Факултетска превара и заосталост мушкараца

Питање да ли је факултет некоме користио у животу постоји откако постоје факултети. Међутим, на друштвеним мрежама све је популарније мишљење да факултети више нису исплативи као некада. Неки сматрају не само да факултети нису више исплативи, већ и да уопште нису исплативи. Распрострањеност друштвених мрежа довела је до отворене комуникације и преноса информација које раније нису биле доступне.

Друштвене мреже омогућиле су младим људима да чују приче људи које иначе не би могли да упознају уживо, што им омогућава приступ великом броју различитих информација и искустава, било позитивних или негативних. Некада није било тако; пре 10 или 15 година није било могуће наћи толико прича које говоре о негативним аспектима студирања. Сада будући студенти могу да виде десетине прича које указују на негативне последице студирања, а ако су упорни, могу пронаћи и стотине таквих прича пре него што донесу одлуку да упишу факултет.

Током мог студирања схватио сам једну веома чудну ствар, а то је да је студент роб-мазохиста. У друштву важи правило да је купац увек у праву, док на факултету важи да је купац роб а професор Бог. Студент је тај који плаћа професора, а не обрнуто, али је ипак у инфериорном положају. Студент је тај који трпи понижења, мучи се и ради. Студент је купац услуге, али истовремено и трпи понижења, а да ствар буде гора, иде тамо добровољно и мисли да ће му живот бити бољи, док му факултет само нуди „шаргарепу на штапу“ јер не гарантује запослење.

Многи студенти нису доживели „откровење“ након завршетка факултета, већ су се суочили с различитим проблемима, док неки чак и не раде у својој струци јер им је тако боље. Многи студенти који раде у струци нису задовољни условима рада, а као почетници су често морали да обављају послове који нису везани за њихову струку како би стекли искуство али и да „носе бурек“. Неки не воле посао који раде, али морају, а мало је оних који су задовољни што су завршили факултет.

Млађе генерације прихватају овакве савете, и можемо видети да је златно доба факултета прошло. Већ се примећује пад броја новоуписаних студената на прву годину академских и струковних студија.

1Новоуписани студенти на академске или струковне студије

Година	Укупно	Жене	Мушкарци
2009/10	54510	28764	25746
2014/15	52741	28004	24737
2020/21	47823	26967	20856
2023/24	47946	27747	20199

 

Можемо приметити да је пад линеаран, у просеку око 1% годишње, почевши од академске године 2009/10, од када се води статистика о броју новоуписаних студената на прву годину академских или струковних студија.

Да ли је узрок демографски пад?

Ако пођемо од хипотезе да је демографски пад (пад броја становника) узрок пада броја новоуписаних студената, очекивали бисмо да број мушкараца и жена опада истим темпом. Међутим, то није случај. Број новоуписаних жена смањио се за 1017, док је број мушкараца опао за 5547. Ово указује на пет пута бржи пад међу мушкарцима него међу женама, што јасно сугерише да оваква разлика није узрокована демографским падом, већ трендовима у 21. веку и утицајем друштвених мрежа. Пад броја уписаних жена можемо приписати демографском смањењу, али пад броја мушкараца не можемо повезати искључиво с тим фактором.

Зашто је пад новоуписаних мушкараца 5 пута бржи него пад новоуписаних жена на студије?

Овај тренд, где мушкарци уписују факултете мање од жена, може се приписати савременим друштвеним трендовима. Проблем није у учењу код мушкараца, већ у утицају друштва у ери друштвених мрежа. Друштвене мреже су створиле притисак на мушкарце да морају имати новац, јер им друштво, посебно девојке, не опрашта ако га немају. Да би мушкарац у доби од 19 до 23 године могао имати друштвени живот, мора имати пуно новца, а ако је студент, обично нема новца јер нема прихода. Да би зарадио новац, мора радити, а кад ради, нема довољно времена за учење, што ствара зачарани круг. Ово ставља мушкарце пред избор: да ли да студирају и буду без новца, или да не уписују факултет и да се запосле. Све више мушкараца бира ову другу опцију и одлучује да не упише факултет.

Жене немају исти проблем, јер у периоду од 19 до 23 године не морају имати новац, а опет имају богатији друштвени живот него мушкарци истог узраста који раде и зарађују. Због тога долази до разлике између броја мушкараца и жена који уписују факултете.

Како је диплома факултета изугубила на важности?

