Све нас је потресао инцидент када је у школи на Врачару убијено најмање 8 лица. Учиониц дела је ученик седмог разреда који још није напунио 14 година И сходно томе не може кривично да одговара. Сада народ покушава да пронађе кривца, наравно крив им је свако кога не воле па покушавају да припишу њему одговорност. У овом контексту помињу се следеће кључне речи: величање криминала у држави, препустили смо васпитање улици/дилерима/тиктоку/лошем интернету/задругама/старлетама/Кристијан Голубовић гост школе пре недељу дана/ слика Јоване Јеремић из стрељане са оружијем….
Као и увек тражи се кривац, онај на кога ће да се свали штета(у овом случају морална осуда) али то није од помоћи за решење проблема. Морамо да будемо изнад најнижих осећања И покушавања да нађемо кривца у другима. Потребно је да нађемо узрок проблема И да покушамо да га отклонимо. Родитељи криве интернет, задругу, Кристијана Голубовића, Јовану Јеремић али немају они дужност да васпитају туђу децу, већ родитељи имају обавезу да васпитавају своју децу.
Нико други није крив осим нас, ми смо ти који треба да васпитамо децу И ми смо ти који одлучујемо какво ће образовање да имају деца. Многи сада покушавају да своју одговорност свале на другог али само родитељи И школа имају обавазу да васпитају децу, остали су ирелевантни за њихово васпитање. Ако родитељи не желе да им интернет васпита децу онда нека сами васпитају децу, ако пошаљемо дете у школу онда очекујемо да се неко брине о њему. Поред тога што народ покушава да нађе кривца, они очекују од државе или председника да уради нешто али шта може држава да уради како би спречила овакве инциденте?
Шта друштво може да уради да би спречило овакве инциденте?
1. Обавеза васпитања деце је у рукама родитеља И образовног система.
Родитељи треба да престану да криве друге за своје грешке у васпитавању своје деце јер су они ти који имају обавезу да васпитају децу. Образовни систем је тај који треба да учи децу да се лепо понашају. Образовни систем нема ни један предмет у школи који се бави едукацијом деце како да поштују закон и права других
људи. Потребно је да се у школе уведе предмет који је базиран на праву и безбедности и који би учио децу да не смеју да крше закон и које су казне ако крше закон. Који би учио децу како да поштују права других јер закон је ту да наша права штити од других људи али је ту и да права других штити од нас. Ово би створило и законску основу да се малолетници учиниоци кажњавају јер би били свесни својих поступака и били би свесни казне која им следи.
2. Рупе у закону које постоје потребно је поправити.
Вршњачко насиље је базирано на самој чињенице да насилник зна да не може да буде кажњен. Држава је направила пропуст И одредила да дете(лице које има мање од 14 година) не може кривично да одговара. Овде настаје проблем јер чим је неко свестан да неће бити кажњен за своје поступке зна да може да ради шта хоће. Сам Кривични Законик има само једну функције, да застрашује потенцијалног учиниоца казном, сама затворска казна никако не доприноси друштву већ кошта друштво које мора да покрива трошкове затвора. Одлуком да неко кривично не одговара ако је млађи од 14 година је лоша одлука јер потенцијални учиниоц зна да му држава не може ништа(ово користе И криминалци који врбује децу да дилују дрогу, уз објашњење које дају том детету да му се не може ништа десити). Казна има само једну сврху, да плаши, само извршавање казне је бескорисно И за државу И за појединца. Потребно је да се укине ограничење од 14 година за кривично одговарање, као што у другим државама постоји могућност да се малолетницима суди као одраслим. Потребно је да закон, плаши сваког ко хоће да прекрши закон, с тим што би сам интензитет казне био прилагођен узрасту учиниоца, тако да би казна могла да буде И 10x мања за дете или малолетног учиниоца кривичног дела . Овим се постиже да закон испуњава своју сврху а то је да плаши потенцијалног учиниоца, а казна је постављана у други план. Овим се добија да никоме не падне на памет да злоставља другог а онда покуша да се провуче кроз рупу у закону да не може бити кажње. Да се не лажемо И дете о 7 година разуме да не сме никог да повреди И убије или да не сме да краде. Наравно дете од 7 година има ограничено знање зато ће се то узети у обзир приликом суђења И одмеравања казне. Овај проблем је исказан код вршњачког насиља јер сам учиниоц зна да не може да буде кажњен, зато сада имамо случај да је жртва вршњачког насиља постала учиниоц најтежег кривичног дела јер дражава није могла да га заштити, држава није могла да реагује јер је учиниоц дела недодирљив за закон. Да је држава интервенисала на време И заштитила дечака од 13 година од вршњачког насиља сада не бисмо имали овај
инцидент.
