Србија је почела да се отвара према ЕУ почетком 2000-их и од тада се Србија креће Европским путем. За тај период од око 20 година Србија се пуно променила како друштвено тако и економски док је пролазила кроз транзицију. Сваке годину се стизале паре из ЕУ које су послужиле Србији да развија своју економију и животни стандард грађана. Донације, стране инвестиције, гринфилд инвестиције, стране компаније и остале речи су постале честе у српском медијском простору а оне су синоним за бољитак српске економије. Када дође страни инвеститор у Србију и запосли српског раднике није он само обезбедио егзистенцију његове породице већ је држави и платио порез али што је још битније платио је и доприносе(пензионо, здравствено) за тог радника. Тако да сада имамо ситу породицу тог радника, држава је добила паре од пореза и држава је добила још пуно пара на име доприноса.
Зашто напомињемо доприносе? Доприноси се рачунају по форми од око 1,6*Нето плата, а нето плата је оно што ми добијамо на руке. Сада увиђамо да је свота новца коју држава добија када странци запосле српског радника огромна. Држава Србија је пре доласка страних инвеститора морала да уплаћује средства из буџета које је сакупила из пореза на рачун пензионог или здравственог пошто они сами нису могли од својих прихода да финансирају све своје обавезе. Када се незапосленост смањила држава више не мора да дотира паре за
помоћ незапосленима, не мора више да доплаћује за пензиона и здравствено тако да јој остаје више новца у каси чиме је држава једним ударцем убила две муве. Приход од пореза се увећао а издавања су се смањила због доласка страних компанија. Са друге стране имамо потрошњу у Србији која је драстично променила свој начин функционисања. Потрошња више није базирана да домаћим производима већ на увозним производима. Само уђите у продавницу и погледајте рафове и видећете да има више страних брендова него домаћих. Од слаткиша попут Милке, Сникерса, Киндера, Хариба, Кока коле, Пепсија преко пива попут Хајнекена, Калсберга, Туборга па све до кућне хемије попут Колгејта, Палмолива, Нивеа и осталих брендова видећемо да је српско друштво навикло на стране производе да више ни не обраћа пажњу на то да ли је домаћи или страни бренд. Осим што се српска економија интегрисала у ЕУ и у ширем смислу Запад а можемо рећи и остатак света и српско друштво се навикло на нову реланост где се страни производи и услуге користи као и домаћи. Просечан Србин је превише ослоњен на стране(ЕУ) производе који му олакшавају живот да је постао завистан од њих исто тако је и српска економија постала зависна од економске сарадње са ЕУ од инестиција и запошљавања до извозног тржишта. Грађанин Србије воли да путује по ЕУ без визе и навикао се на то тако да је постао и завистан од безвизног режима. Када подвучемо црту видећемо да је у свим аспектима економије али и друштва Србија постала зависна од ЕУ, можемо рећи Србија је зависник од ЕУ а знамо како зависник изгледа када се скида са опијата, можемо само погледати на примеру наркомана. ЕУ је одиграла паметну игру уместо да се ослони на претње и принуде као и све велике силе у прошлости она се одлучила са обрнути приступ где ће она улагати и донирати средства у остале земље и тиме их направити зависним. Када земље постану зависне оне немају пуно избора и немају пуно места да се противе одлукама великих тако да сада ЕУ може на цивилизован начин да уцењује Србију а он се огледа у смањењу економске сарадње(санкцијама) а не као што су раније велике силе претиле војном агресијом. Овај тренд је постао популаран у Европи после другог светског рата када су водећи људи тог доба анализарила катастрофалну грешку у виду WWИИ и покушали да нађу решење како да се такав рат никада не понови. Из овога је израсла садашња ЕУ са свим њеним вредностима које се највише огледају у пропагирању мира. ЕУ је дуго градила позицију у Србији и сада има огромну полугу моћи у Србији а Србији остаје као и сваком зависнику да покушава да умањи штету од те зависности.
