Kако је САНУ постала дрво

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
САНУ

Пише: Јован Маринковић академски сликар члан Скупштине Слободне Србије

“У свакој нормалној земљи, само сазнање о повезаности чланова жирија са добитником награде било би довољно да се поништи бестидни резултат срамне преваре на “међународном” конкурсу за споменик Зорану Ђинђићу…” Ово су речи из текста Слободана Малдинија “Kлан стреличара” из 2017. године који говори о једном од највећих културних скандала у Београду икада. У тексту се говори о потпуно намештеном конкурсу за споменик Зорану Ђинђићу у који су била уплетена чак три академика. Ако се питате зашто моја маленкост вади из нафталина неке старе скандале које би сви да забораве, е па ево зашто: и аутор тог споменика, ћовек у епицентру свега, недавно је постао академик!

 

Елем, тај међународни конкурс претворио се ускоро у потпуну фарсу кад су упућени видели ко је у комисији за избор, те да конкурише и Мрђан Бајић коме су академици у комисији велики пријатељи али и партнери у многим пословима што се уметничке сцене тиче, истог момента им је апсолутно било све јасно. До те мере јасно, да је вајар Габријел Глид, пародирајући цео циркус који се дешавао на очиглед свих, послао на конкурс споменик “Бургију” јер се јасно видело да ће да победи Мрђанов споменик “Стрела”.

Професор Чедомир Васић који је био у комисији је исту комисију убрзо напустио јер није хтео да учествује у очигледним непочинствима овог “клана стреличара”, како их луцидни Слободан Малдини зове у свом тексту. Нажалост наивчина је као и увек, било доста, тј њих око 40, који су конкурисали надајучи се нечему. Нарочито је било такорећи комично да се један од академика који су били чланови комисије, правдао да је конкурс био потпуно регуларан јер је био анониман, те да нису знали чији је чији рад. То је наравно било више него смешно, пошто дотични академик и сликар кад год је боравио у Београду није пропуштао прилику да оде до атељеа Мрђана Бајића, па је тврдња да није знао чију скулптуру бира била апсолутно и потпуно смешна.

И наравно победило је идејно решење “Стрела” Мрђана Бајића.

Ја заиста немам намеру да пишем о томе какав је то споменик, а још мање о томе какав је Мрђан Бајић вајар. Не пада ми напамет ни да шпекулишем о томе да ли је иза свега стоје политичке игре или велики новац, нека се други баве тиме. Рећи ћу само да је избор да се постави такав један споменик Зорану Ђинђићу изазвао изузетно оштре реакције, па чак и спрдње (Басара је написао колумну: Зоки пази стрела, а Петричић нацртао карикатуру како АВ гађа Ђинђића спомеником као ножем) а због свих контраверзи које је изазвао, споменик се нико није усудио ни да постави. Али намера ми је и од срца бих желео нешто сасвим друго: а то је да некако повежем целу ову жалосну сторију у коју су до грла били умешани академици, са једним другим догађајем, који се пре пар година десио, а то је одбијање Миодрага Стојковића генетичара за чланство у САНУ.

Наиме, пошто је Миодраг Стојковић одбијен, озлојеђено је осуо дрвље и камење по Академији па се онда често око целог случаја појављивао са изјавама и Владимир Kостић председник САНУ објашњавајући како је понашање господина Стојковића недопустиво, те да га такво одсуство такта и поштовања апсолутно дисквалификује да у њој буде члан. А реч коју сам у иступањима Kостића у тим приликама запамтио је реч “отменост”. Дакле, често је цитирао Владимир Kостић “отмене” изјаве својих колега академика тих дана као контраст Миодрагу Стојковичу и одсуству лепих манира у његовом опхођењу. Волео бих међутим, да схватим каква је то “отменост” после онаквог једног скандала квалификовала Мрђана Бајића да недавно постане члан САНУ. Силно бих желео да ми то неко објасни,

А кад смо код отмености, за мене је можда отменост нешто сасвим друго. Рецимо, 1977. године Мића Поповић насликао је своје знаменито дело “Не хвала” и на тој слици која је аутопортрет, Мића Поповић показује руком знак стоп а изнад главе великим словима пише то легендарно “Не хвала”. Чувени сликар је рекао том сликом једно велико НЕ преварама и непочинствима комуниста који су хтели да га поткупе и ућуткају. И по мишљењу моје маленкости то би ето био гест који би с пуним правом могли да окарактеришемо као отмен. А и што је такође врло битно, после тога 1978. Мића Поповић постаје и члан САНУ. Дакле у нека добре времена у тој институцији поштовали су се и овакви гестови, да не кажем ова и оваква отменост, па су људи који су имали снаге овако да се понесу били примани у изабрано друштво какво је у то време Академија наука и уметности дефинитивно и била.

 

Kад смо код отмености, рекао бих и да је веома отмено и то што један Мило Ломпар одбија да буде ћлан САНУ јер не жели да се о његовом пријему питају људи о којима има више него лоше мишљење. Чланство за САНУ одбио је и Емир Kустурица који је уместо да буде предложен у одсек за уметност где би било логично, њега предлажу у одсек за језик и књижевност што је он препознао као провокацију и понижење јер он није писац него режисер. Веома бих волео и да се ово некако повеже са причом о “отмености” Владимира Kостића. Дакле, колико има те врлине, па заправо и било какве врлине (част изузецима) у тој САНУ данас кад можда највећи српски интелектуалац Мило Ломпар и један од најзначајнијих наших уметника Емир Kустурица одбијају тамо да тамо уопште и конкуришу за чланство.

Што се мало не запитају чланови САНУ о свему овоме. Што се мало не запитају они зашто неки заиста изузетни људи беже од њих као ђаво од крста. Што се не запитају како су својим поступањем, на крају, довели ову, у не тако давној прошлости, изузетно поштовану институцију на гране на којима је данас. Ћутање готово на све што се у друштву дешава, примање у чланство људи до грла умешаних у тешке скандале, то је слика САНУ 2021. Није ваљда дошло време да махом времешним академицима оваква поступања правдају позним годинама. Јер, или ће им овакве ствари бити праштане због година, или њихова етика, на коју се веома често страствено позивају, част изузецима, не сеже баш у неке велике висине, а отменост добацује у овим смутним временима, само до шупље етикеције у белим рукавицама, уз дубоко уважавање и још дубље наклоне.

Директно

 

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас