Аутор текста је Милан Дулин Бован, писац, приповедач и чувар традиције.
Проведох неко вријеме са једним старим монахом пуним мудрости која онаква једино у Духу Светоме извор може имати. Једне прилике бесједи о неком њему непознатом свештенику који је свратио у манастир па упозоравајући нас да будемо опрезни вели: „Уђе човјек на капију, на њему раса, под расом подраса, а шта је под њом не знаш!“ Ја у то вријеме млад и прилично пун себе, а празан мудрости, (не кажем да се до сад ишта промијенило) па ми је требало времена да схватим шта је старац хтио рећи, но добро…
Свештенство је код нас макар познато по томе што су изузетно учени, елоквентни и мудри. Просјечан свештеник ће ти рећи нешто што можеш другачије разумјети само и искључиво ако му је намјера да буде двосмислен. Такође су за сваки јавни натуп по питању било чега морали имати благослов надлежног епископа.
Новинари су некада такође били цијењени као учени и писмени људи па су углавном и добро вагали да ли ће и како пренијети неку вијест и какав ће она утисак оставити на народ, на читаоце, по свему томе идеалан новинар би смио због части и угледа преносити само провјерено истините чињенице.
Ми обични грешници, због своје љености пропали студенти попут мене или било какви лаици у Цркве већ можемо другачије. Стоји нам чак и да смо неписмени, можемо да причамо шта хоћемо и о коме хоћемо, да ли је то добро за нас и наше душе то је већ друга ствар.
Почех да читам текст који је пренио господин Јован Пламенац, сад нисам сигуран, да ли новинар или свештеник, но сигуран сам да се двије упитне реченице на почетку текста по правопису српског језика морају закључити упитником, узвичником никако!
Такође сам читајући „апел“ за помоћ удовици несретно страдалог младог свештеника између редова прочитао и да то није баш онако од срца чист апел да се некоме помогне него текст у ком се каже „Срам да буде ту Цркву и тог владику који дозвољава да се по народу скупљају паре за попадију и дјецу“.
Овдје још прочитах и ужасно питање закључено узвичником (дакле неписмено), „Каква смо ми то Црква!“ Добра смо ми Црква, милостива и милосрдна чим један свештеник смије дозволити себи да се на такав начин то упита! Добар нам је и милостив и Митрополит који то дозвољава!
Кад смо код новинара и провјеравања информација, ја који нисам новинар могу и смијем да напишем да имам непровјерену информацију да је надлежна епархија платила све трошкове сахране свога пастира, као и да је дала нешто новца ожалошћеној породици. Наравно епархија као дио једне Саборне и Апостолске Цркве не планира да своју дјецу остави без услова за живот. Такође моје непровјерене информације кажу да је надлежни епископ упитао ожалошћену удовицу гдје планира да настави да живи у том питању подразумијевајући сву помоћ у том њеном плану коју епархија може да јој пружи.
Чак и да се новац сакупља међу народом ми бисмо као црквена чељад и вјерници требали знати да је Црква сабрање вјерних, дакле народ и опет долазимо до овај пут правописно коректног питања „Каква смо ми то Црква?“ Е па ми смо Црква која не пушта своје ближње да скапају од глади и да им капље за врат господине Јоване!
Много слободе човјек може себи приуштити када није новинар, још више кад нема ни расу ни подрасу па се директно може видјети какав је огољен и провидан. Не бих се мијењао са многима!
Надам се и Господу молим да се у слиједећем вашем тексту Српска Православна Црква неће назвати „црква Србије“ пошто ми овај текст некако личи на текстове портала Аналитика.
Извор: Фејсбук/Милан Дулин Бован
