Како стари краду младима младост
Све већи број младих негодује због ситуације у којој се налазе и истичу како не могу да виде будућност у Србији. Ово није само питање владавине права и корупције, већ и материјалног стања. Раст цена био је огроман и многи се буне због тога, али немају избора осим да мање троше. Изразито лоша економска ситуација за младе ствара жељу да напусте Србију. Па да видимо због чега се млади буне – у овом тексту бавићемо се њиховим материјалним статусом, не политичким правима.
- Цене станова у Србији и могућност младих да их купе
Све чешће се чује да млади не могу себи да приуште да купе стан, самим тим постаје им тешко да се одлуче да имају породицу. Цене станова у градовима, поготово Београду и у мањој мери у Новом Саду су астрономске.
У Србији просечна бруто плата у јуну је била 132 290 динара а нето плата је била 95 804 динара. У Београду је била бруто 167 015 динара и нето 121 353 динара, док у Новом Саду је бруто била 152 758 динара а нето 110 541 динара.
Цене станова, у јуну, у Београду су биле: просечна 2391 € /м2 новоградња 2477 € /м2 и староградња 2345 € /м2, док у Новом Саду је била: просечна 1905 € /м2 новоградња 1859 € /м2 и староградња 1950 € /м2.
Потребно је 2,3 месечне плате да би се платио један метар квадратни у Београду и 2 плате у Новом Саду.
За двочлану породицу је потребно око 60 метара квадратних да би могли да живе, тако да је у Београду потребно 138 месечених плата или 11,5 година да би се купио стан од 60 метара квадратних. У Новом Саду је потребно 120 месечних плата или 10 година.
Ако погледамо данашњи стандард у свету мушко-женских односа, где жене имају прохтеве од мушкараца, поседовање стана од 60 квадрата, који није велик за породицу, није ништа посебно за модерне жене, чији жеље су далеко веће од тога. Па се поставља питање како мушкарац да обезбеди тај стан, поготово ако је млад?
Варијанта 1: Ако хоћемо да преко кредита купимо стан од 60 квадрата у Београду онда је цена тог стана 143 460 евра. Ако уземо кредит на 30 година а банка тражи учешће од 20% износа кредита као и што је потребно платити фиксне трошкове издавања кредита, а они заједно износе 29 999 евра, а банка вам даје крадит на износ од 114 768 евра који после отплаћујете кроз рате. Рата за тај кредит је, при камати од 7% колико је тренутно, 764 евра или 89 388 динара. Са платом од 121 353 динара није могуће плаћати раду кредита у износу од 89 388 динара.
Варијанта 2: Ако претпоставимо да ће муж и жена плаћати заједно, и зарађују просечне плате, онда би они заједно имали 242 706 динара, па би био изводљиво да дигну кредит чија је рата 89 388 динара, пошто је део рате око 37%. Мада, од те две плате би остало 153 318 динара за трошкове живота породице, па би било изводљиво да преживе са тим износом. Али овде је урачунато учешће, тако да кредит покрива само 80% цене некретнине, а да би просечан грађанин уштедео за учешће, да претпоставимо да штеди месечно колика му је рата, онда је потребно 39 месеци за учеше, поред 360 месеци колико траје кредит. Ово укупно износи 399 месеци или 33 године и 4 месеца, да би се обезбедила средстава за учешће и отплатио кредит. У Новом Саду је потрено мало мање времена али неће улазити у тачну рачуницу.
Дакле, један особа са просечним примањима у Београду не може да купи стан од 60 метара квадратних а чија је цена квадрата просечна у Београду. Од свега можемо закључити једино да банке знају шта раде јер је 33 године радног стажа скоро пун радни век, а да би се купио стан од 60 квадрата потребно је да две особе раде 33 године, дакле, за живота просечан пар може себи да приушти стан од 60 квадрата. Ово је показатељ да младе генерације немају шансе, јер је потребно да две осове раде више од 30 година да би приуштили себи стан, зато ни не чуди што младе особе не виде перспективу у куповању станова.
