ЈУСТИНИЈАНОВ ПУЧ НА СПЦ И ПАТРИЈАРХА–јединог владике који под диригентском палицом Григорија из Србије ПУЧЕМ ужичко коло рукоВОДИ..“ ка слободи“
МОНАШТВО ЈУСТИНА ЖИЧКОГ
(чији су се родитељи замонашили)
„ У Православној Цркви, монашки завети се могу примити само ако је брачни живот окончан, што значи да супружници морају да се слободно и по договору раздвоје, са благословом духовника и Цркве.
Кључна правила су:
-Ако су оба супружника жива, не могу једнострано да уђу у монаштво без сагласности другог.
-Ако се оба сложе да живе целомудрено (као брат и сестра), могу уз благослов и савет духовника, у одређеним случајевима, прећи у монаштво ,или једно од њих, док друго остаје у свету или се и оно замонаши.
Ако један супружник умре, други има слободу да ступи у монаштво.
Постоји и пример када родитељи који имају дете, али се обострано договоре да воде посебне животе, бринући о детету, а један или оба оду у манастир — али то је ретко и мора бити благословено од стране Цркве.
У сваком случају, ако имају дете:
Родитељи имају обавезу да се старају о детету и не могу га занемарити због личне жеље за монаштвом.
Црква тражи да се питање старања о детету најпре разреши (на пример, ако је дете пунолетно или има ко да се стара о њему).“
Монаштво није лични избор против дужности према породици.
Значи – без обостраног пристанка и решеног питања деце, монашење није могуће по канонском поретку. Када родитељи оставе дете да би “служили Богу”, а дете предају другоме — то није Христова жртва, него бег од одговорности, што Јеванђеље разобличава:
„Ко не промисли за своје, а особито за домаће, одреко се вере и гори је од незнабожца.” (1. Тим. 5,8)
Јустин није ушао у Цркву слободно – био је последица туђег избора, без аутентичног духовног позива.То је изродило човека рањеног у корену – који ће од монаштва направити личну амбицију, а не послушање Христу. Монашење као бекство не као позив. Уместо покајања за поступке својих родитеља, Јустин постаје производ породичног сценарија, не Христов ученик.
“Ко не остави оца или мајку ради Мене… није Мене достојан.” (Мт. 10,37)
Јустин није оставио свет ради Христа, него је ушао у мантију са повређеним амбицијама, као човек који није хтео породицу, али није хтео ни послушност.Његово монаштво било је формална каријера, а не крст.
Пуч као природна последица лажног монаштва
Монаштво без Христа рађа бунт:
„Зли слуга рече у срцу своме: Оклева господар мој да дође… и стаде тући друге слуге.” (Мт. 24,48-49)
Јустин је ударио на Цркву јер никад није ушао у њу срцем.
Његово управљање епархијом било је јуристички пројекат, не пастирско старање. Зато је: закључавао манастире, прогонитељски наступао, потпомогао покушај раскола. Он је производ нове генерације „менаџера у мантији“, не апостол.
Против Патријарха је избио из њега бунт гордости. Јеванђеље каже:
„Који вас слуша, Мене слуша; а који вас одбацује, Мене одбацује.” (Лк. 10,16)
Јустин није устао против човека – него против Христовог поретка.
Патријарх је носилац саборне воље Цркве.Пуч против Патријарха је бунт против Христа. Његово мешање у сверу политике је маска за амбицију. Јустиново уплитање у политику није било због бриге за народ, већ због: личног позиционирања, манипулације западним структурама, притиска на Сабор СПЦ, утицаја на медије
Уместо да каже са Апостолом:
„Наша борба није против крви и тела…” (Еф. 6,12)
Он се сврстао уз политичаре и њихове агенде.
Вук у овчијој кожи
Јеванђеље каже:
„По плодовима њиховим познаћете их.” (Мт. 7,16)
Плодови Јустиновог деловања су: намерно у раскол и међ свет прогнано монаштво, закључани манастири, ударац на јединство Цркве. Јавним покушајима саплитања Патријарха долази се до суштине у којој се налази дух Јуде, не апостола
Јустин није напустио Цркву телом, али јесте духом.
Као Јуда био је у кругу Христових, али са срцем које вребапогодан час”.
„А Јуда… тражаше прилику да Га изда.” (Лк. 22,6)
