Како би Влада могла да донесе мере које ће утицати на сиромашније грађане, а мање утицати на богатије? Да бисмо решили овај проблем, потребно је идентификовати обрасце потрошње грађана и утврдити који је најмањи заједнички садржалац за сиромашније грађане. Када утврдимо заједничко за сиромашније грађане, можемо предузети одређене мере да исправимо идентификоване недостатке. Поред утврђивања најмањег заједничког садржаоца, потребно је уочити разлику између образаца потрошње сиромашнијих и богатијих, те усмерити већи део мера према обрасцу потрошње сиромашнијих, на уштрб богатијих (Робин Худ приступ).
Право мерило економске моћи јесте куповна моћ грађана која се огледа у односу између висине плате и цене производа и услуга који се могу купити с том платом. Сама плата не значи пуно ако цене расту далеко брже, што се тренутно дешава с инфлацијом. До сада се углавном причало о расту плата, занемарујући инфлацију, али сада када је инфлација висока, потребно је обратити пажњу и на њу. Инфлација је погодила одређене секторе далеко више него друге секторе. Најгоре су прошли сектори прехрамбених производа и енергената. Оба су узрокована ратом у Украјини, али су иницијално поскупљење имала свој моменат још на почетку рата, када се није знало како ће се даље одигравати рат, у којој мери ће утицати на извоз прехрамбених производа и енергената из тих земаља.
Спекулацијом изазване високе цене су се стабилизовале неколико месеци после почетка рата.
Таква поскупљења су највише погодила сиромашније грађане и пензионере, јер прехрамбени производи заузимају далеко већи део буџета него код богатијих. Када инфлација премаши раст плата, куповна моћ грађана се смањује. Једна мера за решавање овог проблема је повећање плата, док је друга мера смањење цена.Смањење цена јесте добар начин да се повећа куповна моћ грађана, али најважније је
да држава изабере производе које у великој мери користе сиромашнији грађани, чиме би се ефекат побољшања животног стандарда
одразио тамо где је најпотребнији – код сиромашнијег слоја.
Који су то производи које користе сиромашнији грађани?
Ако погледамо просечну плату од 82.769 динара и медијалну плату од 62.964 динара, као и пензију од 37.809 динара, видећемо да већина грађана „крпи крај са крајем“. Број запослених у Србији је 2.350.000, а медијална плата представља примања 50% грађана, тако да 1.175.000 грађана прима мање од 62.964 динара.
Број пензионера у Србији је око 1.650.000, док више од просечне плате има око 70.000 пензионера. Испод 38.000, после јануарског повећања, прима око 60% пензионера (око 1 милион пензионера). Незапослених је 290.000, а студената 245.000. Горе наведени, по правилу, имају и право гласа јер имају више од 18 година.
У групу примања преко медијалне зараде од 62.964 динара спада 1.175.000 запослених, а у групу пензионера који примају пензије преко 37.809 динара спада 650.000 пензионера. Укупно је то 1.825.000 људи који имају примања изнад медијалне.
Ако погледамо просечну плату од 82.769 динара и медијалну плату од 62.964 динара, као и пензију од
37.809 динара, видећемо да већина грађана једва спаја крај с крајем. Број запослених у Србији је 2.350.000,
а медијална плата представља примања 50% грађана, што значи да 1.175.000 грађана прима мање од
62.964 динара.
Број пензионера у Србији је око 1.650.000, при чему више од просечне плате има око 70.000 пензионера. Испод 38.000 динара, након јануарског повећања, прима око 60% пензионера, што значи око 1 милион пензионера.
У Србији има 290.000 незапослених и 245.000 студената, који су, по правилу, старији од 18 година и имају право гласа. У групу примања изнад медијалне зараде од 62.964 динара спада 1.175.000 запослених, а у групу пензионера који примају пензије изнад 37.809 динара спада 650.000 пензионера. Укупно, то је 1.825.000 људи који имају примања изнад медијалних. У групи која има примања испод 62.964 динара има 1.175.000 људи, а пензије испод 37.809 динара има око милион пензионера. Укупно, то је 2.175.000 људи који имају ниска или никаква примања, а имају право гласа. Куповна моћ ових грађана је веома ниска, где већи део примања оде само на трошкове хране, коју они не могу да прескоче, те траже друга места на којима могу да уштеде. Једини начин да се повећава њихова куповна моћ јесте спуштање цена, пре свега хране, што би им омогућило да купују више. Позитивна ствар код снижења цена хране јесте та да ће то далеко више значити сиромашнијим грађанима, који троше велики део својих буџета на храну.
