Гледајућу наступ председника Александра Вучића код Јоване Јеремић запала ми је једна ствар за око, а то је нерадна недеља. И нередна недеља ме подсетила на сличну ситуацију која је била код мене у крају. Како су дошли годишњи одмори, крај јула почетак августа, због колективних годишњих одмора полако су почели да се затварају прехрамбени објекти у мојој близини. То сам још некако и преживео али онда је дошла пореска инспекција и позатварала све објекте који су остали да раде, тако да после пореске нико више у близини није радио, што због пореске, што због колективног одмора.
Ово ме је навело на размишљање, тачније шетња до доста удаљенијег објекта брзе хране ми је оставила доста времена да размишљам о ситуацији у којој сам се налазио у том тренутку. Био сам љут јер сам морао да идем на доста удаљеније место да би јео и запитао сам се да ли пореска инспекција има неку одговорност када одлучи да затвори све објекте у окружењу, практично онемогућавају људи да нормално живе и да се нормално хране, макар онако како су навикли. Овде сам увидео да ми не вреди то што имам новца да платим храну коју желим, када нико не ради и не може да спреми храну коју желим. Овде можемо да дефинишемо новац као најважнију споредну ствар на свету. Свима је јасно зашто је новац најважнији, али се сви питате зашто је споредна ствар?
Па да видимо што нам новац пружа?
Новац нам пружа могућност да неког платимо, за његов рад, и то је све. Новац нам не решава проблем, већ човек којег смо платили тим новцем. Ми смо срећни када једемо укусну храну, када се дружимо са нама драгим људима, када нам зубар отклони бол који имамо итд. Све ово раде људи и ако одлуче да нам не наплате ми ћемо уживати и без новца, али обрнуто не може. Не можемо да платимо особу која није на радном месту да нам направи оброк, зато новац и јесте споредна ствар јер нам не гарантује да ћемо нешто добити.
Људи живе од услуга и производа које направе други људи а новац служи само да би се прецизно одредила вредност рада који је уложен да би се направиле те услуге или производи. Када нема услуга и производа, нама новац на рачуну не вреди ништа, ми можемо да платимо зубара који ће нам поправити зуб али ако је недеља и зубар не ради недељом нас ће зуб болети током целог дана, тек у понедаљак ујутру можемо да одемо код зубара да нам поправи зуб.
Сада треба да се питамо, да ли треба да трпимо болове јер неко жели популистичким приступом да узме који глас више? Да ли треба да гладујемо што популисти очекују да узму који глас од народа обећавајући им да неће радити? Од чега ће живети ако не раде? Од популистичких прича популиста? Од људи који гледају како да ушићаре који глас?
Шта ћемо ако дође до пожара у недељу, стаћемо поред и чекати да прође недеља и ватрогасци дођу на посао? Шта ћемо радити у недељу ако смо слободни цео дан као и сви остали, да седнемо у кафић на пиће са породицом не можемо јер нико не ради недељом. Да седнемо на породични ручак не можемо јер нико не ради недељом. Да гледамо телевизор нема смисла јер ни новинари нису дошли на посао у недеље па нема новог материјала али нема ни других запослених да одржавају програм. Не можемо чак ни у цркву да одемо јер ни свештеницу нису на радном месту јер је недеља и нико не ради. Па шта онда да радимо у нерадну недељу? Да се посадимо поред фикуса и чекамо да прође цео дан? Да ли ће нам изигравање фикуса учинити живот бољим или горим?
Новац је универзално мерило рада
Да бисмо разумели новац морамо да видимо шта он представља. Новац представља најбољу математичку трансформацију која је икада постајала, далеко боља од Лапласове или Фуријеве трансформације. Новац служи само како би мерио рад који је човек урадио, да тај рад преведе у домен који је општи и да онда он може да се мери са туђим радом који се исто тако преведе у општи домен. Ово је слично као и трампа, само што се овде убацује још једна трансформација где наш рад трансформишемо у домен новца, исто тако трансформишемо туђ рад у домен новца, и онда у домену новца поредимо та два рада. Ово нам омогућава да прецизно измеримо рад и упоредимо га са туђим радом. Код трампе би морали да трампимо 2 или 3 столице за један сто, а овако можемо да заменимо једну столицу за 10 000 динара, где би три столице вределе 30 000 динара, а један сто можемо да заменимо са 25 000 динара, тако да нам онда остаје 5000 динара разлике у односу на традиционални систем трампе. Новац нам је омогућио да прецизно одмеримо наш рад и заменимо га са туђим радом.
