Protesti prosvetara: Da li su opravdani
Kada god krene školska godina, odmah počinje i štrajk prosvetnih radnika. Neko bi rekao da se to dešava po automatizmu, ili da je to nepisano pravilo. Da ne dužimo o tome koji sindikat je organizovao štrajk i kako, već da vidimo šta muči prosvetne radnike ove godine:
1. Male plate
Ovo muči sve građane i nije novina, ali hajde da analiziramo dublje da li njihov zahtev ima smisla.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, prosečna neto zarada u julu 2024. godine iznosila je 97.835 dinara, a u periodu januar-jul bila je 96.759 dinara u proseku. Za isti mesec, prosečna bruto zarada iznosila je 135.195 dinara. Medijalna neto zarada, koja pokazuje da je polovina zaposlenih imala platu do tog iznosa, iznosila je 76.000 dinara.
Prosečna plata u obrazovanju bila je 91.215 dinara za jul 2024. godine, a u periodu januar-jul bila je 89.940 dinara u proseku.
Možemo videti da je u julu prosečna plata bila veća za 1.275 dinara u obrazovanju, a plata u opštem sektoru je bila veća za 1.076 dinara, u periodu januar-jul. Razlika u plati između obrazovanja i opšte plate iznosila je 6.620 dinara u julu i 6.819 dinara u periodu januar-jul, u korist opšte plate.
Vidimo da obrazovanje ima manje plate od proseka, ali trebamo biti objektivni i uzeti u obzir da živimo u Srbiji, gde se mnogima isplaćuje minimalac, a ostatak plata daje na ruke. Ovde se stvara ogromna razlika koju statistika ne pokazuje, jer u statistiku ne ulazi onaj deo koji je dat na ruke, a taj iznos u Srbiji možemo proceniti na 20%. Obrazovanje pada na teret budžeta Republike Srbije i plate se isplaćuju po zakonu, te ne postoji razlika koja se daje na ruke, dok se u privatnom sektoru to dešava. Ako želimo da vidimo kolike su prave plate, moramo uzeti u obzir da zvanična statistika ne prikazuje precizno prave prihode građana.
U ovom slučaju potrebno je uvećati opštu platu za 20% da bismo dobili realan prihod građana.
Pravi prihodi bi u julu prosečno iznosili 117.402 dinara, dok bi u periodu januar-jul iznosili 116.110 dinara.
Kada uzmemo sve ovo u obzir, očigledno je da je plata prosvetnih radnika mala. Ipak, situacija je daleko kompleksnija od ovog prostog zaključka.
2. Distribucija veličine plata u Srbiji
Prosečna plata u Srbiji ne pokazuje mnogo, jer se prosečna plata može razlikovati i do 2,6 puta, u zavisnosti od mesta u kojem živite. Obrazovne institucije se nalaze u svim mestima, ali su plate identične bez obzira na to gde radite, pošto Ministarstvo plaća svakog obrazovnog radnika isto, ma gde on radio u Srbiji. To deluje pošteno sa strane Ministarstva, ali troškovi života nisu jednaki u svim mestima. U nekim mestima plata prosvetnih radnika je iznad proseka i oni mogu lepo da žive u tom mestu, dok je u drugima ispod proseka i moraju da se muče.
Primer može da bude plata u Beogradu koja iznosi 122.736 dinara, dok je u opštini Stari Grad 172.873 dinara. Sa druge strane, Bojnik ima platu od 66.219 dinara. Razlika je 2,61 puta. Prilagođena plata predstavlja prihod građana koji je prijavljen i neprijavljen.
| Neto plata | Udeo u plati obrazovanja (%) | Prilagođena plata | Udeo u plati obrazovanja (%) | |
| Beograd | 122 736 | 135 | 147 283 | 161 |
| Stari Grad | 172 873 | 190 | 207 447 | 227 |
| Grad Novi Sad | 113 114 | 124 | 135 736 | 149 |
| Grad Niš | 94 450 | 103 | 113 340 | 124 |
| Bojnik | 66 219 | 73 | 79 462 | 87 |
Prema tabeli možemo videti kolike su oscilacije u udelu prosečne i prilagođene plate prosvetnih radnika, u zavisnosti od mesta prebivališta. Potrebno je osmisliti filter koji će ublažiti ove oscilacije.