Позната је реченица: „Само заврши факултет, па ћеш после лако.“ За средњошколца који тек треба да упише факултет, ова реченица може звучати магично, али да ли је заиста тако? Хоће ли све бити савршено када неко заврши факултет? Неће. Хоће ли потећи мед и млеко? Неће. Ништа се неће променити када добијете диплому, осим што ћете сада поседовати један папир више него пре, а он се зове диплома. Факултети лажно обећавају да ћете имати бољи живот и посао, али факултети ништа од тога не гарантују, већ само обећавају како би привукли будуће студенте и узели њихов новац. Факултет нема никакве везе са запошљавањем, а приче да ће вам омогућити запослење су илузија, јер факултет није задужен за запошљавање, већ вам издаје диплому, и ту се његова улога завршава. Обавеза факултета је да вам изда диплому када испуните све услове, а не да вас запосли. Приче које будући студенти слушају о томе како ће све бити у реду када заврше факултет су само то—приче и ништа више.

Приче старијих генерација, како ће бити лако када добијете диплому, некада су имале смисла, а сада ћемо видети и зашто:

Године 1953. имали смо укупно 36.837 високообразованих грађана, који су представљали 0,75% популације старије од 15 година.

Године 2011. имали смо укупно 652.234 високообразована грађана, који су представљали 10,5% популације старије од 15 година.

Године 2022. имали смо укупно 933.340 високообразованих грађана, који су представљали 16,4% популације старије од 15 година.

Дакле, у 2022. години имамо 21,8 пута више високообразованих него 1953. године. Некада су људи који су завршили факултет били елита, спадали су у 2% популације, а сада их можете срести на сваком кораку. Факултетска диплома некада је била ретка и зато цењена, јер није било много људи са дипломама, па су послодавци морали да моле дипломце да раде за њих. Сада је ситуација другачија. Удео људи са завршеним факултетом порастао је 21,8 пута у последњих 70 година, па послодавци могу да бирају између више кандидата за једно радно место. Чим могу да бирају, појављују се нови захтеви као што су возачка дозвола, познавање енглеског језика, рад на рачунару, вештине рада са људима, као и незаобилазно радно искуство.

Искуство се појављује као највећи проблем, јер особа која је управо завршила факултет нема искуства, а послодавци га увек захтевају, јер им је лакше када не морају да обучавају запосленог, већ могу одмах да га ангажују. Ово ствара зачарани круг за младе људе—након завршеног факултета не могу да пронађу посао, самим тим ни новац, а без посла не могу да стекну искуство, а без искуства не могу да добију посао у струци. Након завршеног факултета, просечна особа мора још годинама да се мучи, стажира, волонтира и ради бесплатно или за мале паре, како би могла да добије нормалан посао у струци. Некада је било могуће добити посао у струци одмах након завршетка факултета, и због тога старији људи, који су тада студирали, саветују младе да заврше факултет и тврде да је све после тога лако. Међутим, времена су се променила и сада више није тако. Савет који старији дају је застарео и више није применљив у данашњем друштву.

Утицај вештечке интелигенције на високообразовање

Поред класичних проблема са којима се факултети суочавају, појавио се и нови изазов у високом образовању—вештачка интелигенција. Вештачка интелигенција прети да многе послове пошаље у заборав, док ће друге у великој мери аутоматизовати. Неки студенти, који се специјализују у одређеним областима, можда неће моћи да се баве том струком током целог радног века, јер ће им посао преузети вештачка интелигенција. У многим областима вештачка интелигенција ће преузети огроман део посла, смањити број потребних радника и претворити многе у технолошки вишак. У том тренутку, многе факултетске дипломе ће изгубити значај, јер неће бити послова у тим областима.

На неким смеровима се већ дешава да професори упозоравају да ти смерови немају будућност, док на многим смеровима професори истичу да одређени предмети немају сврху и да би их требало заменити другим предметима.

Високо образовање се налази у терминалној фази, где се више не види напредак, већ само опадање. Видљиво је да факултети имају све мање студената, да мушкарци имају мање шансе на факултету и да се њихов број смањује пет пута брже него број жена, када посматрамо брзину опадања броја студената. Многи факултети нису повећавали школарине последњих 10 година, што је основни показатељ да нема потражње за њима као некада. Треба имати на уму да је инфлација била значајна у последњој деценији и да су факултети, само на основу тога, требали да повећају школарину за најмање 50%.

Многи факултети, због малог броја студената, не могу да измире своја дуговања и обраћају се држави за помоћ, као што је случај са Хемијским факултетом. Начин функционисања факултета, који су пројектовали још комунисти, застарео је и на измаку. Једини разлог зашто факултети још увек имају значајан број студената јесте тај што их држава директно финансира из буџета. Када би држава укинула буџетска средства за факултете, број студената би се преполовио, јер би средњошколци морали озбиљно да размисле о томе да ли заиста желе да упишу факултет, уместо да га упишу само зато што је школовање бесплатно ако су на буџету.