Са тренутним ценама хране и осталих услуга, поставља се питање како да две особе које имају просечну плату могу да плате кредит али и остале трошкове за четворочлану породицу?
1Трошкови за стан и аутомобил
| Назив трошка | Количина | Месечни трошкови | Објашњење трошка | |
| Две просечне плате | 242 706 Ово су приходи | |||
| 1 | Стан | 119 388 | ||
| 1.1 | Рата кредита | 89 388 | ||
| 1.2 | Порез на имовину | 2000 | Распоређен по месецима | |
| 1.3 | Улагање у стан | 13 500 | Улагање у стан је око 1% од његове вредности годишње. Реновирање стана, нови уређаји и намештај, поправке и потрошни елементи(чаршави, ћебад) | |
| 1.4 | Кућна хемија | 1000 | Детрџенти, прашак за веш, сунђери и остала средства за ћишћење | |
| 1.5 | Информатика | 10 000 | Грејање, вода, стамбена заједница и остали трошкови | |
| 1.7 | Струја | 3500 | ||
| 2 | Комуникација | 12 000 | ||
| 2.1 | Кабловска и интернет | 4000 | ||
| 2.2 | Мобилне претплате | 4 | 8000 | |
| 3 | Ауто | 1 | 30 300 | |
| 3.1 | Депресијација возила | 6000 | Губитак вредности возила је око 600 евра годишње, за нова возила је далеко већи | |
| 3.2 | Регистрација | 3300 | Мотор 1,9 из 2017 године, укупно 40 054 | |
| 3.3 | Гориво | 14 000 | Потрошња 7 литара, на 12 000км годишње | |
| 3.4 | Сервиси | 1000 | Редовни сервиси и замена уља, што више представља просек Србије него оно што је прописао проивођач | |
| 3.5 | Поправке | 3000 | ||
| 3.6 | Остали потрошни елементи | 3000 | Гуме, антифриз, метлице, сијалице, прање аута.. | |
| Укупно | 161 688 | |||
| 242 706-161 688= 81 018 |
Варијанта 3: Када од просечног прихода одбијемо трошкове за стан, ауто и комуникацију остане нам 81 018 за све остало. Под остало спада храна за 4 особе, одећа, лична хигијена, као и трошкови дружења док су за децу потребне књиге, тренинзи, часови. Па ако неко оде код доктора приватно или у лабароторију да уради налазе, морају да се држави плаћају израде личне карте, пасоша и осталих глупости. Проблем је што само исхрана за четири особе износи више 81 018 или 20 250 динара по особи, што износи 670 динара дневно по особи, а то је мало.
Видимо да два родитеља који примају просечне плате у Београду не могу да приште себи да купе стан од 60 квадрата на просечној локацији у Београду. Ако не купе стан онда би требали да га изнајмљују, а таквог стана би била 500-600 евра па се сама рачуница не би много променила.
Варијанта 4: Дакле, једини начин да просечан пар живи у Београду није да купи стан на кредит или рентира стан, већ да га наследи од родитеља, тада рачуница живота у Београду има мало више смисла. Мада, ни тада није савршена ситуација јер на располагању имају 170 406 динара када се одузме ставке из табела осим рате кредита. Ово је 42 601 динара по члану породице, што може да буде трошак исхране само једне особе јер је то само 1400 динара дневно. А остаје сви трошкови које треба плати једна особа, тако да и у том случају породица мора да склапа крај са крајем да би преживела.
- Да ли немогућност младих да обезбеде кров над главом утиче на наталитет у Србији
Када породица мора да крпи крај са крајем а оба родитеља зарађују просечну плату у месту у којем живе и имају само двоје деце, онда се поставља легитимно питање да ли ти родитељу могу да имају двоје деце или су плате јако мале у Србији?
За просту репродукцију становништва је потребно 2,1 дете по пару, тако да двоје деце је мање од просте репродуцкије становништва. Када би родитељи имали једно дете онда би могли да му приуште мало више, али то опет није нешто пуно. Када би 170 406 динара расположив средства породице расподелили на 3 члана онда би сваки члан имао 57 000 динара, што би могло да покрије трошкове исхране, одеће, личне хигијене и осталих трошкова. И у овом случају стандард живота не би био нешто висок али би био пристојан.