3. Da li sektor obrazovanja treba da ima manje plate od proseka ili veće?
Država mora da vodi računa o balansu plata među građanima, posebno kod onih plata koje ona isplaćuje. Pa da vidimo zašto bi prosvetni radnici trebalo da imaju veće ili manje plate od proseka.
| Razlozi za veću platu | Razlozi za manju platu | |
| 1 | Za rad u prosveti je potrebno visoko obrazovanje | Radno vreme je kraće |
| 2 | Rad sa mladima, pogotovo decom, je naporan | Više neradnih dana |
| 3 | Snošenje odgovornosti za decu | Imaju siguran-državni posao |
| 4 | Napadi na prosvetare | Posao ima svrhu |
Za rad u prosveti je potrebno visoko obrazovanje
Ovo je najvažniji razlog zašto prosvetni radnici treba da imaju veću platu od proseka, jer svaki prosvetar mora imati završen fakultet, dok je prosek visoko obrazovanih u opštoj populaciji 16,4%, prema poslednjem popisu.
Prosvetni radnici moraju da sakupljaju bodove, što podrazumeva odlazak na seminare, što dodatno otežava njihov posao. Doduše, to postoji i u drugim profesijama, ali ne u svim.
Obrazovanje prosvetnih radnika, posebno učitelja, ne nudi alternativne mogućnosti zaposlenja osim rada u školi ili predškolskoj ustanovi. Te ustanove su uglavnom državne i ne nude napredovanje u karijeri niti značajniji rast plate. Praktično, učiteljski fakultet se završava da bi se ceo život radilo za jednog poslodavca uz ispodprosečnu platu, što ne čini ovaj posao privlačnim. Promena posla nije opcija – zato štrajk jeste.
Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika mora biti veća od proseka.
Rad sa mladima, pogotovo decom, je naporan
Svi će reći da je njihov posao najteži, ali znamo da to nije uvek slučaj. Postoje poslovi koji su stresniji od prosečnih, a jedan od njih je posao u prosveti. Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika mora biti nešto iznad proseka.
Snošenje odgovornosti za decu
Niko ne voli stres, a pogotovo ne stres zbog drugog, nepredvidljivog deteta. Odgovornost koju prosvetni radnici nose na svom poslu je veća od proseka. Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika mora biti nešto iznad proseka.
Napadi na profesore
Napadi na prosvetne radnike su jedan od razloga zbog kojih se štrajkuje, pa možemo reći da je to veoma važan faktor za prosvetare. Inicijalni incident, masovno ubistvo đaka u školi Vladislav Ribnikar, postavio je probleme u školstvu na prvo mesto u medijima, nakon čega su i drugi incidenti dobili veću medijsku pažnju nego što bi inače imali. Novinari su često „vezali“ vesti iz crne hronike u obrazovanju sa inicijalnim incidentom kako bi povećali čitanost. To je zaplašilo prosvetne radnike, a neki su se čak plašili da odu na posao zbog takvog medijskog okruženja. Nakon toga su usledili masovni protesti ‘Srbija protiv nasilja’, što je dodatno podstaklo prosvetne radnike da zatraže status službenog lica. Posle svega, postoji veoma mala verovatnoća da prosvetari neće dobiti status službenog lica. Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika mora biti nešto iznad proseka.
Radno vreme je kraće
Ovde treba napomenuti da radno vreme profesora ili učitelja nije samo ono vreme koje provodi sa decom, već uključuje i druge aktivnosti koje obavlja dok deca nisu u školi.
Ako pogledamo stvarno radno vreme, vreme koje radi prosečan građanin, ono je kraće nego što bi neki pretpostavili da iznosi 8 sati. Veliki broj ljudi radi 8 sati dnevno, ali ne svi, pogotovo ne oni koji rade u državnoj upravi. Radno vreme lekara je 6 sati, dok činovnici u državnoj upravi često ne rade u punom kapacitetu, a mnogi napuštaju posao ranije. Što se tiče radnog vremena u državnoj upravi, oni nisu daleko ispod proseka, a možda su i u proseku. U privatnom sektoru se, međutim, više radi. Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika može biti nešto manja od proseka.
Više neradnih dana
Pod ovo se podrazumevaju raspusti. Treba napomenuti da raspust traje kraće za prosvetne radnike nego za decu. Veoma mali broj ljudi ima manje radnih dana u godini. Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika treba da bude manja od proseka.
