Државни VS Приватни факултети

Популарна је тема ко је завршио приватни, а ко државни факултет, као и расправе о томе коме је лакше да заврши факултет, због чега се о овоме често воде многе кафанске дебате. Хајде да видимо шта утиче на студирање и колико.

Између приватних и државних факултета постоји фундаментална разлика. На приватним факултетима студент је купац услуге и очекује да буде задовољан том услугом, док то код државних факултета није случај због улоге државе. Како се држава умешала? Држава буквално финансира државне факултете, док приватним факултетима не даје средства, што ствара огромну разлику у начину њиховог функционисања. На приватним факултетима студент све плаћа из свог џепа, па га занима шта тачно добија за свој новац, док на државним постоји опција студирања на буџету.

Јасно је да се разликују приступи и очекивања, у зависности од тога ко финансира образовање.

Шта је буџет за студента?

За некога је буџет сјајна ствар, док за друге можда није толико битан. Буџет је комплексна тема јер се не односи само на школарину коју покрива држава, већ и на друге погодности које држава финансира за студенте.

Државно финансирање факултета

Многи мисле да држава финансира само школарину, али то није тачно. На терет државног буџета спадају и друге погодности, попут смештаја у студентским домовима, оброка у мензама, здравствене заштите, па чак и могућност примања породичне пензије до 26. године, под условом да је студент. Бенефити су следећи:

Менза где се део оброка финансира од стране државе, у наредној табели можемо видети колика је разлика у цени.

Станарина у студентским домовима у Новом Саду износи 2.150 динара за домове прве категорије и 2.790 динара за домове друге категорије. Ови домови су смештени на атрактивним локацијама, док се изнајмљивање гарсоњере у близини домова не може наћи за мање од 250 евра месечно.

Здравствену заштиту и примање породичне пензије до 26. године студенте.

Пословни простор као зграде факултета које су изграђене на најскупљим локацијама у Србији, И то без икакве накнаде. Факултети користе ове зграде бесплатно, што је још један облик државне помоћи.

Држава је створила читав екосистем који финансира факултете и њихову неспособност да се сами издржавају. Без те подршке, овакав систем образовања би се урушио за само једну генерацију студената. Упркос свим погодностима које држава пружа, неки факултети и даље не успевају да измире своје обавезе и траже додатна средства од државе.

Ово поставља питање: како је могуће да факултети, који се ослањају на државни буџет како би одржали број студената, не могу да испуне своје обавезе, поготово с обзиром на то да користе зграде које им је држава поклонила без икакве накнаде?

Држава им поклања зграде, финансира школовање студената, обезбеђује смештај на најскупљим локацијама у Србији, субвенционише исхрану студената, омогућава здравствену заштиту, а државни факултети и даље нису способни да измире своје обавезе и траже додатна средства од државе?!

Уцена студената на буџету

Главна разлика између студирања на државном и приватном факултету су студенти који су на буџету, којима је тај буџет од пресудног значаја, а таквих студената има много. Студенти из мањих места често немају довољно средстава да живе у већем граду, осим ако не добију смештај у студентском дому, где цена може бити 5-10 пута нижа у поређењу са изнајмљивањем приватног стана у том месту.

Многи студенти долазе у велике градове како би студирали, а студирање им је једини начин да се извуку из средине из које долазе. Уколико не успеју на студијама, морали би да се врате на село, а то не желе. Због тога ћуте и трпе притисак, јер су подложни произвољним одлукама професора на испитима. Од броја положених испита зависи њихов статус студирања, тј. да ли ће остати на буџету или не. Како одлуке професора, дословно, могу променити њихов живот, студенти не желе да ризикују и изнесу било какву критику, иако је познато да се жале на професоре иза њихових леђа. Ипак, нико се не усуђује да се побуни против лоших услова на факултету.

Овде долазимо до питања студентског парламента, који је бескористан, јер студенти немају стварни утицај на рад парламента, осим што могу да бирају свог представника. Међутим, ти избори су безначајни због начина на који функционишу.