Слична дебата је популарна у Америци, с тим да је тамо Капитализам вс Социјализам
Ово се односи на питање да ли треба радити недељом или не. Када радите више имате више, када радите мање имате мање. Лепо звучи када неко каже радићете мање, али он заборавља да вам каже имаћете мање када мање радите.
Управо ово се дешава у дебати Капитализам вс Социјализам
Када поредимо капитализам и социјализам можемо да кажемо да поредимо бабе и жабе. Капитализам је бољи када причамо о производњи ствари, јер појединца награђују према учинку. Социјализам има предности приликом расподеле произведеног, јер је расподела хуманија и гледа да задовољи потребе појединца за основним животним елементима без обзира на то колико је радио.
Већ можемо да видимо да је социјализам, према овом моделу, осуђен на пропаст јер нико неће имати подстицај да производи ствари ако зна да има исто, без обзира на то колико је урадио. Зато је капиталистички начин размишљања неопходан да би производи настали, и онај ко каже другачије је само злонамеран. Не звучи лепо када неко каже треба да идеш на посао, али морамо бити реални и схватити просту чињеницу, да неће ни бити ствари ако се оне не направе.
Можемо видети да капиталистичке земље иду напред док земље које пређу на социјализам имају потешкоћа са развојем. Ако желимо да држава напредује потребно је да прихватимос капиталистички начин производње и рада, док расподела треба више да се угледа на социјализам. Социјализам пада из практичних разлога, нико неће да ради ако је исход исти. Лакше му је да не ради ништа.
Систем који би био базиран на два најпопуларнија уређена, да се капитализму даје предност приликом производње, а социјализму даје предност приликом расподеле, са ограничењем да се начином расподеле не утиче на подстицај за капиталистички начин производње, можемо назвати хибридним моделом.
Исто тако радна недеља треба да буде сасвим нормална ствар јер се тиме поштује капиталистички начин производње, на тај начин не само да се Србија економски јача већ и грађани имају квалитетнији живот јер могу да користе услуге и недељом.
Хумана расподела рада
Ако дамо предност капиталистичком начину производње над социјалистичким моделом производње, то и даље не значи да смо пупчаном врпцом везани за капиталистички начин производње. Подела рада у капитализму се искључиво базира на новцу, једино је профит битан, док се заборавља да су људи ти који раде и да су битне људске вредности. Капитализам тежину посла даје произвољну, по систему слободног тржишта, и она нема тачно одређена мерила по којима мери који рад колико вреди. Пошто у капитализму слободно тржиште одређује опис радног места, локацију радног места, зараду али не одређује коме више одговара то радно место. Да ли би то радно место одговарало особи са инвалидитетом или старијим особама који немају потпуно функционалне телесне покрете.
Радно место са собом носи одређене карактеристике, попут приступачности послу(да ли има рампу за инвалиде), радно време(ноћна и дневна смена), количина контакта са другим људима(прометно или тихо место), колики је минимални проценат телесних функција који је потребан да би се посао обавља итд..
Ови параметри указују коме би такав посао одговара, да ли је потребно да га ради потпуна здрава особа или може и особа са инвалидитетом. Држава, када сакупи све потребне податке, може да помогне грађанима тако што ће дати предност особама са инвалидитетом да се баве послом који има предност за њихов хендикеп.
Исто тако могу да се пензионери поново укључе у радно активно становништво. Пензионери и особе са инвалидитетом би могле да се сматрају парцијалнио радно активним становништвом, јер би њихови послови могли да буду „парцијални“ у односу на обичне послове. Краће радно време, рад на местима која су прилагођена за рад особа са инвалидитетом, или посао који, сам по себи, не захтева ништа више од минимума телесних функција, исте оне које су потребне да би особа живела а то је кретање.
Пример, посао ноћног чувара не захтева ништа више него што треба особи да се кретала по кући или отишла до продавнице. Зато пензионери могу да раде тај посао док су у пензији.