Државно финансирање факултета

Многи ће помислити да држава једино финансира школарину, али то није случај. На терету државног буџета су и друге погодности, попут смештаја у студентским домовима, као и оброци у мензама.

	Самофинансирање	Буџет
Доручак	138	56
Ручак	236	120
Вечера	262	90

 

Станарина у студентском дому у Новом Саду износи 2150 динара за домове прве категорије и 2790 динара за домове друге категорије. Ови домови се налазе на атрактивним локацијама у Новом Саду, а изнајмљивање гарсоњере у близини домова не може се наћи за мање од 250 евра месечно.

Држава је омогућила да се здравствена заштита и родитељске пензије примају до 26. године, под условом да је дете студент. Такође, држава је изградила зграде факултета, које факултети сада користе без накнаде, а ти факултети се налазе на најскупљим локацијама у Србији.

Држава је створила читав екосистем за финансирање факултета и њихове неспособности да се сами издржавају. Без државне подршке, овакав систем образовања би пропао за једну генерацију студената. Упркос свим бенефицијама које држава пружа факултетима, неки од њих и даље не могу да измире своје дугове и траже додатна средства од државе.

Ово поставља питање како је могуће да факултети, који се ослањају на државни буџет за одржавање броја студената, не могу да испуне своје обавезе, поготово с обзиром на то да су зграде у којима послују изграђене и поклоњене од стране државе без икакве накнаде.

Држава им поклања зграде, финансира школовање студената, обезбеђује смештај у најскупљим локацијама у Србији, финансира исхрану тих студената, омогућава здравствену заштиту, а државни факултети и даље нису способни да измире своје обавезе и траже додатна средства од државе?

Оваква ситуација је трагикомична и на крају се обија о џепове грађана Републике Србије, који редовно плаћају порез. Млади мушкарци масовно одлучују да не уписују факултете јер не виде сврху, нити могу да испуне стандарде које им друштво поставља. Ова два тренда већ дуго трају, али нико не нуди решења за њих.

Појављује се и нови тренд вештачке интелигенције, која прети да обесмисли многе послове, због чега је потребно да образовање постане флексибилније. Вештачка интелигенција ће донети промене у свим областима и променити начин рада.

Образовање мора да се прилагоди модерним трендовима, а то укључује и потребу за реорганизацијом факултета и начина студирања. Студије треба да буду флексибилне и да омогућавају лаку промену факултета или области студирања, јер промене које доноси вештачка интелигенција морају пратити промене у начину образовања.

Флексибилан начин студирања

Флексибилан начин студирања требао би се огледати у промени начина добијања дипломе. Постојећи модел студирања, који захтева 240 ЕСПБ и четири године студирања, очигледно је застарео и један је од разлога због којег број мушкараца који завршавају факултет нагло опада. Предложени модел би поделио студирање на мање, самосталне кораке, где би се свака година посебно рачунала и признавала.

Већ имамо модел студирања који траје три године за бечелор диплому и још две за мастер, који је уведен по узору на западне земље, али доминантан модел у Србији је 4+1. Нови, флексибилнији модел студирања заснивао би се на постепеном приступу, где би се свака година посебно вредновала. То значи да би студент након сваке године добијао диплому за завршене студије у тој години, а потом би могао да изабере шта жели даље да студира.

Овакав систем студирања био би 1+1+1, итд., где би студенти могли да студирају онолико година колико желе и да се усавршавају у одређеној области. У свом ЦВ-у би навели које области су студирали, а послодавци би на основу тога могли да изаберу одговарајуће кандидате. Титуле би се додељивале у складу са бројем година студирања, што би омогућило већу флексибилност и смањило притисак на студенте да заврше одређени програм у целости.

Овај приступ омогућио би студентима да лакше прелазе са једне области на другу, а не да буду везани за четири године студирања у области која их можда више не занима или нема будућност због промена које доноси вештачка интелигенција. Студенти би постали слободнији и креативнији, јер више не би били уцењивани да заврше све испите како би добили диплому, а поготово је позната ситуација где због једног испита не могу да заврше студије.

Улога вештачке интелигенције, која смањује потребу за репетитивним пословима и смањује број радних места, додатно наглашава потребу за образовним системом који припрема младе за разнолике послове будућности. Уместо да се сви студенти образују по истом калупу, потребно је да свако од њих развије различите вештине које ће бити тражене на тржишту рада.