Ако узмемо у обзир да просечна породице не може да купи стан на кредит и има двоје деце, већ да породица која има просечна примања оба родитеља мора да наследи некретнину у којој живи и има једно или двоје деце да би могла да преживи. Ситуација је иста, чак и гора у местима ван Београда јер су тамо плате мање, а трошкови исти јер је некретнина наслеђена, па цена некретнине није важна.
Колико је ситуација лоша, не описује је довољно просечна плата, већ морамо бити свесни да је медијална плата важнија за разумевање проблема, јер медијална плата представља износ испод којег зарађује 50% становништва Србије а она износи око 77% од просечне плате. У случају да родитељи зарађују медијалну плату онда би приход два запослена родитеља у Београду био 186 883 динара а у Србији би био 147 538 динара.
Плаћање кредитне раде за стан у Београду у износу од 89 388 динара са примањима од 186 883 динара није реално, јер удео рате кредита у приходу је 47%, практично пола примања би потрошили на укупан приход. Ако би томе додали 3 ставке(трошкови стана, аута и комуникације) из табеле а које износе 161 688 динара, видимо да би нам за све остале трошкове остале 25 495 динара, ни једна особа не може да живи са толико новца а не цела породица.
Морамо да напоменемо да медијална зарада представља зараду од које 50% радника има мању плату, и они представљају пола Србије. Као што можемо видети људи који зарађују мање од медијалне плате немају апсолутно никакве шансе да купе некретнину, нити да имају пуно деце, једно дете им је већ пуно а не више.
Како ће држава да реши проблем беле куге када више од 50% популације нема апсолутно никакве шансе да има више од једног детета, а можда не могу да приуште ни да имају једно дете?
Млади људи немају апсолутно никакве шансе у оваквој поставци, јер они не виде перспективу у животу, не виде могућност да заснују породицу јер немају новца за то.
- Па шта је онда проблем у Србији?
Проблем у Србији су цене, цене које су сличне, некада веће а некада мање, у односу на Немачку или било коју друго високо развијену земљу. Парадоксално је да многи производи коштају више у Србији него у Немачкој где је неколико пута већа плата. Популарно је сада на социјалним мрежама поређење цена у Србији и у Немачкој или некој другој богатијој земљи.
Поставља се логично питање: „Како је могуће да су плате у Србији мање а цене веће?“. Има пуно разлога за ту парадоксалну ситуацију али ћемо се позбавити неким од тих проблема
- Огромни намети од стране државе
Намети од стране државе у виду пореза, пензионог, здравственог узимају огроман део плате. Да би видели колико износе намети послужићемо се већ постојећим калкулаторима и погледаћемо колике су дажбине за просечне плате у Србији:
На нето плату од 100.000 динара имамо бруто плату од 160.158 динара. Од тога, ПИО фонд нам узима 33.380 динара, док је здравствено осигурање 14.324 динара, а остатак узима држава. Када погледамо на 100.000 динара које ми добијемо, дамо 60.158 динара на порезе и доприносе, додатно томе ПДВ износи 20%. Када предузетник заради 200 динара, он плати ПДВ од 40 динара и остане му 160 динара. Од тих 160 динара бруто плате остане му 100 динара нето плате. Видимо да половину плате „поједе“ држава, због чега није могуће куповати много производа или услуга у Србији јер су намети огромни.
Када су намети овако високи, нема смисла да се врши продаја или куповина добара или услуга, јер држава узима половину од сваке трансакције, а те паре грађанин више никада не види. Рачуница је једноставна: Пера оде код Мике на масажу сат времена и плати му 2.000 динара. Мика тада плати „рекет“ држави и остане му само 1.000 динара. После тога, Мика оде код Пере на масажу, али за тих 1.000 динара добије само пола сата масаже. Пера тада плати „рекет“ држави и остане му 500 динара. Затим, Пера узме тих 500 динара и оде код Мике на масажу, али добије само масажу од 15 минута. На овај начин држава је обесмислила прометовање добара и услуга.