Државе шаље људе у пензију са 65 година, јер сматра да тада не могу да испуњавају радне норме због својих година. То је некада имало смисла док су луди радили у фабрици на покретној траци и ако они не би стигли да одраде своју радну обавезу, у времену прописано за ту радну обавезу, покретна трака би морала да стане и сачека да та особа заврши своју обавезу. Или са друге стране ако се претходна радња није обавила на предмету тај предмет неће моћи да се угради у наредној радњи. У сваком случају то је штета за фабрику, те је држава дошла до баналног закључка да са 65 година више није способна да испуњава своју радну норму.
Само можемо видети да то варира од особе до особе са колико година не може да испуњава радну норму, као и да то зависи од самог типа радне норме. Уместо садашњег приступа да су сви људи једнаки, и државно прописивања за шта смо када способни нема смисла. Свака особа је другачији и зато нема потребе да се прописују заједнички критеријум, који тера људе да оду у пензију. Неко због свог здравственог стања мора да оде у инвалидску пензију пре 65 године, неко и са 75 година може да ради добро свој посао.
Оваква одлука би олакшало живот грађанима, јер би сами радници могли да раде посао којем могу лакше да се прилагоде и лакше да испуњавају радну обавезу. Пуно би значило особама са посебним потребама,а и сама латинска изрека каже „Номен ест омен „. Сам назив особе са посебним потребама нам каже да је потребно да се посебно позабавимо решавањем њиховим проблема. Уједно враћање људи у радно активно становништво ће позитивно утицати на економију, као и на сам живот тих људи који би тад имали веће приходе. А и не би им било досадно, па не би морали да траже жртву за смарање.
Штета од нерадне недеље
Ако уземо у обзир да је БДП Србије 60 милијарди евра, и да се током недеље обавља 2-3% пословних активности, можемо закључити да би губитак за српску економију био од 1-2 милијарде евра ако би се забранио рад недељом. Од 6 до 9 пута је мања пословна активност недељом него радним даном, зато се и поставља питање због чега би неко хтео да забрани радну недељу када се и онако обавља само рад који је нужно неопходан?
Болнице које не би радиле, не само да би смањиле економску снагу Србије већ би и угрозиле животе пацијената. Замислите да човек који на интезивној нези, нема медицинско особље јер је недеља и нико не треба да ради.
Идеја не само да је штетна по српску економију већ је погубна по живот и безбедност грађана, као и што је погубна за квалитет живота грађана. Практично нас идеја претвара у фикусе, где би током недеље једино могли да седимо и гледамо у фикусе, пошто не бисмо могли нигде да одемо или да урадимо.
Далеко више штете доноси ова идеја, него што доноси користи, зато је ни један одговоран и рационалан државник не би прихватио.
Литијум
Током исто обраћања председник је указао на промашај Србије са литијумом, само треба напоменути да је током кампање крени-промени изнето доста погрешних информација као и доста полуинформација које служе за збуњивање грађана.
Најплодније земљиште
Прва ствар која се погрешно представља је да се рудник налази на најплоднијем земљишту. Увидом у педолошку карту можемо видети да се рудник не налази на месту где је најплоднија земља, јер је најплоднија земља црница/чернозем, која је на карти означена бројевима 10 и 11 док је његова боја браон на слици. На месту рудника се налазе бројеви 23 и 18, док је боја жута, а ознака је лесвирана тла и псеудоглеј. Линк педолошке карте.
Необрађено земљиште
Читав рудник са одлагалиштем, постројењем за прераду руде, заузимаће површину од око 300 хектара. Ако би тамо засадили пшеницу на 300 ха, док је принос пшенице по ха 3,8т а цена је 22 дин/кг 300*3800* 22= 25 милиона динара или 215 хиљада евра. Изгубљени приход од пољопривреде је 215 хиљада евра, за више су се продавале куће Рио Тинту. Иначе у Србији има далеко више необрађеног земљишта. Само у државном власништву има 143 488 ха необрађеног земљишта, док се процењује да у Србији има преко 300 000 ха необрађеног земљишта. Ономе коме је стало до обрадивог земљишта и бављења пољопривредом може бира где ће у Србију да оде да обрађује земљу, чак може и да нађе бољу земљу за пољопривреду него што је у Недељицама. Само је потребно да они то стварно желе, а не да сакупљају јефтине поене.
Хидрографија
У поједини тренуцима(максимални проток) Дунав је имао проток који је био већи од 15 000 м3/с. Планира се да рудник испусти 100 000 м3/годишње, хиљадити део колико испушта индустрија у Србији, или то представља 7 секунди протока Дунава колико ће рудник годишње да испусти пречишћене воде.
Слив Дунава је 800 000 км2 што је 9x више него територија Србије. Сливу Дунава припадају и реке из Немачке, Аустрије и Чешке. Те земље имају 3x веће резерве литијума од Србије. Дунав извире у Немачкој, тако да ће нама свакако стићи вода из Немачког рудника, па зашто ако имамо воду из Немачког рудника не бисмо могли да имамо воду из Српског рудника. Како ће нам стићи вода из Немачког рудника литијума, тако ће нам стићи и вода из Чешког и Аустријског рудника литијума, тако да нема смисла да нам стиже вода из туђих рудника литијума, а ми да се правимо фини еколози. Морал финих еколога се огледа у томе што преко телефон, који има литијум-јонску батерију, организују протесте. Па ако је литијум лош по околину зашто користите производе од литијума?
Остали рудници у Србији
Србија има пуно рудника па се поставља питање због чега је баш сада постало важно да се врши опструкција рудника? Ово није први а неће бити ни последњи рудник у Србији, стране компаније истражују многе друге локалитете у потрази за другим рудама. Зашто тамо нема протеста? Због чега је литијум толико важан и због чега се врши опструкција експлатације литијума? Ко то још има резерве литијума у Европи па да има интерес да саботира конкуренцију?
Самим увидом у мапа рудника у Србији видимо да је беспредметно тврдити да ће један рудник да учини нешто лоше Србији. Да је тако до сада би Србија била тотално уништена пошто је кроз историју били више стотина рудника и копова. А сада ће наводно један рудник да уништи Србију. Неће један рудник да уништи Србију, већ ће пропаганда и обмане да униште српску економију.
Протести против литијума
Протесте против ископавања литијума не треба схватити озбиљно, како се сматра у српским медијима. Кад су почели протести против ископавања литијума, на самом почетку није било ни стотинак људи. Пошто су долазили избори, опозициони активисти су то искористили као разлог за протесте против власти. Зато је и нагло нарастао број учесника на протестима против литијума, јер се заправо радило о протестима против власти.
Опозиција увек може да сакупи одређени број људи на протестима против власти у Београду, није то ништа чудно, тај број не прелази 20 000 људи. Управо то се и десило на протестима, опозиција је искористила прилику да окупи људе у Београду и Новом Саду. Остала места су на таласу сакупила већи број људи, него што иначе могу, јер им је сама тема била прихватљива. Једино што је било опасно по власт у тим протестима је активност људи ван Београда и Новог Сада. Ту је једино тема литијума одиграла важну улогу.
На тим протестима, када су нагло ојачали, се говорило само против власти а литијум скоро да нико није ни помињао. Протести који су били против литијума нису толико опасни али у тренутку када су били најјачи неко из власти је могао да се запита за исход на изборима, али није постојала шанса да се изгубе избори због литијума. Мада тешко да би протести против литијума уродили плодом и да није дошло до детанта. Опозиција је сакупила колико је могла људи и јако тешко да би она могла месецима да одржава толики моментум. На крају би се тешко каналисали гласови са протеста на правим изборима, јер су то били протести „без“ политичких партија. Опозиција се састоји од странка свих могућих политичких опредељења, договор између таквих странака је јако тешко постигнути, као и што сарађивање таквих странака са собом вуче негативну особину да неће моћи да мобилишу пуно гласача јер би такве коалиције биле без било какве идеологије.
ДОС јесте срушио Милошевића али тек после огромне интервенције запада, сада не постоје никакве најаве да ће доћи до интервенције запада која би била тих размера. Опозиције једино остаје да се нада да ће запад донети ту превагу.
Протести против литијума су само у једном моменту изгледали као да имају шансе. Оно што је учинило да ти протести скоче су прикривени опозициони протести. Опозиција ће свакако правити протесте и литијум им је небитан, сада су прешли на протесте против насиља.