Студентски парламент

Као и у свакој бирократији, увек постоји неки документ којим се уређује функционисање одређене организације или начин на који се бирају представници у студентском парламенту. Да би обичан студент сазнао како то функционише, мора прво да прочита тај документ, који, по правилу, има много страница, садржи кључне, али и мање битне информације за њега. Пошто просечног студента не занима како функционише студентски парламент, неће прочитати тај документ и неће бити упознат са својим правима. Када дође време за гласање, неће бити информисан о процесу, већ ће се његов избор базирати на популарности одређеног кандидата или на томе да ли познаје тог кандидата.

Када неко победи на изборима за студентски парламент, обично га не интересују проблеми студената, већ како ће лично профитирати из те позиције. Тако долазимо до ситуације где се представници студената, који се налазе у Унији или савезу студената, баве искључиво организовањем журки, бруцошијада  или апсолвентских вечери, јер на тај начин узимају проценат од зараде. Уместо да се баве правима студената и унапређењем квалитета студирања, они се фокусирају на организацију тих догађаја и финансијску корист коју из тога извлаче.

Студентски парламент нема разлога да било шта мења, јер и сами чланови учествују у пословима који су ван оквира њихових надлежности – договарају се са власницима клубова, ресторана или агенција које организују путовања, како би добили проценат од тих послова. Пошто би могли да изгубе те привилегије, немају храбрости да се побуне против лоших услова на факултету. Професори и управа факултета су свесни тих договора и чак им омогућавају коришћење факултетских простора и паноа за рекламирање тих догађаја.

Због тога управа факултета има „кеца у рукаву“ којим може да одговори студентском парламенту уколико се они одлуче да се побуне против начина функционисања факултета. Статус кво одговара свим странама, па због тога нема промена на факултету, што доводи до опадања квалитета студирања за све студенте.

Професори на државним универзитетима

Професори на државним факултетима имају само једну полугу моћи, а то је обарање студента на испиту. Када узмемо у обзир да будућност многих студената зависи од тог једног испита, ситуација постаје још озбиљнија. Осим што студент може пасти испит, тиме губи и привилегију буџетског финансирања. Онај ко је у студентском дому мора да напусти дом, што често значи повратак у место из којег је дошао, што многи студенти не желе. Због тога су студенти приморани да трпе професоре. Када би се професорима укинула та полуга моћи, понашање студената би се драстично променило.

Један професор, који ми је предавао, несвесно је открио разлику коју је држава направила. Рекао је студентима разлог због којег је постао професор, а није отишао да ради у приватном сектору када је завршио факултет. Његов разлог је био тај што му је факултет нудио мало мању плату, али и стан у асистентском дому, док је код приватника имао само мало већу плату. Када је све ставио на папир, исплативије му је било да добије стан и мању плату, него да прима већу плату и плаћа изнајмљивање стана. Овим је открио да никада заправо није ни желео да постане професор на факултету, већ је сплетом околности постао асистент, а касније и професор. Зграду факултета и асистентског дома изградила је држава, али их је практично поклонила факултетима.

Професори државних факултета често себи дају на важности јер имају ту једну полугу моћи, која им, заправо, треба бити одузета. То би се могло постићи тако што би сваки студент полагао испит под шифром уместо имена, чиме би се спречило таргетирање студената који се буне против факултета. Тиме би се искључио фактор застрашивања студената, а сви испити би морали бити писмени, без усменог дела. Свака друга опција која би искључила лични фактор при оцењивању била би боља од садашњег стања.

Важно је напоменути да је држава та која је омогућила професорима да себи дају на важности, јер држава даје новац из буџета. Буџет није имагинарна ствар, као што неки студенти мисле, већ је то буџет Републике Србије из којег се пребацују средства факултетима, студентским домовима и мензама. Пошто су то паре свих грађана Републике Србије, факултети су обавезни да полажу рачуне грађанима за средства која добијају, а не само студентима, као што се обично мисли. Међутим, да будемо реални, факултети се никада нису правдали ни студентима, а камоли грађанима Србије.

