Митрополит жички Јустин покушава да на таласу народног незадовољства и студентских протеста сакрије своје малверзације и лоше вођење Епархије. Свима је јасно да се налази под истрагом због финансијских пропуста и управљања које је Епархију довело на ивицу банкрота. Уместо да одговори Цркви, он се представља као борац за демократију, надајући се да ће се на таласу студентских протеста извући од канонске одговорности.
Политизација сопственог случаја није ништа друго него одбијање послушања Цркви. А сви знамо шта непослушност доноси – историја нас учи да се такви кораци завршавају расколом и расипањем стада Христовог. Оно што је посебно значајно јесте да Јустин нема подршку свештенства у својој епархији. Монаси и свештеници увиђају да је у питању манипулација, а не „политички прогон“ како га лево-либерални медији приказују.
Најочигледнији пример његовог пропалог експеримента јесте манастир Студеница. Јустин је покушао да од ове немањићке светиње направи туристички бизнис-пројекат, а кад то није прошло – кренуо је у прогон монаштва. Исто се догађало и у другим древним манастирима: многи су стављени под катанац, монаси растерани, а вековна духовна баштина остала запуштена. Народ је тај који је жртва, а не Јустин.
За разлику од Јустина, сатрап српског народа Јосип Броз Тито је остао доследан верности својој партији. На чувеном „бомбашком процесу“ 1928. године, Тито је макар имао смелости да каже да признаје суд своје партије. Јустин, међутим, одбија да призна суд своје Цркве, којој је заклетвом и рукоположењем везан. Испада да је и један комунистички диктатор показивао више доследности од владике који би требало да буде пример верности Христу. Више уважавања и поштовања своје партије је показао Броз од Јустина у своју Цркву.
Зато је медијски „бомбашки процес“ Јустина у ствари процес против самог његовог бунта и непослушања. Истина ће свакако изаћи на видело: Црква није прогонитељ, већ је Јустин неспособан да управља Епархијом а још мање способан да буде пастир Цркве јер га није срамота да политизује свој случај да би остао на трону Епархије жичке. Не брани Јустин никакве светиње, него свој бизнис, свој положај и комфор на који је деценијама навикао. Он није жртва, него прогонитељ свога стада, који жели да се под маском демократије и медијских хвалоспева извуче од одговорности за пустош коју је оставио за собом.
Као што је задавио свог кућног љубимца папагаја, Јустин је тако спреман да задави и завије у црно целу Епархију, само да би му остала митра на глави.
Д.Т.