Опозиционе политичке личности у Србији
Опозиционе политичке личности у Србији немају ни приближно капацитет да се мере са председником Вучићем, на рангирању популарности српских политичара председник Вучић је први а онда нема друге позиције већ је наредна позиција 22. Како ће шаренолика опозиција моћи да генерише високу излазност на изборима, остаје питање од милион долара?
Опозициони лидери покушавају да се промовишу преко сваке популарне теме која је у медијима, али не разумеју да је ту велика конкуренција као и да је то ограничен скуп људи могу само да пређу из опозициону у опозициону партију. Практично опозициони лидери једни другима краду гласаче. Пошто покушавају да се накаче на сваку тему, нити имају довољно времена да је проуче, нити имају довољно времена да смисле шта ће паметно да ураде са њом. Покушавају само да се „сликају“ поред теме и да испадне да нешто раде. Пошто сви раде исту ствар, дојадили су и Богу и народу, а дебате претворили у кич и шунд. Сви заборављају те „спектакуларне“ емисије, пре него што се и заврше, колико су им биле занимљиве и поучне.
Докле не смислие прави план, не буду се дуго држали тог плана, одреде најважније теме и начине како ће да их представљају или нападају слабе тачке владајуће партије. Једино покушавају да нападају слабе тачке владајуће партије али ни то им не полази за руком, пошто не знају ни најслабије тачке да изаберу.
Теорије завере
Како је могуће да се нападају радници који запрашују комарце, како је могуће да ће транвестити уништити Америку, ко пушта кишу преко свог ХААРП-а у Барајеву, пирамиде у региону, трагедија у основној школи….
Прво што треба да уочимо код образца одакле потичу ове теорије. Демографија каже да су Бејби бумери најбројнија генерација у Србији и да они утичу на на оно што ће се пуштати у медијском простору. Генерација Бејби бумера су били Титови пионири, били су у рату и инфлацији, док је све то прошло прошли су и њихови животи а они су схватили да нису пуно постигли јер је држава у којој су живели била катастрофална. Навикли су да им је неко други крив што они нису успели да постигну нешто, навикли су да живе у држави где је све намештено и немају поверења у државу. Сада када више немају намеру да нешто мењају, чекају да се нешто промени само од себе. И та промена мора бити велика, да изгледа као нереална, јер ће таква промена да објасни зашто су потрошили живот.
Људи који су схватили шта они желе, они им то и продају, а то је НАДА. Људи желе да се надају, људи желе да верују у нешто веће од њих. Људи који износе такве теорије заправо траже особе којима могу да продају такве приче. Када их нађу онда им причају све што желе да чују, али пошто они немају никаквог знања о било којој теми почињу да измишљају приче које звуче као да имају смисла, али су тотално неповезане и небулозне.
Пример може да буде када неки испирачи мозга са Јутјуба кажу размишљајте у смислу енергије, фреквенције или вибрације. Онда кажу да је Тесла то рекао и сви им верују. Јер ко је сада неки лик који пита какве везе то има са било каквом науком, добићемо одговор који је ад хоминем, и покушаће да дискретидују оног ко то пита и то класичним питањем ко си ти да то питаш и ти знаш боље од Тесле. Тесла то никада није ни рекао али они му стављају речи у уста и манипулишу контекстом, док се лажно позивају на његов ауторитет. Пошто људи немају ни мало знања о теми онда је једино могуће играти на њихове емоције да их убеде у оно што желе.
Једина заштита од таквих ликова је јако опште образовање, које ће онемогућити неком да продаје муда за бубреге, јер ће обичан грађанин имати довољно знања да не поверује у свакакве теорије. Овако нема смисла да постоји права дебата са две стране које имају супротстављене ставове, јер се дебате не може одвијати нормалним током ако публика нема никакво предзанање. Када публика нема предзнање онда она није у стању да пореди два аргумента, тј. истинитост датих исказа. Онај ко је свестан да публика није у стању да изврши мерење истинитости аргумента, то користи и износи бесмислене аргументе који се могу упарити само по звучности. Оно што нам звучи боље то прихватамо као тачно, зато и играју на емоције публике, да би им се свидели и публика одлучила у њихову корист. Овде се не ради о објективности аргумената и квалитету, то не постоји, само емоције постоје.
