Како Србија може вратити НИС од Русије: Праведан приступ у сложеним околностима
Питање враћања контроле над Нафтном индустријом Србије (НИС) од Русије је сложено, али од кључног значаја за економску стабилност и суверенитет Србије. У ситуацији где геополитичке тензије, санкције и економски притисци ограничавају могућности, потребан је дипломатски, али одлучан приступ. Ево предлога како би Србија могла да делује, узимајући у обзир економске, политичке и моралне аспекте.
Прво, потребно је јасно и транспарентно образложити став Србије руској влади и председнику. Русији би се могло упутити званично саопштење у коме се истиче да су уговорне обавезе између две стране, укључујући очекивања везана за Јужни ток, остале неиспуњене. Овај пројекат је био кључни део договора приликом продаје НИС-а, а његово изостајање је значајно утицало на економске напредак Србије. Поред тога је лоше руско вођство НИС-а је довело да се компанија опљачка извлачењем две сттина милиона евра годишње кроз корупцију и прање пара да би се биланс таквог пословања мерио милијардама ецра и хиљадама изгубљених радних места и претерано експлоатисаним бушотинама што је довело до мање производње на дужи рок. Истовремено, санкције Запада против Русије, као и руско-амерички сукоб око Украјине, довели су Србију у незавидан положај, присиљавајући је да купује скупљу нафту, на пример из северног Ирака. Ови трошкови нису били предвиђени у оригиналном договору, што оправдава потребу за ревизијом аранжмана.
Предлог би био да Србија привремено преузме контролу над НИС-ом, уз јасну поруку и јасан и солидан договор да ће власништво бити враћено чим се геополитичка ситуација стабилизује, односно када санкције престану или Русија и Запад дођу до решења конфликта у Украјини.
Овај приступ не би био груб, већ би се темељио на економској логици: НИС је кључан за енергетску безбедност земље и у области нафте и гаса а важан је и за пуњење буџета Србије, а тренутна ситуација, где земља трпи финансијске губитке због спољних фактора, неодржива је. Србија би могла нагласити да је испробала све опције као и ову о привременом преузимању пакета кација који би довео до тога да српска држава има већински пакет акција, али да је Русија одбила сва предложена решења, остављајући Србији мало маневарског простора. Због чега – руско руководство верује да на тај начин може вршити притисак на Србију кроз уцењивачки капацитет НИС-а. Но дугорочно гледано то хлади српско-руске односе и неке будућа власт ће имати много мање симпатија и разумевање за интересе Русије на овим просторима.
Међутим како су нам све опције одбијене на крају остаје национализација. Но национализација НИС-а носи значајне енергетске, економске и политичке ризике. Русија би одговорила значајним повећањем цене гаса или смањењем количина, што би директно погодило стандард грађана и оптеретило буџет, посебно у секторима као што су здравство и образовање, где су трошкови енергије значајни. Такође, привреда би могла трпети због поскупљења енергената, што би изазвало ланчану реакцију на цене роба и услуга.
Зато је кључно да се овај потез уколико се иде на њега пажљиво испланира, уз припрему за потенцијалне контрамере. Пре свега доћи ће до кризе снабдевања нафтом па се мора мислити и о алтернативним изворима и путевима којима нафта треба да дође у Србију. На пример, Србија би требала и мимо ургентности овог решења да тражи алтернативе „југословенском нафтоводу“ јер нас то чини зависним од Хрватске. Могуће је и НИС расклопити на производњу, прераду и продају па онда да свака компанија посебно има своју стратегију опстанка у овим тешким временима.
Други важан аспект је домаћа политичка воља. Питање је зашто актуелна власт, предвођена председником Вучићем, оклева. Можда је реч о страху од руске реакције или о жељи да се очувају коректни дипломатски односи. Исто тако уколико би Кремљ реаговао изузетно негативно на национализацију НИС-а што је врло вероватно то би имало и одређене последице у бирачком телу владајуће странке које је добрим делом русофилски оријентисано.
Међутим, с обзиром на то да су све опције исцрпљене, а економски притисци расту, одлагање решења само продубљује проблем. Србија мора да делује одлучно, али и паметно, балансирајући између економских интереса и геополитичких реалности.
Најреалнија опција у овом тренутку је комбинација дипломатских преговора и припреме за привремену национализацију, уз истовремено улагање у диверсификацију енергетских извора и путева снабдевања. Овај приступ би показао одлучност Србије да заштити своје интересе, али и спремност за компромис. Међутим, свака одлука мора бити праћена детаљном анализом економских и геополитичких последица, као и јасном комуникацијом са јавношћу. Кључно је да се деловање темељи на праведности и економској логици, уз минимализацију ризика по националну енергетску безбедност и стандард грађана.
На крају, привремено преузимање НИС-а могло би се представити као праведан и привремен корак, уз јасну поруку да Србија не жели конфронтацију, већ заштиту сопствених интереса. Овај потез би захтевао снажну дипломатску кампању, подршку домаће јавности и припрему за економске изазове. Ово захтева оперативну логистику коју нема наша влада али имају људи из бизниса који се баве овим и сличним операцијама – они би требали да избалансирају решење које ће моћи поднети Србија економски, који ће прихватити Русија па и невољно и на крају да то буде решење које ће прихватити и Запад да би биле скинуте санкције са компаније. Али, ако се пажљиво прецизно и стручно изведе од професионалаца, могао би ојачати позицију Србије и обезбедити стабилност у времену неизвесности.
