Све ово што се данас дешава против Митрополије већ је виђено 1969.г, а још живи инспиратори (идеолошки тровачи) су исти, тада и данас 2021.године.
ПРВЕ ПОРАТНЕ ,, ДЕМОНСТРАЦИЈЕ“ УЧЕНИКА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1969.Г. СУ БИЛЕ ПРОТИВ МИТРОПОЛИТА ЦЕТИЊАНИНА Г. ДАНИЛА ДАЈКОВИЋА, А СВЕ ЈЕ ОРГАНИЗОВАО ОПШТИНСКИ КОМИТЕТ САВЕЗА КОМУНИСТА ЦРНЕ ГОРЕ !!!
Фотографије: Крсто Ђуричић
Одлуку о подизању Његошевог маузолеја по пројекту и изради Ивана Мештровића на Ловћену донијела је само формално Скупштина општине Цетиње 9. децембра 1968. године, на основу саопштења Одбора за изградњу маузолеја и непостојеће одлуке Владе НР Црне Горе из 1952. године. Међутим, да би се изградио маузолеј, требало је прво срушити цркву Светог Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену. Да пред јавношћу ово не би испало као вандалски чин, онај ко је био задужен по закону и међународно прихваћеним обавезама да штити споменике културе – Завод за заштиту споменика културе СР Црне Горе, који је капелу и прогласио спомеником културе 7. јуна 1961. год., доноси рјешење 28. фебруара 1969. год. којим се наводно „одобрава Општини Цетиње да може извршити премјештање споменика културе – Капеле са Ловћенског врха“. Општина Цетиње је, како се наводи „поштујући саопштење Одбора за изградњу маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену од 22. VIII 1969. и рјешење Завода за заштиту споменика културе СР ЦГ“, на сједници одржаној дана 3. IX 1971. донијела „Одлуку о дислокацији Капелице са ловћенског Језерског врха“.
Колико се о овоме Цетиње питало најбоље говори одговор одборника цетињске скупштине на „Посланицу цетињским одборницима“ коју им је упутио проф. Лазар Трифуновић. У одговору се између осталог каже: „Оборили сте се на нас рачунајући, ваљда, да ћете се са нама лакше обрачунати. Пишете нама, а добро знате да наша одлука значи само преузимање обавеза да се оствари ранија одлука Владе НР ЦГ о изградњи Маузолеја на Ловћену, коју нико до сада није анулирао.“
Саопштење Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у коме се противи рушењу цркве и гроба на Ловћену изазвало је наводно велико огорчење на Цетињу. На сједници Скупштине општине 17. марта 1969. одборници су се окомили на митрополита Данила Дајковића који се противио рушењу цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, па је наглашено да: „митрополит цетињски има својих послова а не да се мијеша у наша самоуправна права“, а и затражено је: „да митрополит цетињски поднесе оставку, а уколико се не спроведе одлука о подизању Његошевог маузолеја, одборници ће поднијети оставке“. Да би фарса била потпуна, организоване су „свјесне“ снаге да искажу свој револт против Митрополије црногорско-приморске. Тадашња штампа је између осталог забиљежила сљедеће: „Овим протестима су се придружили ученици Цетињске гимназије, који су данас пре подне демонстрирали Његошевом улицом. Носећи транспаренте, мирно су прошли улицом и зауставили се пред резиденцијом митрополита цетињског, гдје су узвикивали: ’Хоћемо споменик на Ловћену’. Од предсједника Општинског синдикалног већа смо сазнали да је више радних организација писмено затражило сазивање ванредног пленума Општинског синдикалног већа, на коме би се расправљало о ставу Архијерејског сабора. Неке радне организације ће организовати такозване радне демонстрације – продужиће радно време за један час… Поводом демонстрација званичници општине сматрају да: ’демонстрације нијесу биле нужне, јер је став Скупштине општине јасан и неопозив’. Ипак, оне значе подршку младих акцији за подизање маузолеја, а показале су и њихову велику бригу и политичку зрелост да учествују у рјешавању крупних питања“.
Оно што штампа није забиљежила остало је сачувано на фотографијама Крста Ђуричића из тог времена о првим посљератним ,, демонстрацијама ученика“ против митрополита Данила Дајковића у режији власти. На њима није тешко уочити полицајце у цивилу међу „ ученицима демонстрантима“ који су били ту не да сачувају митрополита, већ да подстакну ученике у освајању „демократских слобода“ и рјешавању „крупних“ питања.Неки од њих и данас као пензионери, послије 40. година повремено на исти начин ,, брину о безбједности“ вјерника.
Да би ствари биле јасније, довољно је прочитати одговор Извршног вијећа СР Црне Горе упућен Уставном суду поводом тужбе Митрополије црногорско-приморске у којем се наводи између осталог сљедеће: „Одлука Владе НР Црне Горе као формални акт није објављена у ’Службеном листу НР Црне Горе’, пошто је била условљена израдом одговарајућег пројекта и његовим прихватањем од стране Црне Горе, за које није постојала извјесност у моменту њеног доношења… Молимо да ово прихватите као оправдани разлог немогућности достављања формалне одлуке… У прилогу акта доставља се закључак Извршног вијећа Скупштине СР Црне Горе Бр. 03–334 од 20. фебруара 1969. године.“ Иако се цјелокупна активност на изградњи маузолеја у периоду од 1952. па до 1968. год. заснивала на помињаној одлуци, ова одлука није никад објављена нити достављена Суду на увид за оцјену њене уставности, из једноставног разлога јер није никада донијета !!! Није тешко закључити ко је доносио протвзаконите одлуке и ко је наручивао маузолеј. Цетиње је било поново изабрано само за „позорницу“ милитантних комунистичких снага које су га „усрећиле“ посијератном девастацијом. Ове „нове“ снаге понудиле су му маузолеј, да му отвори „перспективу“. Вријеме је показало да он није ријешио ништа. Напротив, поново је створио злу крв и поново наставио дијељење већ издијељене браће.
Извор: ФБ профил