- Па где иду те паре онда?
Иду на финансирање рада државне управе, али велики део иде пензионерима, који тренутно „јашу“ по младима у Србији. Питате се како „јашу“ по младима? Сада ћемо вам објаснити.
Млад момак, који је тек напунио 18 година и почео да ради, за месец дана мукотрпног рада добије плату од 100.000 динара нето. Од те суме, отишло је у ПИО фонд (пензионерима) 33.380 динара, док га је здравствено осигурање коштало 14.324 динара. Пошто је то младић од 18 година, он нема потребу да иде код доктора, па те паре које је уплатио за здравствено осигурање нису утрошене на његово лечење, већ на лечење старијих људи, који су далеко болешљивији од младих. Тако је младић од 18 година, на 100.000 динара које је примио, дао старијима, преко државног система, 47.704 динара или скоро 48% од онога што је зарадио.
Међутим, пензионерски „рекет“ се ту не завршава, јер држава из буџета дотира и ПИО фонд и Републички фонд за здравствено осигурање. Буџет Републике Србије за 2024. годину (планирани) приходи износе 2040 милијарди динара, или две хиљаде милијарди динара, односно 17,45 милијарди евра. Од тога, држава дотира ПИО фонду 237 милијарди динара и фонду за здравствено осигурање 65 милијарди динара, што укупно износи 302 милијарди динара или 15% вредности буџета. Буџет се пуни пореским приходима, који чине 86% буџета, а порески приходи, у великој мери, падају на терет радника. Дакле, пензионерима се опет даје новац од стране млађих.
Ако помислите да се ту зауставља давање младих старијима, варате се, јер млад човек који изнајмљује некретнину у којој живи, мора је рентирати од некога. А ко има некретнине? Па, старији. Тако млади човек, који тек почиње да ради и нема ништа у свом поседу, не само да плаћа доприносе и порезе који иду у корист старијих, већ им плаћа и ренту. На плату од 100.000 динара, мора да издвоји минимум 250 евра за рентирање, што је 29.250 динара. Дакле, младићу остане на рачуну 70.750 динара, док је дао старијима 47.704 динара преко државних намета и 29.250 динара ако рентира стан од њих. То укупно износи 76.954 динара.
Добро сте прочитали — младић који рентира стан од старијих и плаћа државне намете даје 76.954 динара старијима, а њему остаје 70.750 динара. Тешко за поверовати, али младић даје више старијима него што остане њему. Зато тај младић ни нема будућност.
- Зашто млади људи то не примећују
Због неинформисаности о својим обавезама према држави, многи не знају колико новца послодавац одваја за њихово радно место. Њих само интересује нето плата, док остало подразумевају да мора да се плати држави, па их не занима колико то износи. С обзиром на то да је плаћање доприноса и пореза на приход обавезно, није ни чудо да имају такав став. Колико држава заправо узима, може се видети на примеру где, за плату од 100 хиљада динара коју прими радник, послодавац издвоји 160 хиљада динара.
На примеру младића који изнајмљује стан, за чији рад послодавац плати 160 хиљада динара, њему на крају остане 70 хиљада, а од тих пара мора још да плати рачуне, струју, телефон. Када све то измири, остане му 60 хиљада динара. Са тих 60 хиљада, или 500 евра, кад би све оставио за куповину стана — што није могуће јер мора да једе и плаћа друге трошкове. Ако узмемо да је рата од 500 евра за кредит на 30 година, са каматом од 7%, то значило да би банка дала 75.200 евра, учешће би било 18.800 евра, а укупна вредност стана 94.000 евра. Да би уштедео 18.800 евра за учешће, требало би да штеди 37 месеци, или три године. Када купи стан на кредит, могао би да се пресели у њега и уштеди 250 евра на рентирању стана. Тих 250 евра би могао да искористи за режије, исхрану и остале трошкове.