Imaju siguran-državni posao
Ovo važi za sve koji rade u državnoj upravi, pa i za prosvetne radnike. Kod privatnika je lakše dobiti otkaz, pa je u Srbiji popularno zaposliti se u državnoj službi jer je teže dobiti otkaz. Pošto u državnoj upravi radi mnogo ljudi, to utiče na prosek i približava prosvetne radnike proseku. Ovo je argument koji ukazuje da plata prosvetnih radnika treba da bude nešto ispod proseka.
Posao ima svrhu
Jedna od najvažnijih stvari pri traženju posla, pogotovo za mlađe generacije, jeste da li taj posao ima svrhu, da li se na njemu samo zarađuje plata ili se radi nešto korisno. Da li prosvetar uživa u radu sa decom i vidi svrhu svog rada i postojanja kroz obrazovanje mladih?
Postoje ljudi koji vole rad sa decom i uživaju u tom poslu, iako takvih ljudi nema mnogo, ali ih ima. S obzirom na to da postoji mnogo poslova koji su čisto repetitivni, gde su loši uslovi rada i generalno nemaju svrhu, dok s druge strane postoji veoma malo poslova gde ljudi zaista uživaju u njima (muzika, sport), ovo je argument koji ukazuje na to da plata prosvetara treba da bude malo ispod proseka..
Zaključak o odnosu prosečne i plate u obrazovanju
Naveli smo važne elemente koji utiču na rad prosvetara, kako pozitivne tako i negativne argumente. Iako smo naveli više argumenata, važno je napomenuti da nemaju svi argumenti istu težinu – argumenti s većom težinom više će uticati na krajnju odluku.
Kao najvažniji argument uzimamo činjenicu da su prosvetari morali da završe fakultet, a završiti fakultet nije lako. Ljudi očekuju da, kada završe fakultet, imaju platu iznad proseka. Bez toga neće biti novih studenata na učiteljskom fakultetu.
Manje važan argument u odnosu na visinu plate je veliki broj neradnih dana (raspust), jer to olakšava posao u poređenju s drugim zanimanjima. Međutim, treba imati na umu da su raspusti uglavnom u periodima kada i ostali manje rade:
Zimski raspust je za vreme dva Božića i dve Nove godine, zatim dolazi Sveti Jovan, posle čega se raspust završava.
Letnji raspust traje od polovine juna do septembra, s tim da je podela knjižica obično oko 28. juna, pa su prosvetari slobodni tek od samog kraja juna. Od 20. avgusta već počinju obaveze. Minimalni godišnji odmor iznosi 20 radnih dana, što se poklapa s raspustom. Vikendi su svakako neradni dani, a njih ima 16 tokom raspusta. Kada se sve to uračuna, dolazimo do zaključka da prosvetari imaju samo 17 radnih dana raspusta koje ne rade, što znači da je broj radnih dana koje ne rade za vreme raspusta 4,4 puta manji nego što se obično pretpostavlja.
Prolećni raspust je za vreme uskršnjih praznika, s tri dana koja ne padaju tokom praznika, ali i drugi zaposleni često povezuju slobodne dane s ovim periodom.
Jesenji raspust traje dva dana, od kojih je jedan državni praznik – 11. novembar, Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
Kada govorimo o količini rada, dolazimo do pitanja plate. Istina je da prosvetari imaju više neradnih dana nego drugi zaposleni, ali nije da oni ne žele da rade, već nemaju posla. Pošto je njihov poslodavac odlučio da su ti dani neradni, oni tu ne mogu ništa da promene. Važno je razumeti da rade za platu i žele da žive od svoje plate. U tom trenutku im je najvažnije koliko imaju novca na računu, a ne koliko su radili. Da mogu da rade više, radili bi, ali ne mogu. Završili su fakultet da bi imali platu iznad proseka, a ne manju. Napadi na prosvetare su nov zahtev koji ranije nije bio toliko popularan. Kada se zakonska regulativa promeni, ovaj problem će biti rešen. Ostali argumenti imaju mnogo manju težinu i ne razlikuju se značajno od problema s kojima se suočavaju i ostali (prosečni) zaposleni.
4. Trenutna situacija
Moramo uzeti u obzir da, kada neko štrajkuje, on se fokusira isključivo na ono što njemu odgovara i bazira se samo na te činjenice. Štrajkača ne zanima kako će to uticati na ostale građane Srbije; njemu je važno samo da dobije ono što želi, ne shvatajući da država može samo da prebacuje novac iz džepa jednog dela građana u džep drugog dela. Država nema svoje pare niti beskonačne količine novca, tako da ne mogu sami da biraju koliko žele da potroše.