Уместо тога, и поред свих бенефиција које су добили од државе, факултети опет траже додатна средства, јер нису способни да воде своје финансије и покрију дуговања. Овај ниво бахатости је незамислив, али опет пролази без икаквог отпора.

Професори на државним факултетима често вређају интелигенцију студената, али и грађана Србије, а опет себи дају за право да критикују приватне факултете, иако ови не добијају ни динара из буџета, а уредно финансирају све своје трошкове, укључујући и рентирање простора, који су државни факултети добили на поклон.

Студенти на државним факултетима без наде

Поред великог броја студената који зависе од буџета и корумпираног студентског парламента, нико ко жели промену не може да је спроведе у дело. Професори су ти којима је држава обезбедила све – од плата до статуса – а они раде шта хоће, без икакве контроле. Једина нада за студенте државних факултета је држава, односно грађани Републике Србије, који би требало да захтевају да им се положе рачуни за новац који је потрошен из буџета.

Да бисмо разумели размере овог проблема, узмимо у обзир да је просечна школарина преко 100.000 динара. То значи да је на сваких 10.000 студената држава издвојила МИЛИЈАРДУ динара за факултете само на име школарина. Где је ту још и новац који се издваја за мензе, студентске домове, здравствено осигурање и породичне пензије? Ово је огроман износ, и државни факултети су дужни да оправдају трошење тих средстава.

Приватни факултети

Приватни факултети морају пазити на своје понашање и излазити у сусрет студентима и њиховим предлозима, јер студенти имају могућност да директно утичу на рад факултета. Студент може утицати на факултет тако што ће, уколико није задовољан, престати да похађа тај факултет и престати да плаћа школарину. То даје студентима моћ да утичу на снижавање критеријума за полагање испита, што доводи до тога да је лакше положити испит на приватним факултетима. Приватни факултети у великој мери зависе од препорука студената. Ако су студенти незадовољни, факултет губи углед и на крају остаје без нових студената и финансијских средстава.

Још један разлог зашто је полагање на приватним факултетима лакше јесте то што се испити фокусирају само на оно што је потребно за савладавање одређених области, а не на детаље попут фуснота. Због тога се приватни факултети често доживљавају као мање захтевни, јер студенте нико не малтретира као на државним факултетима. На државним факултетима професори често намећу додатне и непотребне критеријуме како би отежали студирање и тиме себи дали на важности. На пример, не дају питања за испите на почетку семестра, већ их објављују пред сам испитни рок, како би студентима отежали припрему. Такође, ако студент положи задатке, али не и теорију у истом испитном року, задаци које је положио не важе, па мора поново да их полаже. То је оно што највише отежава студирање на државним факултетима.

Што се тиче учења, на државним факултетима студенти већину времена не присуствују предавањима, већ уче код куће и долазе само на испите. Ништа више неће научити на државном факултету него на приватном, јер знање зависи искључиво од самог студента. Воља студента одређује колико ће учити, док факултет има минималан утицај. Онај ко жели да учи, учиће на било ком факултету, али на приватном факултету неће морати да се суочава с измишљеним критеријумима искомплексираних професора, па ће деловати да је лакше.

Чињеница је да, када студент заврши факултет, често нема довољно практичног знања. То је разлог зашто се сматра почетником када почне да ради, и често му дају једноставне задатке, попут ношења бурека. Начин на који се студира много утиче на тежину студирања, али не нужно и на количину знања која се стекне. Сви говоре да је лакше завршити приватни него државни факултет, и део тога можемо приписати бољем начину студирања, док је други део последица снижених критеријума за полагање испита.

Корупција зависи од појединаца, а не од институција, јер професори с државних факултета често „тезгаре“ и на приватним факултетима. Иако постоји претпоставка да су неки приватни факултети корумпиранији од државних, и једни и други пате од сличних проблема, који су последица људских слабости. Мада можемо претпоставити да су неки приватни факултети корумпиранији од државних.