У потпуно нереалном сценарију, где особа не троши ни динар на исхрану и остале потребе, не може пре 33 године да отплати стан. Колики стан би могао да купи у том сценарију? У Београду,39 квадрата, а у Новом Саду 49 квадрата.
Просечна млада особа нема шансе да купи стан, али нема шансе ни да купује много других производа и услуга. Јер, са 60 хиљада динара, што је 2.000 динара дневно, особа тешко може да подмири своје трошкове исхране, одеће, личне хигијене и осталог. Очигледно да је уштеда мисаона именица за то младића.
- Да ли су скупи станови узрок мале куповне моћи
Узрок мале куповне моћи не лежи у скупим становима, јер станови нису скупљи у односу на просечне плате у Србији него у неким земљама Европе или Америке. Цена некретнина се састоји из две компоненте: прва компонента је цена изградње, а друга цена локације. Цена изградње у Београду је увек иста, али цена преко те основне цене варира у зависности од локације. Цена изградње није драстично већа на западу него у Србији. Питате се како је то могуће?
Да ли сте чули да мајстори говоре како им није исплативо да иду на запад да раде јер и овде могу толико да зараде? Једини разлог због ког овде могу да зараде готово колико и на западу је што су цене услуга мајстора сличне у Србији и на западу. То значи да ми у Србији плаћамо мајсторске услуге по ценама сличним онима на западу, или тек нешто нижим. Корен овог проблема лежи у томе што је велики број мајстора раније отишао на запад због бољих зарада. То се десило када су људи могли да путују без виза и када је Хрватска ушла у ЕУ, омогућивши људима рођеним у Крајини да добију хрватски пасош, с којим су могли слободно да раде у ЕУ.
Ово је довело до наглог пада броја мајстора у Србији, док су ниске, па чак и негативне каматне стопе централних банака омогућиле лако подизање кредита, што је изазвало раст потражње за свим услугама, укључујући мајсторске. Закон тржишта каже да, када се истовремено повећа потражња за услугама, а понуда смањи, цене нагло расту. Како су цене мајсторских услуга нагло порасле, мајсторима је постало исплативо да остану. Међутим, остатак грађана плаћа те скупе услуге.
Цене станова у Београду, а у нешто мањој мери и у Новом Саду, веће су од саме цене изградње, док у другим местима цена изградње није много мања од продајне цене.
2Цене станова у центру града у доларима
| Град | Цена по квадрату у доларима | Цена изградње | Однос цене изградње и продајне цене(просечне плате у држави) | Просечна плата у држави, долари | |
| 1 | Београд | 4260 | 800 | 5,3(4,68) | 910 |
| 2 | Нови Сад | 3260 | 800 | 4,1 | 910 |
| 3 | Ниш | 2350 | 700 | 3,35 | 910 |
| 4 | Цирих | 25 760 | |||
| 5 | Хонг Конг | 28 620 | |||
| 6 | Њу Јорк | 18 402 | 3000 | 6,1(4,4) | 4182 |
| 7 | Сан Франциско | 11 565 | 3500 | 3,3 | 4182 |
| 8 | Лос Анђелес | 7544 | 2500 | 3 | 4182 |
Разлика у цени квадрата између Њујорка и Београда је 4,3 пута, док је разлика у просечним платама између Србије и Америке 4,6 пута. Из овога можемо видети да су сви параметри слични између најскупље локације у Америци и најскупље локације у Србији. Цена некретнина у Београду прати светске трендове, те је сходно томе однос плата и цена некретнина сличан.
- Па шта је онда главни проблем у Србији?
Расподела плата је проблем у Србији који онемогућава људима да квалитетније живе. Под расподелом плате сматрамо све што се просечном запосленом узме од бруто плате, тј. од онога што је послодавац издвојио за запосленог. Када се превише узима од плате запосленог, као и када се превише узима од сваке трансакције у виду пореза, акциза или других намета, прометовање добара и услуга постаје бесмислено.