Moramo biti svesni trenutne situacije, gde je već dato obećanje da će povećanje plata u prosveti biti 12%, i sada nema povratka jer štrajkači više nikada neće pristati na manje od tih obećanih 12%. Kao u šahu: taknuto – maknuto.
Takođe, moramo biti svesni situacije na učiteljskim fakultetima, koja je veoma loša, jer je zainteresovanost za taj smer daleko manja od one koja je potrebna da bismo u budućnosti imali dovoljno školovanog kadra u obrazovanju. Očigledno je da mladi ne vide perspektivu u završavanju tog fakulteta, jer shvataju da mogu više zaraditi radeći neki posao za koji nije potrebna diploma nego da rade sa diplomom u školi. Ovde je najvažnije da budući prosvetari vide da se od prosvete može lepo živeti, kao i da je učiteljska profesija cenjena u državi, a ne da ih deca šutiraju, gađaju stolicama, itd. Novac je veoma važan za rešavanje ovog problema, ali i pravna zaštita prosvetara.
5. Plata iz dva dela promena koja može da pomogne u rešavanju problema
Plata iz dva dela je ideja koja može pomoći u rešavanju problema između države i prosvete. Preciznije, ona ispunjava uslove koje zahtevaju prosvetari. Koncept je sledeći:
Do sada je platu isplaćivalo Ministarstvo prosvete, a sada bi isplaćivalo jedan deo plate (veći deo), dok bi drugi deo isplaćivale opštine u kojima se nalaze škole. Ovo bi omogućilo da prosvetari imaju platu koja je usklađena s troškovima života u mestu u kojem žive i rade. Na taj način bi svi prosvetari imali približan životni standard, bez obzira na mesto gde žive. Troškovi života se razlikuju u zavisnosti od mesta, pa bi i plate trebalo da se razlikuju, a ne da budu iste u svakom mestu. Kod privatnika je drugačije jer se za isto radno mesto više plaća u Beogradu nego u Bojniku, što je normalno jer su i troškovi života veći.
Odluka ministarstva da svima da istu platu nije poštena prema ljudima koji žive u mestima gde je sve skuplje. Međutim, pošto je ministarstvo na republičkom nivou, ono mora da se ponaša kao da su svi zaposleni isti. Ovde dolazimo do najvažnijeg dela ideje, a to je da drugi deo plate plaćaju opštine, koje su nadležne samo za stanovnike te opštine. Zbog toga one ne moraju da paze da li je plata u tom mestu jednaka s platom u drugom mestu.
Povoljna stvar kod ove odluke je što opštine u kojima je skuplji život ujedno imaju više novca, pa mogu da izdvoje više. Kada se ciljano podižu plate, broj lica koja primaju povećanje je manji. To je povoljan ishod za državu jer mora da podigne plate manjem broju ljudi. Plate u siromašnijim mestima ne moraju da se podižu jer su već iznad proseka tog mesta, dok ostaju samo Beograd i Novi Sad, gde će opštine morati da izdvajaju veće količine novca za tu dotaciju. S obzirom na to da su te opštine bogatije, one bi mogle da priušte isplaćivanje većih iznosa nego druge opštine.
Na primer, Beograd i Bojnik imaju potpuno različite standarde života. Život u Beogradu je skuplji, ali i beogradske opštine raspolažu sa daleko više novca nego opština Bojnik, tako da drugi deo plate, koji možemo nazvati bonusom, bude daleko veći nego u Bojniku. Na taj način učitelji koji rade u Beogradu troše više na životne troškove, ali dobijaju više novca za svoj rad nego neko iz Bojnika. Ministarstvo nikog nije diskriminisalo jer je prvi deo plate koji isplaćuje svima isti, dok drugi deo zavisi od davanja opštine.
Troškovi života su veći u bogatijim opštinama, dok te opštine mogu da izdvoje više novca jer su bogatije. Ovo je nepisano pravilo koje važi za skoro svako mesto. Izuzeci su manja mesta koja imaju razvijenu specifičnu granu privrede, kao što su Bor, Majdanpek, Kostolac (rudarska mesta) i Lučani (namenska industrija), ali su to manja mesta sa manjim brojem prosvetara. Najveći gradovi su uvek bili najbogatiji, a zbog same veličine imaju veliki broj stanovnika i prosvetara. Zbog toga su oni najvažniji.