Исхрана у Србији, осим стандардних производа који су свима познати, одвија се у великој мери у брзој храни или пекарама. Најпродаванији производи брзе хране су пецива, пите, буреци/гибанице, тестенина, пљескавице/хамбургери, ћевапи, печење, пилетина, гирос/кебаб/бурито, пица и сендвичи.
У други део спадају кувана јела која могу бити у традиционалној кухињи: пасуљ, боранија, грашак, кромпир, кисели купус, паприка и салате.
Сва горе наведена јела могу да се сврстају у пет категорија:
1. Тесто. Само тесто/тестенина је примарни извор угљених хидрата, као и секундарни извор протеина и влакана.
2. Млечни производи су примарни извори протеина и секундарни извори масти.
3. Месни производи су примарни извори протеина и секундарни извори масти.
4. Влакна која се налазе у воћу и поврћу.
5. Уља, масти, маслац који су извори масти.
Пошто нас занима економски део, покушаћемо да одредимо основне прехрамбене производе од којих се
праве сви остали и како је могуће утицати на цене тих производа.
Најважнији производи
Житарице: Пшеница, Кукуруз, Јечам, Соја, Шећерна репа, Сунцокрет.
Пшеница је пала са 1352 долара (17. мај 2022.) на 622 долара, колико је сада. На продуктној берзи у Новом Саду цена је пала са 42 динара, колико је била 3. октобра, на 22,5 динара, колико је сада. Цена пшенице се преполовила од свог врхунца. Кукуруз је пао са 36 динара 3. новембра на 22,8 динара, колико је сада. Соја је пала са 80,5 динара 8. септембра на 58 динара, колико је сада. Цене житарица су у паду и на приближном су нивоу од цене која је била пре рата. Житарице не само да учествују у исхрани људи, већ учествују и у исхрани животиња, тако да када порасте цена сточне хране, порасте и цена меса и млека. У овом случају постоји кашњење између пада цене житарица на берзи и пада цена у малопродаји, као и код пада цене сточне хране. Дакле, појефтињење ће се у различитим временским интервалима осетити за различите производе. Пошто сировине требају да се обраде пре него што се од њих добије крајњи производ који купац купује у продавници, може да прође доста времена од промена цена сировине до промене цене финалног производа.
Млеко и месо зависе од цене житарица које улазе у исхрану животиња. Пошто су цене житарица у паду више од пола године, очекује се и да цене ових производа почну да падају, јер је цена улазних сировина неопходних за производњу млека и меса у паду. Воће и поврће су сезонска роба, тако да се у мањој мери може регулисати цена. Обичан гласач ће приметити када цене падну на рафовима продавница. Њих не интересује што су пале цене на светском тржишту и што то означава да ће пасти и цене у продавницама након тога. Потребно је да држава утиче на правом месту да би се у кратком временском периоду спустила цена коју види крајњи потрошач.
Пошто цене хране падају на светском тржишту, може се очекивати да ће исто бити и у Србији. Ово се може искористити тако да испадне да је држава својим мерама утицала на пад цена хране, јер обичан грађанин види само цене на рафу и политику државе која се пропагира у медијима.
Држава може да предузме следеће мере:
1. Ослобађање/умањење пореза за одређене прехрамбене производе. Већ постоји посебна пореска стопа од 10% на одређене прехрамбене производе, тако да она може бити умањена на 5% или у потпуности ослобођена, пореска стопа 0%.
2. Ограничење цене одређених производа у малопродаји.
3. Субвенција одређених производа у малопродаји.
4. Медијски притисак на продавце (трговце, пекаре) да није патриотски да се богате на муци других грађана, као и да прекину да се богате на последицама рата у Украјини. Овим држава добија да народ сматра да је заслуга државе што је дошло до смањења цена, када се заправо ради о општем смањењу цена на светском тржишту, као и мерама које држава треба да спроведе да би изгледало да су те мере довеле до појефтињења. Екстремни популизам цвета у време неимаштине, јер свакако обичан грађанин нема шта пуно да изгуби, док се на овај начин странка на власти може водити умереним популизмом који ће се бавити проблемима који свакодневно притискају грађане. Уједно руше основу за екстремни популизам јер без неимаштине није могуће лако мобилисати људе да изађу на улицу и буне се, пре ће седети у неком кафићу или ресторану него што ће бити на улици. Поред хране, цена горива иде на руку грађанима, који ће осим јефтиног горива имати и јефтинији транспорт, што значи да ће и производи бити јефтинији пошто је транспорт јефтинији.