Приликом сваке трансакције плаћа се ПДВ, па се од плате узима порез на зараде, допринос за ПИО, здравствено осигурање и самозапошљавање. Да би фирма функционисала, мора да има књиговођу којег плаћа, као и да изнајми простор где се плаћа порез на приход (изнајмљивање некретнине). За сваки могући документ плаћају се таксе држави, које уопште нису мале, а затим предузеће мора да плати и порез на добит. Сваки грађанин дужан је да плати порез на доходак грађана, ако му примања прелазе трострука просечна примања. Такође, потребно је платити порез на капиталне добитке, а приликом преноса некретнине плаћа се порез на пренос апсолутних права. Ако вам нешто треба од државе, морате да платите републичку административну таксу (РАТ) и градску административну таксу (ГАТ). Уколико желите да поседујете некретнину, потребно је платити порез на имовину.
Рекет државе не завршава се на порезима – смишљене су и акцизе на деривате нафте, дуван и друге производе.
Акцизе на деривате нафте су посебно штетне јер скупље гориво утиче на цену транспорта, а без транспорта нема покретања економије. Сва добра морају бити транспортована, а цена горива директно утиче на услуге превоза, попут таксија и градског превоза. На овај начин држава отежава размену добара и услуга, самим тим и пословање.
Акцизе на дуван донекле имају смисла, искључиво из здравствених разлога, јер се дуван може сматрати луксузом. Акцизе на алкохол имају исту улогу као код дувана.
Уколико желите нешто да увезете, морате платити транспорт, шпедитера и царину. Док возило пролази кроз границу, додатно се губи време, што повећава цену транспорта.
Сваким даном постаје све теже пословати у Србији, па не чуди што су цене у сталном порасту, јер послодавци плаћају огромне намете. На крају, грађани кроз повећане цене плаћају све те намете.
Овде нисмо напоменули да је приликом сваке веће трансакције потребно отићи код јавног бележника, имати адвоката, а понекад и ићи на суд и платити судску таксу.
Све ово довело је до тога да производна цена нема много везе са продајном ценом, јер је продајна цена далеко већа од производне.
- Пуњење државног буџета као главни кривац инфлације у Србији
Држава је једно време обезбедила себи финансирање кроз повећање ПДВ-а са 18% на 20%. Кроз рестриктивнију политику према непријављеним радницима, држава је обезбедила пуњење ПИО и здравственог фонда. Док је у почетку таква политика пунила буџет, сада се претворила у инфлаторни проблем и смањену куповну моћ грађана. Када су уведене ове промене, због тада повољних околности, у виду нултих па чак и негативних каматних стопа, задуживање је било јефтино, па су многи дизали кредите и тиме гурали економију. Међутим, подизањем каматних стопа од стране централних банака, инфлаторни притисак постао је очигледан јер више није било могуће прикрити инфалцију подизањем нових кредита. Тада је само постала уочљива.
Цене у Србији су порасле знатно више него на Западу и у остатку света. Цене хране су подивљале у Србији, поставши толико високе да су одређени политичари постали атракција са паризером, јајима од 11 динара и киселим млеком које је јефтиније 3 динара.
Чим су политичари почели да се баве овим темама, и то на начин који изазива подсмех, постало је јасно да је ситуација критична. Не само да је ситуација критична, већ се не види светло на крају тунела. Цене у Србији, како хране, тако и других производа, достигле су ниво Запада, а понекад су и више. Електроника је скупља у Србији него на Западу, што је разумљиво јер се у Србији плаћа царина, решава папирологија приликом увоза и чека на граници. Све те ставке повећавају цену крајњег производа за купца.