- Beograd
Beograd je najbogatiji grad u Srbiji i mogao bi da izdvoji potrebna sredstva, zavisno od opštine. Plata prosvetara neće uvek biti izjednačavana sa prosečnom platom, jer plate u beogradskim opštinama predstavljaju ekstreme, pa kao takve nisu merilo. Plata prosvetara u Beogradu treba da bude iznad prosečne plate u republici.
- Novi Sad
Novi Sad je bogatiji grad od svih, osim Beograda, pa bi mogao da izdvoji dovoljna sredstva za taj drugi deo plate. Plata prosvetara u Novom Sadu treba da bude iznad prosečne plate u republici.
- Niš
Prosečna plata u Nišu je viša od prosvetarske plate za 3.235 dinara, pa opština ovde ne bi imala veliki problem sa ovom idejom.
- Kragujevac
Prosečna plata u Kragujevcu je viša od prosvetarske plate za 941 dinar, pa opština ovde ne bi imala veliki problem sa ovom idejom.
1Mesta gde je prosečna plata veća od plate u obrazovanju
| SRBIJA – SEVER | Prosečna plata | Razlika od plate u obrazovanju | |
| Beogradska oblast | |||
| 1 | Voždovac | 127 503 | 36 253 |
| 2 | Vračar | 164 751 | 73 536 |
| 3 | Zvezdara | 126 068 | 34 853 |
| 4 | Zemun | 113 402 | 22 187 |
| 5 | Lazarevac | 102 318 | 11 103 |
| 6 | Novi Beograd | 156 961 | 65 746 |
| 7 | Obrenovac | 92 899 | 1684 |
| 8 | Palilula (Beograd) | 110 485 | 19 270 |
| 9 | Rakovica | 109 254 | 18 039 |
| 10 | Savski venac | 159 717 | 68 502 |
| 11 | Stari grad | 172 873 | 81 658 |
| 12 | Čukarica | 115 987 | 24 772 |
| Južnobanatska oblast | |||
| 13 | Pančevo | 98 292 | 7077 |
| 14 | Vršac | 94 752 | 3537 |
| Južnobačka oblast | |||
| 15 | Grad Novi Sad | 113 114 | 21 899 |
| Sremska oblast | |||
| 16 | Inđija | 92 231 | 1016 |
| SRBIJA – JUG | |||
| Zlatiborska oblast | |||
| 17 | Grad Užice | 91 676 | 461 |
| 18 | Užice | 92 071 | 856 |
| Kolubarska oblast | |||
| 19 | Lajkovac | 94 854 | 3639 |
| Moravička oblast | |||
| 20 | Lučani | 98 549 | 7334 |
| Šumadijska oblast | |||
| 21 | Kragujevac | 92 156 | 941 |
| Borska oblast | |||
| 22 | Bor | 111 026 | 19 811 |
| 23 | Majdanpek | 100 422 | 9207 |
| Braničevska oblast | |||
| 24 | Grad Požarevac | 92 744 | 1529 |
| 25 | Požarevac | 91 280 | 65 |
| 26 | Kostolac | 101 775 | 10 560 |
| Nišavska oblast | |||
| 27 | Grad Niš | 94 450 | 3235 |
| 28 | Medijana | 106 893 | 15 678 |
6. Uticaj na proteste
Kako bi ova ideja o plati iz dva dela uticala na proteste? Podelila bi proteste sa centralizovanih republičkih na lokalne, jer bi u tom trenutku njihova plata zavisila od opštine. Praktično, ne bi znali protiv koga da protestuju. Ministarstvo bi uvek moglo da kaže da mora da pazi da svi imaju jednake plate, i teret bi prebacivalo na opštinu. Mnoge opštine imaju prosečna primanja ispod plate u obrazovanju, tako da one neće podizati plate. S druge strane, imamo ekstreme u vidu bogatijih beogradskih opština, gde povećanje plata ne bi bilo ni približno prosečnoj plati u tom mestu, već bi više bilo simbolično podizanje plata.
Na ovaj način, država bi uštedela dosta novca jer bi smanjila broj lica kojima će biti povećana plata. Drugi benefit je ujednačavanje troškova života i primanja zaposlenih u prosveti u zavisnosti od mesta u kojem žive. Ujedno, ovo je moralnija raspodela plata, jer uzima u obzir važan parametar, a to su troškovi života u datom mestu.