Шоу лепо описује формат емисије коју људи желе да гледају, желе да убију време јер им је досадно, сама дебата о „паметним и битним темама“ представља параван. Људи који гледају те емисије никада не промене своје мишљење, и ако имају две стране које износе различите аргументе. Зашто? Јер њих не занимају аргуметни, они нису дошли спремни да промене мишљење, већ су ту да навијају за свог човека и да им буде забавно.
Они који су схватили како људи функционишу то користе за сопствене интересе.
Вучић је крив
Ова узречица има смисла. Када смо неспособни да нешто урадимо онда само окривимо неког другог да је он крив, што ми нисмо способни да урадимо нешто. Пошто сви знају да је Вучић главни и да нико не може против његове речи, они се само позивају на ауторитет неког изнад њих и кажу због њега то не могу да урадим. Ово имплицира да ако неко хоће да се жали, мораће Вучићу да се жали а то нико неће да уради. Тиме су на индиректан начин пренели одговорност са себе на неког другог а опет су обезбедили да се ништа не промени јер се нико неће жалити Вучићу на његову одлуку.
Опозицији ова реченица јако одговара јер скидају одговорност са себе и пребацују је на другог, а они јадни не могу ништа да ураде јер нису на власти. Свакако ништа не би урадили ни када би били на власти.
Сви су нашли савршено жртвено јагње, и они који су за и они који су против.
Пензионери нису зарадили своје пензије
Пензионери су плаћали своје доприносе када су радиле, сада постоји капитал који је уплаћиван и одатле треба да се исплаћују пензије, не да држава дотира. Штета што у Југославији су проћердане паре из пензионих фондова, те сада њихови потомци морају да их финансирају. А хвалили су се како су пуно градили, а сада их неко други храни и негује.
Наравно, пензионери су верни гласачи, па ни чуди што су најпаметнији и најлепши и никада нису погрешили.
ЛГБТ заједница
Питање ЛГБТ заједнице у Србији је актуелно питање(али у негатином контексту), већина гласача владајуће странке има негативан став према тој заједници, док запад воли да види ЛГБТ лице у српској политици. Зато је паметно да се пригуши повезаност ЛГБТ заједници са владајућом партијом у домаћој политици. Док се у спољној политици, пред западом, треба истицати у први план. Ово се највише односи на премијерку Брнабић, која у народ баш и није популарна, понајвише због своје сексуалне оријентације, већ треба да се истиче кандидат за којег би гласао српски домаћин.
Демографија Србије
Највећи проблем који погађа Србију и њен даљи напредак је демографија. Поред опадања броја становника демографска пирамида показује још једну ствар, а то је ко и колико утуче на гласање у Србији. Свака кохорта(старија од 18) има право гласа, и можемо видети да у Србији старији људи одлучују о будућности Србије, далеко више него млади. Ово се дешава јер нам је катастрофалан облик демографске пирамиде и не само да имамо све мање младих, већ они немају светлу будућност у Србији збот тога. Све док младих не буде процентално више него старијих, а то се неће десити, политика државе према младима се неће променити.
Са генерацијом Бејби бумера, како у Србији, тако и на западу, владао је оптимизам јер су они тада били најбројнија генерација и као млади људи су имали велико учешће у гласачкој снази, што је довело до пуно промена у друштву. Сада када влада та иста генерација(опет су најбројнији), само што су сада маторци, не треба ни да нас чуди што у Србији влада песимизам, што се масовно верују у пропаганду о Русији, гуштерима, ХААРП-у и осталим теоријама завере. Њихов лични животни став је сада песимистички јер су старији, и пред њима није светла будућност као што је била док су били млади и били оптимистични.
Људи који су прошли кроз пропаганду 90-их, који мисле да су тектонске плоче на Косову другачије постављене и да ће то бити најбезбеније место када дође до смака света, као и да су Срби небески народ. Ништа од тога не само да није тачно већ нема ни смисла. Шта тачно значи небески народ? Нико то не зна да дефинише осим да смо наводно бољи од свих осталих, мада не знају да наведу ни у чему смо тачно бољи.