Генерално, све што се увози скупље је у Србијинего у земљама ЕУ, а Србија је велики увозник. Увози целокупну електронику, готово сав софтвер, аутомобиле, велики број машинских компоненти, производе за личну хигијену, савремене грађевинске материјале, енергенте попут нафте и гаса, лекове, медицинску опрему, кућну хемију и много других производа. Србија је мало тржиште без директног излаза на морску луку, али са царинама, па нема разлога да очекујемо да ће у Србији нешто бити јефтиније него у ЕУ.
| Држава | ПДВ у % | |
| 1 | Србија | 20 |
| 2 | Јапан | 10 |
| 3 | Канада | 5-15 |
| 4 | Бугарска | 20 |
| 5 | Аустралиа | 5 |
| 6 | Русија | 20 |
| 7 | У.К. | 20 |
| 8 | Америка | 3-7,3 |
| 9 | Швајцарска | 8,1 |
| 10 | Кина | 6-13 |
- Поскупљење хране у Србији
Поскупљење хране у Србији траје већ више од две године. Највиша стопа опште инфлације забележена је почетком 2023. године, мало преко 16%. Инфлација хране била је око 50% бржа од опште инфлације. Инфлација која је почела 2022. године почела је да се смирује и стабилизује у 2024. години, али су цене током тог периода толико порасле да је сада врло тешко живети, чак и без нових поскупљења. Тренутне цене хране су изузетно високе и заузимају огроман део прихода, тако да мало преостаје за друге трошкове. Удео који храна има у примањима грађана неколико је пута већи него у ЕУ, а у поређењу са Америком чак 5 пута. То значи да грађани ЕУ или Америке могу далеко лакше да живе, јер им остаје знатно већи део плате који могу да троше на друге ствари, мерено у процентима и у апсолутној вредности.
Појефтињење хране у Србији није изгледно, макар не у већој мери него на светском тржишту. Велики број намета у Србији се неће смањити, па самим тим нема ни разлога за пад цена, осим ако оне падну на светском тржишту. Држава онемогућава увоз млека и млечних производа увођењем прелевмана, што значи да грађани плаћају скупље млеко и млечне производе. Зашто вас онда чуди што су млеко и млечни производи у Србији скупи? Ако тврдите да тако чувате домаће млекаре, поставља се питање зашто је млеко које оне производе скупље него млеко из Немачке или Пољске, где су плате веће?
Одговор нису субвенције из ЕУ или Америке, јер Америка издваја 15 милијарди долара за субвенције, док Србија издваја 840 милиона долара – што је 18 пута мање. Међутим, Америка има 330 милиона становника, а Србија 6 милиона, што је 55 пута мањи број становника. Дакле, просечан Србин издваја три пута више новца за субвенције него просечан Американац. Субвенције за пољопривреду у ЕУ износе 200 евра по хектару, док у Србији субвенције износе 18.000 динара по хектару, односно око 150 евра. Проблем пољопривредне производње у Србији лежи у неефикасној производњи, која има далеко мање приносе по хектару, али више уложених радних сати, јер је ниво аутоматизације много нижи.
Проблем цене млека лежи у неефикасној производњи, где је неко убедио људе да могу да праве бизнис са пет крава. У ЕУ постоје фарме са хиљаду или више крава, где је производња млека аутоматизована, па је производња далеко ефикаснија него у Србији, а самим тим је и цена млека знатно нижа. Произвођачи са пет крава немају никакве шансе против фарми у Србији које имају хиљаду крава и аутоматизовану производњу. Они нису конкурентни на тржишту, али им држава омогућава да опстају увођењем прелевмана. Док год држава подржава неефикасну производњу млека у Србији, грађани ће плаћати прескупо млеко.
- Цене у Америци и цене у Србији
Амерички завод за статистику води евиденцију о ценама прехрамбени производа па ћемо у следећеој табели видети колике су цене у Америци, цене се односе на просечне цене у градовима (извор)
| Производ | Цена у дин по кг | Цену у Србији | |
| 1 | Брашно | 130 | |
| 2 | Кондиторски производи | 1200 | |
| 3 | Млевено говеђе месо | 1370 | |
| 4 | Свињетина без костију | 1080 | |
| 5 | Пилеће груди без костију | 910 | |
| 7 | Сланина | 1560 | |
| 8 | Јаје класа А | 28 | |
| 9 | Млеко(литар) | 110 | |
| 10 | Сир | 1120 | |
| 11 | Сир чедар | 1330 | |
| 12 | Сладолед (1,9литара) | 660 | |
| 13 | Банане | 140 | |
| 14 | Поморанџа | 400 | |
| 15 | Лимун | 460 | |
| 16 | Јагоде | 720 | |
| 17 | Кромпир | 240 | |
| 18 | Ицеберг салата | 350 | |
| 19 | Парадајз | 460 | |
| 20 | Шећер | 230 | |
| Енергија | |||
| Гориво по Л | 100 | 200 | |
| Електрична енергија кWх | 18,5 | 13,3 |
Цене млека и млечних производа су мало јефтиније него у Србији, цена меса и јаја је мало скупља, кондиторски производи су приближни цени у Србији, шећер је дупло скупљи, воће и поврће је приметно скупље. Наравно цене нису ни приближно веће у односу на плату која је далеко већа. Гориво је дупло јефтиније, док је струја 50% скупља.
