Предстојећи избори 17 децембра су занимљиви из једног разлога. Владајућа партија расписује изборе после само годину и по дана од претходних избора, као и да је ова Влада имала мандат од годину дана. Ово, превремено излажење на изборе мора да има своје разлоге. Можемо да видимо који су разлози за то, ако посматрамо међустраначке сукобе, видећемо да је састав Владе сличан као и оном претходном, тако да нема разлога за тако ране изборе. Изборна воља грађана је била слична као и на изборима за формирање ове Владе, исто тако су и места распоређења. Тако да можемо рећи да није по среди међустраначки сукоб (неки шушкају о томе) али он нема довољну снагу да иницира тако ране изборе.
Будућност Србије се бира на изборима, ако знамо да се ситуација са Косовом не мења, можда је време за промену владајуће коалиције, можда је време да се промени коалиција, и да нова коалиција покуша да нађе решење. У Српско политици су постојале три струје, Грађанска, Национална, и СПС. Од почетка вишестраначја се смењује ове три струје. Док грађанска и национална струја имају нека усмерења, СПС балансира како опстати на власти, зат их можемо видети у позицији тлачитеља док су владали 90-их, после у коалицији са грађанистима, да би се вратили национализму. Нико не може да обајсни шта је идеологија СПС-а, нити за које добро се боре. Можда је време да се СПС пошаље у пензију, и да нестане трећа струја која се бави опстанком на власти. Са друге стране коалиција са зеленим ће довести до потешкоћа у реализацији рудника јадарита. Остаје једино могућа коалиција владајуће странке и парцијалног дела опозиције, који је флексибилан у погледу КиМ али и у погледу рудника јадарита.
Онда нам остају спољни проблеми, као једини реални проблеми због којих се одржавају избори. Овде до изражаја долазе два проблема Косово и увођење санкција. Србија се опирала увђењу санкција, тако да и оне, саме по себи, немају довољно утицаја да се повуче тако велик потез као јако рани избори. Остаје нам једино Косово као проблем због којих би се одржали јако рани избори. Косово је вековни проблем за који није пронађено решење, али је најважније питање у српској политици.
Проблем Косова
Косово је стара српска тероторија, првим пописом становништва на територији Косова и Метохије који су спровели турци 1455. године, Срби су чинили 99% становништва. 13 000 српских кућа и 46 албанских. После тога долази до пада броја Срба и пораста броја Албанаца, ово се може узети као општи тренд, мада је било мањих догађаја када су Срби процентуално расли у пописима. Од 99% Срба на КиМ, сада смо пали на 5% од укупног броја становника. Већ 1900. године је било више Албанаца него Срба на КиМ, после тога је само растао број Албанца док је број Срба растао од 166 000 (1899. године) до 228 000 (1971. године), после тога је уследио пад броја Срба. Албанаца је било 182 000(1899) док их сад има 1,6 милиона.
Сада се налазимо у ситуацији да на КиМ имамо око 100 хиљада Срба и 1,6 милиона Албанаца. Очигледно је да смо у последњих 500 година имали путању пада Срба на КиМ.
Путања пада је путања којем се креће Србија када се ради о КиМ. Пред сам крај 19.века је био исти број Срба и Албанаца, да би у 20. веку Албанци стекли огромну предност на КиМ. Наше грешке из 20. века су нас јако скупо коштале, коштале су нас ове ситуације коју сада имамо на КиМ.
Мада треба узети у обзир и дешавања пре 20. века
Један од највећих разлога смањења броја Срба на КиМ је сеоба Срба, само током прве сеобе је отишло 185 000 људи, док је у другој сеоби страдало 80 000 Срба када су их Турци пресрели. Само у сеобама Срба је 300 хиљада Срба отишло са КиМ. У том тренутку је то био огроман број, јер се то дешавало од 1690-1737 године, а ни у једно тренутку после тога на КиМ није било толико Срба. Број Албанаца достиже тај број тек 1920-те.
Проблеми током 20.века
Током другог светског рата долази 100 хиљада Албанаца, док се протерује 100 хиљада Срба и убија преко 10 хиљада.
Колонизација током СФРЈ доводи још 40 хиљада Албанаца у периоду 1948-1956.
После другог светског рата долази до исељавања 100 хиљада Срба.
Данашње границе Аутономна Косовско-Метохијска Област је добила 1959. године, да би потом априла 1963. године АКМО била уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Према уставу Србије из 1974. године, Косово је имало веома широку аутономију.
До прве масовне употребе оклопних јединица ЈНА против албанских сецесиониста дошло је током косовских немира у пролеће 1981. године у Приштини, непуних годину дана након смрти Јосипа Броза Тита. Косовски демонстранти су тада носили Титове слике и узвикивали пароле „Косово – република“.