Људи(кохорта) који имају преко 50 година контролишу изборе, јер су они већина. Зато многи мисле да се политичка сцена помера у десно и да је дошло до промена вредности. Није дошло до тога, просечан грађанин је данас либералнији него пре 10 година, само су сада дошле до изражаја генерације Бејби бумера и њихов удео у гласачком телу. Прави одговор је мањак младих људи који би гласали за друге опције, зато до изражаја долази одређено размишљање и образац гласања. Да нам је демографска пирамида нормална сада би се причале друге приче у медијском простору. Ово је права слика пропадања Србије и демографског фијаска, чије цену ћемо плаћати у наредном периоду, кроз одлазак младих из земље.
Не чуди ни опадање подршке уласку у ЕУ, јер су 2000-их људи у Србији били млађи и веровали у промене и бољу будућност, сада је песимизам доминантан јер људи који имају више од 50 година нису спремни ништа да промене. То су препознали медији и долили уље у ватру.
Млади немају задовољавајућ удео у гласачком телу, и немају одлучујућ утицај на то ко ће победити на изборима, зато користе своје право да оду из земље и на тај начин покажу свој глас.
Утицај демографије на економију
Док расте број радно способних рашће и економија, када почне да опада број радно способних опадаће и економија. Земље које пролазе кроз циклус опадања становништа су Европа и Јапан и њихов БДП стагнира или опада, у случају Јапана 1995 је БДП био 5,5 билиона долара сада је 5 билиона.
Оптерећење на буџет је огромно када имамо мало радника а пуно пензионера, пензије треба да се исплаћују из средстава фонда и доприноса, а не да се дотира из буџета. Пошто се тренд да имамо више од деце него што је било родитеља прекокренуо са Бејби бумери тако је пензиони фонд имао пара док је највећа генерација уплаћивала доприносе, али сада највећа генерација узима паре из касе и прави оптерећење данашњој генерацији.
Тадић и седатив за кокошке
Примећено је у емисији да је Тадић пажљив човек који брине о животињама. Љубитељи животиња су поприлично велика гласачка група на коју се не обраћа пажња. Тадић је био свестан тога, сада је још већи број љубитеља животиња по глави становника него тада. Љубитеља има доста на местима где подршка не прелази 30% попут Савског венца, Старог града у Београду или Лимана у Новом Саду. Ово не представља само тему за Републичке изборе већ је далеко битнија тема на локалним изобрима у Београду и Новом Саду.
Ангажовати се око помоћи куцама није тешко, потребно је само да се окаче слике(са пропратним текстом) на инстаграм налог.
Како знам да има доста љубитеља који су спремни да се ангажују да помогну куцама? Лично сам учествовао у неким удомљавањима и видео сам да су спремни да помогну куцама више него што сам видео да су кафански Срби спремни да помогну српском народу.
Тренутно помажем да се удоме две куце, које већ пола године не могу да нађу удомитеља, па би свака помоћ око објављивања била злата вредна.
Него ко ће да одоли овим тугљивим окицама и неће хтети да му помогне да нађе топли дом?
Иначе куце су већ објављене на Нсуживо али се нико није јавио. (Линк)
Колико има љубитеља као и који проблеми их муче и какав утицај имају на друштво је детељније разрађено у раду Новосадске луталице проблеми и решење.
Тактичка победа на изборима и стратешка победа Србије
Свака политичка партија сусреће се са тешкоћама које се односе на то како доћи на власт. Једни обећавају превише само да би дошли на власт, други обећавају премало па никада не дођу на власт.
Победа на изборима значи да морамо да добијемо подршку већине гласача, пратећи трендове у Србији, морамо да се свидимо генерацији бејби бумера да би победили. Она генерација која је прошла кроз рат 90-их, бомбардовање и инфлацију, а сада су они старији људи. Људи који све више гледају у прошлост и ламентирају над тужном судбином српског народа.
Будућност Србије треба да буду млади који се надају бољој будућности, млади који су рођени после ратова 90-их и које та тема не интересује. Други светски рат је брже заборављен него ратови 90-их. Сада ће скоро 30 година од завршетка рата у Хрватској и Босни, а пропаганда никада јача.
Неуспешни бејби бумери су нашли кривца за свој неуспех, и сада им је лакше да окриве НАТО и Америку него да сами прихвате одговорност да су доносили погрешне одлуке. Они су сада у година када се подвлачи црта шта су урадили, а када виде како су мало постигли лакше им је да се лажу и да лажу друге, него да прихвате реалност. Србија је 90-их низала огромне поразе за које и сада плаћамо, а они мисле да је Србија брилијирала тада.
