у земљи, исто то ће бити и када тај материјал извучемо на земљу, неће бити ништа токсичнији од оног што је био у земљи.
Зато прича да рудник загађује нема смисла, јер само мења позицију где се налази руда, али не и ње састав. Састав руде се мења у фабрици за прераду руде где се од жељеног материјала одвајају материјали који нам не требају. Једино је могуће да до загађења(блажег степена) дође током прераде руде. Вишак материјала се пребацује најаловиште где се одлаже. Јаловиште је специјално припремљен простор за одлагање вишка материјала, које представља огромну парцелу која је обезбеђења од цурења са тог јаловишта, поставља се материјал за заштиту од цурења који се зове геотекстил, исти тај материјал се користи приликом израде равних кровова и спречава цурење кроз кров. На тај начин се штити околина јер нема никакво нежељеног цурења са јаловишта у околину.
Да ли постоји решење којем би обе стране биле задовољно
С обзиром на то да је главна препрека за рудник литијума, наводно загађење, хајде да нађемо решење за тај проблем. Проблем загађења није само тренутни, већ може да се појави у будућности када се заврши са експлоатацијом литијума. Сви простори дотадашњег рудника биће напуштени и све ће остати празно, али потенцијално загађење животне средине од рудника и јаловишта остаје, као што хаварија може да се деси и током рада рудника. Поред директне штете која се наноси животној средини, постоји и могућност да остану људи чије здравље може бити нарушено радом рудника, током хаварије итд. Ово важи за све руднике у Србији, јер сви подлежу истом ризику.
Зато је потребно да држава узме средства обезбеђења од рударских компанија, јер ће држава морати да покрије све трошкове који настану, а компаније могу само да оду и оставе све. Због тога држава мора да узме средства обезбеђења од свих оних који копају и прерађују руду у Србији. Србија би требало да направи фонд за заштиту од инцидената у рударењу, који би се пунио из средстава која би уплаћивали рудници, а који би износио 5% од прихода рудника. Ово није мали намет, али овај намет би имао свој основ, а то је заштита интереса грађана Србије у случају хаварије, као и заштита животне средине. Пошто се овде ради о очувању животне средине, ово спада у домен Закона о животној средини. Закон о изменама и допунама Закона о животној средини био би довољан да се створи правни оквир за наведени проблем.
Ово би утицало на све руднике, не само рудник литијума, а пошто је спроведено кроз Закон о заштити животне средине, а није спроведено као рудна рента, сва обећања страним инвеститорима би остала испуњена. Само што не би било ни у виду средства за обезбеђење, јер би онда морала да се врате. Ако се рудницима не би свиђала ова промена, не би имали алтернативу, па ни избора. Заштита животне средине је битно питање, а у будућности ће бити још важније, као што је у ЕУ.
Енергија која се користи за непотребну опструкцију развоја тако важног пројекта може да се преусмери на кампању за увођење фонда за заштиту животне средине. Тиме би, на одређени начин, били испуњени захтеви оних који су против рударења, а сви грађани Србије би били задовољни таквим фондом.