3. Брзина реаговања државе
Проблем код државне управе је брзина решавања случајева, по правилу, пријављени случајеви данима или недељама стоје у нечијој фиоци пре него што он почне да решава тај проблем. Када се поставимо у позицију детета које трпи насиље за њега су И сати пуно а не дани или недеље. Држава мора одмах да реагује по пријави вршњачког насиља И заштити жртву од даљњег малтретирања, тек онда ће се дете осећати бездено да пријави проблем. Проблем вршњачког насиља морају да решавају државне службе које се баве насиљем полиција, тужилаштво, суд а не учитељи И наставници.
Проблем вршњачког насиља мора да се подигне на виши ниво него што је сада, мора да се изједначи са осталим видовима насиља И да се једнако поступа према свим видовима насиља. Преко вршњачког насиља се прелази јер многи сматрају да је то “ситница”, пошто се полази од претпоставке да само једно дете малтерира друго дете И да су то дечије ствари али када се удржи заједно десеторо деце да малтретира једно дете онда је то обично иживљавање И малтретирање. Овај случај није јединствем, постоје примери где су деца извршавала самоубиство јер нису могла више да трпе злостављање друге деце(то више није “дечија игра” или вршњачко насиље то је чисто иживљавање ако је довело до тога да неко мора да изврши самоубиство). Држава мора одмах да реагује И сасече у корену вршњачко насиље јер деца не могу да се изборе са проблемом а дани им пролазе као одраслима године. Када потенцијални учиниоц зна да ће неко реаговати одмах онда зна да му се не исплати да неког малтретира. Овако се само омогућава И подстиче негативно понашање због спорог поступања државних органа.
Закључак
1. Потребно је да родитељи И држава преузму одговорност за васпитање деце.
2. Непоходна је убацивање новог предмета у школе који би се састојао од права И безбедности.
3. Подизање вршњачког насиља на ниво осталог насиља али и поступања у складу са њим, а не занемаривања.
4. Потребна је хитна реакција државних органа по пријави вршњачког насиља, да се у међувремену не заборави на инцидент. Овим се подстичу сва деца да пријаве насиље које су претрпели а не да се плаше да пријаве насиље.
5. Потребно је кажњавање малолетних учиниоца, у тој мери да им се не исплати да спроводе вршњачко насиље, које би се огледало кроз измена закона о малолетним учиниоцима кривичног дела (ЗОМУКД) као и кривичног законик, где би било потребно да се дефинише нови оквир за старост учиниоца кривичног дела, где се године не би узимале као искључујућ фактор за сношење кривичне одговорности, већ би године једино утицале на одмеравање казне, а саму кривична одговорност би била иста за све.
6. Потребно је И озбиљније схватити институте нужне одбране И крајње нужде који би омогућавали самој жртви да се брани од насилника а да после нема проблеме јер је покушала да заштити себе од насилника. Овим би се активно утицало на насилника који би изгубио било који вид користи од насиља а казна за насиље би била већа, док би се омогућило свакој жртви да одма пријави насиље али И да се одбрани од насилника.