Kako bi se sprovela ta promena teško je odokativno proceniti, ali možemo biti sigurni u jedno – nije moguće smanjivati obećanu platu, jer niko ko štrajkuje ne bi se složio sa time da je benefit štrajka smanjenje plate. Plata koju isplaćuje ministarstvo mora ostati na nivou koji je sada, a to je plata bez najavljenog povećanja od 12%. Na tu platu, 91.215 dinara u julu, opštine bi uplaćivale drugi deo koji bi bio varijabilan u zavisnosti od opštine.
Fiksni deo (plaća ministarstvo) + varijabilni deo (plaća opština) = plata u obrazovanju.
U zavisnosti od toga kada bi se uvodila promena, da li od januara sledeće godine ili u narednim godinama, formirao bi se način na koji se uvodi ta promena.
Ako je od januara, država bi imala sledeće opcije:
- Da podigne platu 12% i ostavi opštinama da uplaćuju ako žele.
- Da ne podigne platu, već da kaže da će se plata povećati kroz isplate od strane opština. Time se teret prebacuje na opštine i omogućava da plata bude usklađenija sa troškovima života u mestu življenja. U ovom slučaju, ostavlja se više prostora opštinama da odlučuju koliko će dati za povećanje plate. Takođe, na makro nivou(ministrastvo+opštine), biće potrošeno manje novca na podizanje plata.
Jedini problem koji se pojavljuje kod ovog modela je kratak rok u kojem bi trebalo da se uvede ova promena u načinu funkcionisanja sistema. Januarska plata se isplaćuje u februaru, što znači da ima manje od 4 meseca pre nego što bi ova promena zaživela, a podrazumevala bi promenu zakonskog okvira.
Što se tiče pravnih osnova, to ne mora da bude drugi deo plate, već opština može da daje asistenciju za stanovanje. Ljudi, kada dobiju pare na račun, ne zanima ih zbog čega dobijaju novac – bitno im je da imaju novac na računu. Na ovaj način, zaobilazi se jednaka plata za sve koju praktikuje ministarstvo, a opštine mogu da nađu osnov zbog kojeg će isplatiti novac.
Važno je napomenuti da je razlika u platama zasnovana na razlici u troškovima stanovanja. Zašto se koristi taj argument? Zato što svi znaju da cene i iznajmljivanje nekretnina nisu iste, već se drastično razlikuju. Svima je jasno i lako je objasniti narodu zašto je fer da se plate prosvetnih radnika razlikuju u zavisnosti od mesta života. Da budemo sasvim precizni, oni ne rade isti posao jer se pod poslom podrazumeva i dolazak na posao, što niko ne uzima u obzir. Veoma je lako objasniti da nije moguće putovati 100 km na posao, jer bi troškovi transporta bili jednaki iznosu plate. Radno mesto u Beogradu zahteva da zaposleni živi u Beogradu. Tako da razlika u prihodu prosvetnih radnika u različitim mestima zavisi od fiksnog dela koji daje ministarstvo i koji predstavlja sam obrazovni rad, dok drugi deo koji isplaćuju opštine predstavlja naknadu za dolazak na posao, koja može biti u vidu naknade putnih troškova ili naknade za stanovanje. S obzirom na to da prosvetni radnici već imaju naknade za putovanje, možda bi moglo da se provuče kroz taj pravni okvir.
Uticaj na proteste bio bi ogroman, jer bi se obesmislila svrha sindikata na republičkom nivou. Država bi imala instrumente na republičkom i lokalnom nivou da kontroliše plate, dok bi sindikati morali da se bore na dva različita fronta – republičkom i lokalnom. Potreba da se protestuje na dva nivoa vlasti otežala bi proteste, jer bi morali da organizuju proteste na više mesta. Na ovaj način nastala bi klasična birokratska žabokrečina, gde običan građanin ne bi uspeo da se snađe kada, gde, kako i protiv koga bi trebalo da protestuje.
Zahtevi štrajka bi se ispunili, makar za one koji žive u Beogradu i Novom Sadu, jer bi njima plate bile podignute na nivo prosečne plate, ako ne i malo više od toga. To bi bio odličan marketing za Učiteljski fakultet, jer bi mogli da kažu: „Imaćete toliku platu u Beogradu.“ Za one koji žive u mestima gde je prosečna plata manja od njihove plate, moglo bi se reći: „Pa vi već imate veću platu od proseka u mestu u kojem živite.“