Почетком 1989. године најављене промене Устава Србије изазвале су генерални штрајк албанских рудара у руднику Стари Трг код Приштине. Снаге полиције упале су у руднике и угушиле штрајк албанских рудара. 23. марта 1989. године Скупштина Србије усваја уставне амандмане. Косово губи дотадашњу широку аутономију и поново добија Метохија у називу.
1990. године албански политички представници прогласили су независност самопрокламоване Републике Косово, што није признала ни једна држава осим Албаније. 1994. године је основана албанска терористичка организација „Ослободилачка војска Косова”, чији је циљ био независно Косово, а користила се свим средствима оружане борбе.
1999. године долази до бомбардовања Југославије и повлачења српске војске и полиције са КиМ.
2004. године долази до погрома српског становништва2008. године долази до једностраног проглашења независности.
2010. године међунарадни суд у Хагу доноси одлуку да једнострано проглашење незавинсоти није противно међународном праву.
2013. долази до потписивање Бриселског споразума.
2023. фијаско у Бањској који ће нас пуно коштати.
Можемо видети да је путања којом се крећу српски национални интереси на КиМ, опадајућа. Ово значи да је позиција Србије све гора на КиМ како пролази време.
Србија је имала више шанси да задржи КиМ у свом саставу, али сваки пут је погрешно реаговала и доводила себе у још гору позицију. То се дешавало због невољности да се сарађује са другом страном и узме њихова позиција.
Методе које су биле предлагане за решавање тог преблема су биле екстремне, и као такве никада нису имале шансу да заиве у реалности. То су више жеље.
Време је да псотавимо питање шта реално Србија може да добије на КиМ, и да у складу са тиме направимо план. Да бисмо разумели овај проблем потребно је да сагледамо све заинтересоване стране.
Однос запада према распаду Југославије
Приликом почетка распада Југославије, запад се противио сецесији. Тадашњи председник Америке(28 март 1991), Буш старији у писме које је посла Анте Марковићу, да неће подржава оне које желе да растуре државу. ЕУ је исто подржавала територијални интегритет Југославије и противила се сецесији Словеније и Хрватске, чак су захтевали мороторијум на њихову одлуке да се отцепе од Југославије.
СССР је исто подржавао територијални интегритет Југославије, пошто се и он налазио у таквој ситуацији.
Словенци су 23 децембра 1990 гласали за сецесију, док је парламент три дана касније прогласио декларацију о републичком суверенитету. Да би 20 фебруара 1991 Словеначи парламент усвојио резолуцију о раздвајању од Југославије, 24 јуна 1991 Словенија проглашава независност.
Хрватска одржава референдум о независности 19 маја 1991, док 25 јуна 1991 године Хрватска проглашава да је независна држава са правом на сецесију.
Да би 7 јула 1991 године, на захтев ЕУ био донет тромесечни мороторијум на имплементацији независности. По истеку тог мороторијума 8 октобра 1991 Словенија и Хрватска врше формалну сецесију од Југославије.
Можемо видети да на самом почетку Југославија има подршку свих важних геополитичких играча тог доба, али се веома брзо мења њихов однос према територијалном интегритету Југославије, да би на крају Срби испали негативци који су остракизовани, санкционисани и бомбардовани, док да су њихови противници добили помоћ. Ова драстична промена је потребна да се проучава и извуку закључици због чега је дошло до такве промене и шта је било потребно да се уради да не би дошло до ње.
Исто тако имамо контакт групу која је на сваком свом састанку понављала да не задире у територијални интегритет и суверенитет Југославије већ да само жели да се злочини зауставе и врате нормалном животу. Пре бомбардовање је било пуно упозорења али сва су занемарена те је дошло до бомбардовања. После бомбардовање је покушан да се нађе споразумно решење између Срба и Албанаца али ни ти преговори нису успели, па је дошло до једностраног проглашења независности.
Сваки пут када није пронађено решење у преговорима, кретало се у једностране акције. Сада се поставља питање да ли Србија може још нешто да да у преговорима са Косовом а да не призна независност Косова. Постепеним преговорима Косово је добијало једну по једну бенефицију, сада није остало још пуно ствари које се могу понудити а да није признање.
Поставља се најтеже питање да ли је сада време да Србија покуша да нађе нов пут или решење у преговорима које води? Да ли сада када се Србија налази у најгорој преговорачкој ситуацији може да покуша да пронађе нов пут? Да ли је ово време када нам преостаје ништа осим да пронађемо ново решење или ћемо изаћи као поражени? Да ли је сада право време да повучемо неочекиван потез и њиме побољшамо своју позицији или макар продужимо статус кво и тиме купимо себи још времена? Ово су питања која могу да промену будућност Србије.
Геополитичке околности су нам први пут дале шансу да покушамо да нађемо ново решење за највећи проблем, на нама је да ли ћемо их искористити на време. Свака шанса има свој период до када може да се искористи.
