Јустинијански пуч под диригентском палицом Григорија и новотеологије бунта
У тренуцима када је православна Црква позвана да буде „со земљи“ и „светлост свету“ (Мт. 5,13–14), јавља се апсурд: они који би требало да смирују, распирују; они који би требало да изграђују, руше; они који би требало да воде молитвом и смирењем, позивају на протест и револуцију.
Свештеник Милић Драговић, у свом тексту и наступима, намеће народу бирање између „патријарха Иринеја или патријарха Милоја“, „благослова епископа или етно села без Цркве“, као да се спасење добија на референдуму, а не у Цркви као Телу Христовом.
Христос не позива на буну већ на крстоношење:
„Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ (Мк. 8,34)
Уместо крста, нуде се пароле и ултиматуми. Уместо благодати, сценарио пуча. То није пастирска реч — то је политичка конструкција прерушена у проповед.
Док архимандрит Венијамин служи исту Литургију којом је одрастао и којом се народ духовно храни, дотле његови прогонитељи – до јуче његови ученици, данас, под велом „послушности“ Цркви, ударају на саму њену суштину. А Црква није институција која се прилагођава мишљењу гомиле или режира по сценарију грант-донатора – Црква је „стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3,15).
Христос каже:
„Царство моје није од овога света; кад би било од овога света, слуге моје би се бориле да не будем предат Јудејцима.“ (Јн. 18,36)
Али пучисти Григоријевог хора Цркву покушавају да сведу на земаљску арену. Они траже земаљску правду, уместо небеске истине. Под плаштом „духовне борбе“ подижу народ, али не ка Христу — већ против Цркве. У томе нису наследници апостола, већ имитатори Варнаве, који је пустио глас да се народ одвоји од Истине ради тренутне симпатије гомиле (уп. Дела ап. 13,50).
Где је ту јеванђелски мир? Где је понизност, где је апостолска трезвеност?
„Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5,9), а не они што народ диже на улице, са подршком страних медија и политичких структура.
„Ако и страдаш за правду, блажен си; али не бојте се њиховог страха, нити се збуњујте.“
(1. Петр. 3,14)
А овде имамо не страдање, већ извођење организованих представа, у којима више нема места ни за покајање, ни за истину, већ само за трибуну, аплауз и нови грант.
Оно што данас гледамо јесте Јустинијански пуч, не у смислу обнове Цариграда, већ у смислу обесмишљавања православног предања, и успостављања једне идеолошке, самовољне и медијски профилисане Цркве, у којој више нема места за тиху молитву, за старе литургијске тонове, ни за духовне аскете.
Има места само за „нове пастире“, који вичу гласно, али не зато што им је душа пуна вере, већ зато што знају да је камера укључена.
„Из уста њихових долази благослов, а у срцу своме проклињу.“ (Пс. 62,4)
„Не свакоме који ми говори: Господе, Господе! ући ће у Царство небеско, него који чини вољу Оца мога који је на небесима.“ (Мт. 7,21)
Док једни служе Литургију пре свитања, други пишу сценарије за духовне ударе на братију. Док једни кроте себе молитвом, други дижу младе на протесте. Док једни остају верни Завету, други склапају нове „завете“ — али са моћницима овога света.
Није случајно што баш епископ Григорије, који је најгласнији у подржавању свих облика бунта и модерне теологије, данас диригује и овим јавно-поетским наступима, са свештеницима који више личе на политичке трибуне него на пастире.
„Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце… а најамник, који није пастир, кога овце нису његове, види вука где долази и оставља овце и бежи.“ (Јн. 10,11–13)
Ово није од пастира. Ово је од најамника.
И зато – овај пуч, ма како се скривао иза речи о „правди“, „здрављу народа“, „будућности Цркве“, није ништа друго до подмукла издаја Цркве изнутра.
Против тих пучиста Црква неће послати жандармерију већ ће остати у ћутању Литургије. И у том ћутању биће громогласна Истина.
