Јован Бабић: Шта смо чули у емисији „реч на реч“?

images

Шта смо чули у емисији реч на реч?

У последњој емисији, реч на реч, где су гостовали Ана Бранабић, Бошко Обрадовић, Ћута и Душан Туфегџић чули смо многе занимљиве ствари које би требало анализирати. Па да пођемо од прве изјаве:

Србија се, под актуелном влашћу, претрворила у колонију ЕУ, а сада као да идемо и ка депонији.

Па да видимо да ли је баш тако. Да се вратимо и 2000-ту и видимо колико је БДП Србија имала тада а колики Сада. 6,88 милијарди долара 2000 и 63,5 милијарди долара 2022., раст је био 9,3x. И тако испаде да нас ЕУ искориштава док ми располажемо за 9x више средстава, него пре што су нас искориштавали ти лоши људи. Kада би нас и остали толико искориштавали па да нам БДП порасте 9x за 20 година, било би супер за нас.
Страни инвеститори не праве депонију од Србије, јер се они придружавају правила земаља из који долазе, а код њих су прописи далеко стриктнији.

Термин колонија се јако пуно користи када се прича о експлатисању литијума у Србији. Све се своди да странци долазе код нас да експлатишу наше руде, и зараде масно на том, док ће нама да оставе загађења. Али да ли је тако и у реалности. Погледаћемо друге примере, а то су земље које су биле слабије развијене и имале су природне ресурсе и видећемо да ли су они оштећени или су профитирали од сарадње. Можемо узети у обзир Норвешку, Kатар, УАЕ(Дубаи) то су земље које су пре откривање нафте и гаса биле веома слабе и неразвијене земље, осим Норвешке које је била боље развијена од ове две само што је била испод просека ЕУ. Сада је Норвешка испред просека ЕУ, а Kатар и Дубаји су се невероватно развили да сада доста људи путују у Дубаији који је пре само 40 година био обична пустиња. Те државе су јако пуно профитирале од експлатације сопствених ресурса, и тај новац наставиле даље да улажу, што им је омогућило да развију економију и имају приходе и из других грана привреде. Са друге стране имамо Венецуелу која има највеће резерве нафте на свету, али због затворене политике, постоје редови за храну. Норвешка има далеко мање резерве енергената од Венецуеле а Норвешка је појам развијене државе.

Овде можемо приметити да резерве нафте или количина експлатисане нафте није у директној корелацији са стандардом живота грађана. Норвешка је паметно располагала новцем који је добијала од продаје енергената и сада им се вишеструко враћа. Венецуела, која би могла да нагло да повиси животни стандард грађана, се одлучила за другу путању а то је национализација компанија које се баве том облашћу, а сада им је животни стандард у паду од када су донели такву одлуку.

Према тренутним ценама сировина које би се ископавале у долини јадра, вредност свих руда би била око милијарду долара годишње. Држава увек узима ПДВ који је 20% од вредности, па онда имамо порез на добит предузећа која је 15%, да би на крају радници примили бруто плату а не нето плату а разлику је x1,6. Држава приходује на све ове начине, а грађани имају корист од тога што ће бити запослени. Радници који раде у руднику ће стећи искуство и бити цењенији на тржишту рада.

Поред тога можемо да развијемо једну грану индустрије која се базира на литијуму, пошто имамо ту предност да имамо основну сировину, тако да ће и нове фабрике, које настају око литијума, доносити приходе држави. Kорист може да буде огромна од било ког рудника у Србији, поготов ако је критична сировина, онда имамо могућност да направимо целу индустријску грану која произилази из те сировине.

Друга изјава у емисији је изјава да држава види плен у природи.

Веома занимљиво је да се коментари, против ископавања литијума, пишу на телефонима са литијум-јонском батеријом. Да бисте имали тај телефон, на ком пишете коментаре против ископавања литијума, прво је потребно да се ископа литијум а затим преради и од њега направи батерија, која се после угради у тај телефон. Противљење литијуму, у 21. веку, је бесмислено, јер целокупна мобилна технологија је заснована на литијуму. Без литијума нема мобилних тефона, лаптопова, електричних аутомобила, електричног алата који користи батерије….

Исто тако, како је неко дошао на снимање емисије? Аутом? Да ли он види као плен рудник гвожђа или нафту као плен, који му је потребан да би се направио аутомобил којим долази на снимање?
Да ли види као плен и рудник бакра, од којег се после баве каблови који му доводе струју до дома? Да ли види као плен све остале руднике или остала природна богатства као плен, а који му омогућавају да живе нормалан живот.

Друштво представља свако од нас, и сви ми заједно користимо све доступне ресурсе да бисмо живели боље. Већина људи није спремна да се одрекне меса, а сви знају како се добија месо које завршава у нашем стомаку. Сви знају да вожња аутомобила штети околини, па опет сви седају у тај ауто када хоће и возе се колико хоће.

Стране компаније због профита, овим рудником, уништавају нашу земљу, нашу воду и наш ваздух. Док код себе то не желе да ураде.

Kомпанија је само стало до профита, тако да би рударили где стигну. Србија није никакав изузетак од ових правила. Руднике имају све стране земље тако да нема смисла говорити да они неће да рударе код себе, јер се рудари у свим западним државама. Рудници литијума постоје у ЕУ, као и што се планирају нови. А када рудник загађају, он не загађују националну територију већ географску област. Дакле, када било који рудник у сливу Дунава загађају то загађење долази у Србију(узводно од Србије), ми хтели или не, ћемо имати загађен Дунав. Само што на ову одлуку, да се загађује Дунав, не доносимо ми, већ него други. Kорист има он, а не ми, а штету имамо свакако ми.

Kада смо против развоја државе, онда треба да очекујемо далеко нижи животни стандард, а рудника има на хиљаде у свету и нико их није затворио. Зашто ми онда били први који не бисмо имали рудник и све предности које долазе са њиме.

Јован Бабић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас