Катарина Антонић – Борба против корупције као политички спектакл

У основи данашњег активизма, по правилу скоро увек недостаје кључна компонента: структурно разумевање места у којем се борба одвија. У овом времену је зато посебно важно да се не бавимо само питањем за шта и против чега се протестује, већ и како се политика данас уопште разуме и практикује. У атмосфери хитности, емоција и брзих објава на друштвеним мрежама, све више се губи способност за стратешко, дугорочно политичко мишљење. Уместо да по узору на наше обимно историјско наслеђе промене градимо, данас их тражимо инстант, мислимо да је довољно подићи транспарент, поделити стори и хтети правду сада и одмах. Управо у том контрасту између реалности друштвених борби и начина на који се политика данас доживљава, крије се дубоки проблем савременог активизма. Да би се простор за истинску промену икада направио, морамо говорити о површности, о илузији брзих решења и о потреби да се политика врати са екрана у реалност. Ово дакле није напад на „грађане у блокади“, напротив, ово је позив на озбиљност и покушај њихове еманципације упркос песимистичном ставу ауторке ових дана да „оног који се прави да спава, не можемо пробудити.“

Светско системски контекст

Политички дискурс у државама полупериферије каква је Србија, често се одражава дубоко неразумевање глобалног контекста у којем држава функционише. Попут осталих држава Источне Европе или Латинске Америке ми смо по дефиницији светског-системског приступа зависни од економских и политичких одлука које се доносе у центрима моћи или најразвијенијим капиталистичким државама Запада и то је зависност која се рефлектује на све сегменте наше државне власти. Међутим, политички наративи углавном игноришу ову реалност и представљају локалне проблеме као искључиво домаће, лишене ширег системског узрока. Најлакше је заговарати да треба да “живимо као у Немачкој”, “будемо чисти као у Швајцарској”, “имамо стандард као у Скандинавији”. Ипак, реч је о манипулативном дискурсу који функционише као празно обећање, не зато што су ти циљеви по себи лоши, већ зато што се у потпуности игноришу услови и цене под којима су ти стандарди уопште изграђени. Наиме, оно што се редовно прећуткује јесте да су управо те “уређене” државе центра свој стандард и стабилне институције у великој мери изградиле кроз векове системске експлоатације других коју спроводе и данас. Савремени Запад функционише кроз економску и политичку доминацију над државама полупериферије и периферије користећи њихову јефтину радну снагу, сировине, пореске рајеве и ниску еколошку заштиту да би се одржао.

У том смислу, веома је важно нагласити да је једино исправно и методолошки утемељено да се Србија пореди са земљама које заузимају сличну позицију у глобалној хијерархији, другим речима, са државама које се такође налазе на полупериферији светског система. Поређење са најразвијенијим земљама центра попут Немачке или Француске само зато што нам се допада како оне изгледају, дубоко је погрешно. Такво поређење не проистиче из реалне анализе него из пројекције жеља а оно што је још опасније, ствара илузију да је стање у Србији последица искључиво наше неспособности или културе, док се системска ограничења и историјска условљеност потпуно занемарују. У капиталистичком светском систему, државе се не налазе у равноправном положају, већ у структурираној мрежи експлоатације, зависности и преноса богатства од периферије и полупериферије ка центру. Игнорисање те реалности значи пристајање на идеолошку матрицу која натурализује такву глобалну неједнакост.

Занимљиво је и оно што се не помиње. Никада вам грађанска елита неће рећи: “Уредићемо се као Кина”, “Постаћемо стабилни као Русија”, “Имаћемо суверенитет као Белорусија”. Не зато што те државе нису заиста уређене већ зато што оне системски конкуришу центрима моћи. Оне не играју по правилима Запада, већ покушавају да их оспоре. Зато нису део пожељног имагинаријума. Оне не нуде слику подаништва и прилагођавања, већ самосталности, те изазивају доминантну логику “припадања Западу” као једином могућем путу развоја. Ако би Кина и Русија успешно ослабиле хегемонију Запада, не нужно војно, већ економски и геополитички (што је процес који се већ дешава) као последицу имамо мултиполаризацију света. То би значило да више не постоји само један “дозвољени” модел развоја, већ се отвара простор за разноврсније развојне политике и стратегије укључујући државну интервенцију, већу контролу капитала, очување јавних ресурса и независну спољну политику. Укратко: више избора донело би нам више маневарског простора. Када постоји само један центар моћи, мале и зависне државе немају коме другом да се обрате и оне нужно зависе од милости и немилости Запада. Међутим, ако Русија и Кина постану озбиљна противтежа, тада те исте државе могу играти на више страна, балансирати интересе и трговати политичком лојалношћу или економском сарадњом у своју корист. Ово није теоријска идеја то је реалност коју већ користе неке земље глобалног југа. Мултиполарни свет омогућава земљама полупериферије да више не буду само објекти спољног притиска, већ субјекти који активно формирају савезништва и бирају оно што им више одговара.

У тренутку када се тектонски поремећаји догађају на светско-системском нивоу, када центри моћи губе јединствену контролу и отвара се простор за редефинисање односа зависности, локална политичка сцена НЕ СМЕ остати заглављена у инфантилној логици “само да овај оде”. Такав приступ, који игнорише ширу структуру моћи и глобални контекст, није само наиван, он је стратешки опасан. Он задржава народ у пасивности, учвршћује логику краткорочног спаситеља и одлаже суштинску трансформацију. У мултиполарним условима, питање није само ко је на власти, већ како се води политика, и да ли се новонастали простор користи да се повећа суверенитет или продуби подаништво.

О нужности корупције и криминала

У контексту ове нужне шире слике, даље морамо проблематизовати и схватање често помињане корупције. Корупција и криминал у државама које се налазе на периферији капиталистичког система нису пука последица “недостатка демократије”, “слабих институција” или “моралне заосталости”. Напротив, они су структурна нужност у оквиру глобалног поретка у којем центар задржава доминацију над периферијом. У зависничком односу између центра и периферије, локалне политичке елите не функционишу као суверени актери, већ као посредници интереса страног капитала и међународних финансијских институција. Корупција не представља девијацију од система, већ његову иманентну логику. Потребно је гледати иза појаве, а корупција, уместо да се разуме као изопачење либерално-демократског идеала, мора се схватити као симптом њених дубоко укорењених антагонизама. Корупција је, дакле, много више од криминалног чина, она је форма политичке рационалности у свету у којем се моћ глобално концентрише, а одговорност локално дисперзује.

Корупција и криминал у државама зависним од Запада нису девијације већ функционални елементи система. “Прљави” капитал (шверц, приватизација, црно тржиште) служи као алат акумулације у условима недостатка “здравог” капитала. Клијентелизам и партијска корупција омогућавају стабилност политичких елита које спроводе директиве центра. Институционална слабост је често последица намерног дизајна који погодује економској доминацији страних актера (нпр. дерегулација тржишта рада и капитала). Дакле, у друштвима која не контролишу своја средства производње, токове капитала ни политичку сувереност, корупција је систематски уграђена у начин функционисања. У зависним друштвима, корупција је нужан механизам преживљавања и локалног прилагођавања систему који искључује већину из легалних токова моћи и капитала.

У нашем дискурсу, под утицајем грађанске елите наклоњене Западу, корупција се види искључиво у локалним актерима: када одређени политичар запосли рођака, када јавна набавка иде “на руку” домаћем предузетнику, када се догоди афера унутар домаћих структура власти. Међутим, системска корупција попут тога када страни центри моћи годинама учествују у кројењу економских политика и закона, фаворизовању страних компанија или наметању приватизације, то не само да се игнорише, већ се оправдава као “помоћ” и “развојна реформа”. Недоумица је додуше како то да не постоји пример једне једине државе која је тим моделом помоћи успела да просперира. Лакше је мрзети партијског члана из локалне општине него се суочити са безличним, готово онтолошким ентитетом званим “међународна заједница”, који намеће законе, економску агенду и правне стандарде. Тај ентитет је недодирљив, делује нам изван домашаја непосредног искуства, а тиме и изван осећаја могућности да се ишта против њега учини. Но, у парадоксалном обрту, управо због те своје апстрактности и дистанце, том Западном ентитету се „обичан човек“ често лакше обраћа као некој супериорној, рационалној сили изван домаћег хаоса, него што успева да оствари дијалог са властитим суграђанином, њега ће најлакше отписати као „Ћација“.

Битно је знати и да борба против корупције на периферији и полупериферији често не представља неутралан механизам јачања институционалне одговорности, већ може служити као инструмент идеолошке и материјалне контроле. Антикорупцијски дискурс често функционише као стратегија деполитизације. Уместо да се анализирају системски узроци сиромаштва, неједнакости и зависности, корупција се издваја као главни кривац за све друштвене проблеме. Западне силе путем међународних организација (као што су Светска банка и различити ЕУ фондови) и тзв. „филантропских“ фондација директно финансирају невладине организације и медије који се баве борбом против корупције. Ова зависност ствара “класу професионалних антикорупциониста”, која је одговорна својим донаторима а не локалним заједницама. У складу са теоријама зависности, антикорупција се може тумачити и као механизам путем којег центри моћи осигуравају репродукцију периферије, наравно не као равноправних актера у глобалном систему, већ као потрошача њихових „реформских пакета“.

Велика је заблуда, последица политичке неписмености и идеолошке замагљености, да у Западној Европи или САД нема корупције. Корупција постоји и у центрима капиталистичког система али је она тамо институционализована и легитимисана па самим тим добро прикривена. Кључно је разумети да корупција није одсутност закона, већ манифестација односа моћи у законском оквиру, који сам по себи може бити обликован у корист привилегованих слојева. У западним земљама, многи облици корупције који би на периферији били криминализовани код њих су легализовани кроз институционалне механизме. Пракса лобирања на пример. Лобисти легално дају новац политичарима или финансирају њихове кампање у замену за политичке одлуке које одговарају интересима великих корпорација. Ово је законит облик куповине политичког утицаја. Такође је познат и “Револвинг доор” феномен где високи државни функционери прелазе у приватни сектор и обрнуто. Тиме се ствара институционална повезаност државе и крупног капитала, где су закони и прописи писани уз консултације са будућим корисницима. Постоје земље попут Ирске, Луксембурга или Холандије које су познате као “легалне пореске оазе” унутар ЕУ, где мултинационалне корпорације паркирају профите како би плаћале минималан порез. Сетимо се некад актуелног механизма “Доубле Ирисх” и “Дутцх Сандwицх” које су омогућавале гигантима да плаћају минималне порезе, док су мање фирме и грађани сносили већи терет. Озбиљан демократски дефицит и сурова бирократизација део су и самих институција ЕУ које важе за наводно бастионе слободе и права. Заправо је тешко рећи да ли и у једном стадијуму тих институција почев од тога како се постаје званичник ЕУ, како се и на шта троши новац из фондова, како се лобира и за чије интересе, постоји и трунке демократичности.

У вези са корупцијом морамо поменути и да широм Западне Европе и САД велике корпорације и милијардери неретко поседују и контролишу важне медије, што им омогућава утишавање скандала који их се тичу, дискредитацију политичких противника или промоцију својих економских и политичких интереса. Од Фоx Неwс-а и Тхе Wасхингтон Поста у Америци, преко британског Тхе Тимес-а или Даилy Маил-а, француског Цнеwс-а или Либератион-а итд. Свуда се медијски садржај филтрира кроз интересе власника. Једина већа лаж од „слободних медија“ је та да слободни медији постоје само на Западу. Борба „за слободу медија“ у оквиру оваквог система где су медији приватизовани је као борба за „ама баш ништа“. Медији су на тржишту као приватни оглашивачи увек нечији, наши или њихови. Они не могу бити објективно независни јер су структурно везани за: прво, профитни механизам јер зависе од корпоративних оглашивача, друго, за власничку структуру то јест контролу одређене елите и треће, за идеолошку функцију то јест одржавање постојећег система.

Можемо закључити да у политичком животу нажалост доминира форма без садржаја. Кампање се своде на емоцију и моралну супериорност, уместо на анализу. Јавни дискурс се исцрпљује у личностима и аферама, док се суштинске економске и геополитичке теме гурају под тепих. Поврх тога, зазивање међународне арбитраже као решења, позиви Стразбуру или Бриселу, сведоче о дубокој интелектуалној и политичкој колонизацији. Нажалост има оних који још нису схватили да ти центри моћи не деле ни наше интересе ни наше вредности, већ делују у складу са сопственим стратешким циљевима, који се директно косе са потребама нашег друштва. Зато, ако политичка елита, или пленумашки активистички покрети у оваквом историјском тренутку не могу да понуде ништа више од пароле и моралне хистерије онда не само да не одговарају стварности, већ учествују у њеној дубљој фалсификацији. У ери мултиполарности, екстремно западна политика на полупериферији постаје не само промашај већ и препрека стварном развоју, еманципацији и историјској прилици да се некада престане бити само пуки објекат светске историје.

Катарина Антонић