Повећање флексибилности образовног система може имати значајан утицај на привлачење већег броја средњошколаца да упишу факултете. Тренутни, застарели систем образовања губи привлачност, што доводи до све чешћих захтева факултета за помоћ од државе, јер не успевају да измирују своје обавезе. Флексибилнији приступ образовању, који омогућава студентима да бирају области које их заиста занимају, може повећати број уписаних студената и њихову ангажованост.

Студенти би у таквом систему били мотивисанији да се труде, јер би имали већу слободу у одабиру предмета и области студирања. Више се не би суочавали са страхом да ће им труд бити узалудан због једног неуспеха, као што је неполагање једног испита. Ова промена би смањила стрес и несигурност међу студентима, омогућавајући им да се фокусирају на своје интересе и циљеве, без притиска да испуне ригидне захтеве тренутног система.

Уклањање страха од факултета и омогућавање студентима да слободно бирају свој образовни пут, не само да би повећало њихову ангажованост, већ би и допринело стабилности факултета, јер би већи број студената значио већу финансијску одрживост образовних институција. На овај начин, образовни систем би се прилагодио променама на тржишту рада, пружајући младима веће могућности за успех у каријери.

Ова реформа би била корисна и за студенте и за факултете. Што се тиче студената који су раније уписали факултете, за сваких 60 ЕСПБ који су сакупили, могли би да добију одговарајућу диплому за степен образовања који су постигли.

Овај модел студирања може донети win-win ситуацију, где би сви учесници образовног процеса имали користи од флексибилнијег и модернијег приступа образовању.

На крају можемо погледати родну статистику студената:

 

Статистика дипломираних студената и родне равноправности у Србији

1. Укупан број дипломираних студената на универзитетима и високим школама

На високим школама и универзитетима у Републици Србији дипломирало је укупно 38.132 студента:

Мушкарци: 14.832 (39%)

Жене: 23.300 (61%)

На универзитетима и високим школама у Србији, на једног мушкарца дипломира 1,57 жена. Када прилагодимо овај податак у односу на број мушкараца и жена у генерацији, однос расте на 1,66 жена на једног мушкарца.

2. Дипломирани студенти на универзитетима

На државним и приватним универзитетима укупно је дипломирало 29.123 студента.

3. Родна структура међу студентима на буџету

На једног мушкарца имамо 1,78 жена на буџету. Када прилагодимо овај податак у односу на број мушкараца и жена у генерацији, однос расте на 1,89 жена на једног мушкарца. Тачан број студената на буџету је:

Мушкарци: 4.924

Жене: 8.787

4. Укупан број студената на универзитетима и високим школама

Укупан број студената на универзитетима у Србији износи 249.626:

Мушкарци: 102.050

Жене: 147.576

На једног мушкарца студира 1,45 жена. Када прилагодимо овај податак у односу на број мушкараца и жена у генерацији, однос расте на 1,54 жена на једног мушкарца.

5. Укупан број уписаних студената

На државним и приватним универзитетима укупно је уписано 209.825 студената.

6. Упис на струковне студије

На државним академијама/високим школама струковних студија уписано је 32.528 студената.

На приватним високим школама струковних студија уписано је 7.273 студента.

7. Број рођених према полу

Рођено мушкараца: 32.300

Рођено жена: 30.400

То значи да се годишње рађа 6% више мушкараца него жена.

 

Закључак

Проблеми са којима се држава суочава су и нови и стари. Начин функционисања факултета, као и начин студирања, је превазиђен. Посебно је пандемија коронавируса показала да се начин студирања може веома брзо променити, и то на боље. Нови проблем са којим се држава суочава јесте екстреман напредак вештачке интелигенције, која доводи до изумирања одређених занимања. Држава је дужна да правилно информише студенте о њиховим будућим могућностима, јер они студирају како би стекли диплому и нашли посао. Ако нема посла у њиховој области, њихово студирање губи смисао. Начин студирања мора се прилагодити савременим трендовима.

Очигледно је да је држава заборавила на младе мушкарце приликом доношења Стратегије за родну равноправност за период од 2022. до 2030. године. Иако и мушкарци имају потпуно иста права пред законом, стратегија се готово у потпуности фокусира на проблеме жена. Мушкарци су занемарени у овој стратегији, иако су и они суочени с изазовима. Иако стратегија препознаје проблем да више жена студира и завршава факултете, не предлаже никакве конкретне мере за смањење овог јаза. Тренутни тренд неповољно утиче на мушкарце, а не назире се његово побољшање. Држава би требало да пружи подршку мушкарцима како би превазишли овај негативан тренд.

Да будем први и кажем: сада је потребна афирмативна акција за мушкарце, а не за жене, супротно ономе на шта су сви навикли да слушају у медијима. 21. век је право време за заштиту права мушкараца, док је 20. век протекао у знаку борбе за права жена.