Кроз српску историју се провлачи да смо увек побеђивали непријатеља
Само ово баш и није тачно, поготов не у контексту у којем се саопштава деци у школи или на телевизији. Косовску битка смо победили али после смо били 500 година под Турцима, те се ослобађали од Турака. Па се поставља како смо их победили када смо после били под њима? Добили битку а изгубили рат?
Препрричавају се победе из првог светског рата битка на Колубари, Церу а заборављају да кажу да се српска војска годину дана касније повлачила преко Албаније.
У другом светском рату се диче транспарентом „боље гроб него роб“ а заборављају да кажу да је он узрочно-последично заслужан за Јасеновац. Усташе никада не би дошле на власт у НДХ да је Југославија остала јединствена за време окупације као и што је била пре окупације. Овако је инат одвео српски народ у пропаст.
После пада Берлинског зида, Србија погрешно бира савезника и пролази лоше у ратовима 90-их.
Сваки пут се понавља исти сценарио, када имамо савезнике који побеђују, они нама помажу да се ослободимо а када немамо савезнике онда губимо. Србија је мала да би могла да побеђује у ратовима.
Пошто Србија сама не може да победи велике силе онда нам остане да једнимо славимо битке које смо добили против њих пошто нисмо у стању да добијамо ратове против њих. Ово је само утеха са изгубљене ратове али пошто је тешко превалити преко језика да смо изгубили рат онда се препричавају битке које су добијене. Иначе, ово се зове спиновање, а спиновање или бирање аргумената да себе или своје прикажемо у бољем светлу је дубоко укорењена у српској традицији.
Сада је потребно да добијемо рат, а не неку битку, потребно је да изаберемо страну оног ко је јачи. Битке за Србију нису више војне битке, већ битке за опстанак српског народа на Балкану пошто нас је сваки дан све мање. Страни непријатељ више не постоји, постоји само унутрашњи.
Проблем изгубљене генерације
Изгубљене генерације су се сматрале оне генерације које су преживеле ратове, али у Србији имамо и генерације које су изгубљене а нису биле рођене за време ратова већ после. Управо се то сада дешава младим људима који су рођени после краја рата и који са ратом немају никакве везе. Једино немају среће, што немају велики утицај на гласање, већ старије генерације имају утицај на гласање, а онде су затроване ратном пропагандом и траже од медија да их наставе хранити истим наративом. Рат у бившој Југославији се давно завршио, на тлу Србије осим КиМ и бомбардовања, није ни било војних сукоба. Али у Србији се и даље прича о ратовима и неправдама 90-их.
Имигранти
Србија прати демографске процесе у којима се налази ЕУ. ЕУ је проблем демографског мањка решила увозом радне снаге, имиграната, и сада имигранти помажу да се одржи животни стандард у ЕУ као и пензиони фондови.
Многи људи у Србији не воле мигранте(друге боје коже или вероисповести) и мисле да им није место у Србији. Парадоскално је да су то махом старији људи у пензији или пред пензијом а ниси свесни како функциоше систем, да су свесни како функционише систем не би се бунили против миграната већ би их подржавали као што ради ЕУ.
Прво да би неки производ или услуга постојао он мора да се направи, када радник оде у пензију онда неко други мора да га замени на том радном месту, ако нема радника нема ни тог производа и услуге.
Када радник ради и пријављен је онда он плаћа доприносе од којих се исплаћују пензије.
Парадокс је да тај пензионер зависи од тог мигранта да му направи производ, хлеб, пицу, бурек… Тај пензионер зависи од доприноса које плаћа тај радник(мигрант). Пензионер практично паразитира на рачун мигранта а опет га мрзи, јер без мигранта не би имао производ који конзумира али би имао мању пензију.
Погрешна политика у Србији
Многи политичари у Србији су свесни да политику коју воде служи за добијање гласова на изборима, а не да је то политика која треба Србији да би била боља.
Да би се добили избори морају се поштовати правила, мора се добити подршка већине народа, али то траје до избора. После избора може да се води политика која ће Србији доносити победе, без обзира како је изгледала политика пре избора.