Према овим ценама, човек би помислио да је плата у Србији и Америци слична, али тад би се грдно преварио.
Закључак
Млади у Србији немају никакву шансу поред оваквих пензионера и немају никакву будућност, осим ако нису богати наследници или успешни криминалци, пошто они не плаћају држави намете. Све што млади направе, држава им узме више од половине и даје другима, а младима остаје само обећање.
Пензионери чине доминантно гласачко тело, тако да не треба очекивати да ће им неко рећи истину. Сви политичари понављају стару фразу: „Пензионери су то зарадили.“ Али неће рећи праву истину – да су пензионери оно што су зарадили већ потрошили, због чега ПИО фонд готово да нема имовине од које би се исплаћивале пензије.
Највећи безобразлук су тужбе пензионера против државе због права на мирно уживање имовине, када су им 2014. године смањене пензије. Број поступака пред судовима премашио је 10.000. Безобразлук лежи у томе што траже од државе да запосленима отима поштено стечену имовину кроз доприносе и дотације како би се новац доделио њима. Имовина коју су стекли пензионери предата је фонду, а не држави, па би требало да захтевају свој новац од фонда, а не од државе. Међутим, уместо тога, они траже од државе да им исплаћује пензије.
Једино поштено решење било би оснивање новог ПИО фонда 2024. године, у који би сви запослени уплаћивали доприносе, док би уплата доприноса старом ПИО фонду била потпуно обустављена. Пошто су пензионери уплаћивали доприносе старом ПИО фонду, нека од њега траже пензије. Држава мора престати с давањима из буџета пензионерима. Тиме бисмо добили поштено решење: запослени уплаћују доприносе у нови ПИО фонд, који се користи за инвестирање и стварање приноса, а пензије би се исплаћивале из тог фонда када дође време.
Међутим, постоји један проблем за пензионере – стари ПИО фонд би банкротирао већ првог месеца када би престало његово финансирање доприносима и државним дотацијама. То значи да пензионери не би примали пензије. Истовремено, то значи да се сада отима имовина млађих генерација да би се дала пензионерима.
Држава кроз доприносе одузима новац младима, јер је плаћање доприноса обавезно, уместо да се грађанима исплаћују бруто плате, па да сами бирају где ће инвестирати тај новац – да ли у ПИО фонд, инвестициони фонд или, можда, да купе некретнину и издају је. Онај ко уплати у ПИО фонд неће имати право на државну пензију, али ће имати пензију из фонда у који је уплаћивао или приходе од издавања некретнина.
Када анализирамо пензије, видећемо да су оне социјална давања која обезбеђује држава, јер у овом тренутку сва средства за пензије обезбеђује држава. Пензије би биле пензије када би се исплаћивале из имовине фонда која је стечена у годинама у којима су уплаћивани доприноси за те пензије. Пошто фонд нема никакву имовину из које би се пензије исплаћивале, оно што грађани добијају је социјална помоћ. На износ социјалне помоћи они немају право да се жале.
На овај начин млади немају шансу да обезбеде себи пристојан живот. Једини начин да побољшају свој стандард је или да оду из Србије или да остану и побуне се против ове крађе, која се мери у милијардама евра.
Пола плате прими, пола плате старцу дај.
