„Пут до пакла поплочан је добрим намерама“, реченица је која је најчешће употребљавана за опис „погрешних“ родитељских потеза према деци и у њој има истине.
Проблем настаје када одрасла особа ефекте родитељских добрих намера оптужи за сопствене неуспехе, лоше изборе или лоше поступке. Осим псеудоправдања, неминовно се јавља оптуживање родитеља и кварење односа са њима.
Када бисмо се уздигли из тог наводног психолошког детерминизма и схватили да живот није холивудска серија, већ задатак, разумели бисмо да су нам и наши родитељи задатак, као и ми њима.
Психологија познаје концепт трансгенерацијске трауме, а хришћанство да „оци једу кисело грожђе,а деци трну зуби“. Иако на први поглед „неправедно“, посматрајући животне судбине и искушења многих људи, све више сам става да те трауме траже да буду исцељене, али и да буде дат „исправан“ одговор на понављајућа искушења у оквиру једне породице. Та „исправност“ се односи на морално- религијски аспект који је дефинише.
Потребно је само мало искрености да се схвати колико је свако од нас погрешних порука поплочаних добрим намерама упутио сопственој деци и колико би било болно да нас сутра због тога оптуже и одбаце, јер ниједно дете никад неће сазнати колику је жртву понекад родитељ подносио да би оно само постојало.
И не треба. Све што треба да зна речено му је пре више од 2000. година – „Поштуј оца свога и матер своју“.
