Катарина Антонић: Зашто студенти Информер препознају као непријатељски медиј а прозападне медије као Н1 као своје савезнике?

„Студенти ФПН у блокади поручили Информеру: Ви сте наш непријатељ, оно што следи нека вас брине“, наслов је који се шири медијима. Фокусираћемо се на питање зашто наши демонстранти на улицама прете домаћим медијима називајући их својим непријатељима а исти тај епитет не придају и медијима финансираним са Запада. Њих погађа чињеница да једни одбијају да хвале њихове уличне активности док их други свесрдно у томе подржавају. Да бисмо пробали да одговоримо на то питање позабавићемо се генезом учинка западних медија на овим просторима, што је историја о којој студенти вероватно не знају пуно.Дакле зашто медији попут Н1 имају интерес да извештавају о протестима и да ли овде заиста можемо говорити о објективности медија.

У том контексту реферисаћемо на књигу „Етика западних медија“ Слободана Вуковића. То је књига која дубоко улази у улогу западних медија на овим просторима и показује како су медији обликовали перцепцију реалности кроз селективну интерпретацију догађаја. Аутор разматра начин на који западни медији нису неутрални посматрачи, већ активни актери у формирању глобалних наратива, често у складу са политичким интересима најмоћнијих западних земаља. Кључна теза ове књиге јесте да медији на Западу нису „слободни“ у смислу објективности и независности, већ да служе као алат за остваривање западних геополитичких циљева.

Историјски праћено, Западни медији активно су учествовали у формирању дискурса који се касније претварао у „реалност“ коју друштво прихвата. У контексту бивше Југославије (од које морамо кренути) западни медији су својим извештајима некада „стварали“ слику Балкана као хаотичне, дивље регије која је била некомпатибилна са европским вредностима и демократијом, чиме су оправдавали војну интервенцију, санкције и распад Југославије. Дискурс који су западни медији пласирали, према Вуковићу, није био само извештај о чињеницама, већ селективна интерпретација која је одговарала смањењу утицаја Југославије и јачању западног политичког утицаја у региону. Годинама је дакле мека моћ Пентагона продирала на ове просторе баш посредством медија.

У анализи коју аутор нуди, кључно је указивање на контрадикцију која се јавља када западни дискурс о „демократији“, „мултикултурализму“ и „моралном супериоритету“ долази у сукоб са стварним политичким интересима Запада. Иако се Запад често представља као носилац универзалних вредности, међу којима су слобода, људска права и мултикултурни принципи, стварност показује да се ти принципи често примењују селективно то јест само када су у складу са геополитичким и економским интересима западног капитала. Да је правде у западним наративима било, одбрана би принципа демократије почела одбраном Југославије и Србије.

Западни су медији на крилима либералне идеологије створили и концепт „балканизма“, који можемо повезати са њиховим приказима Балкана кроз историју. Балкански народи су били представљени као „другоразредни“ и „барбарски“, што је било у супротности са „европским“ и „цивилизованим“ идентитетом који је Запад себи приписао. Према западном дискурсу, Балканци су били насилни и нетолерантни, наспрам Запада који је био узор демократије, рационалности и културе. Овај дискурс је темељио перцепцију о Балкану као нестабилној и опасној регији, која се морала „цивилизовати“ кроз политичке и војне интервенције. Позиви на цивилизацију су присутни и овај пут а огледају се у константним апелима и петицијама упућеним међународним институцијама.

У односу на пређашњи период, распадом Југославије, ратом на Косову и повлачењем граница по мери Запада, и медијски је дискурс еволуирао и прилагодио се новонасталим околностима. Истовремено, земље бивше Југославије су постепено постале део западног наратива, међутим њихове нове идентификације у европском контексту нису нужно означавале истинску промену, то је био само процес „препознавања“ Балкана као „западног Балкана“, чиме су опет наметнуте нове линије разграничења.

Није случајно да се догађаји попут пада надстрешнице или Рибникара, у Србији представљају на један начин, а на потпуно другачији начин у некој другој западној држави. У Србији се свака трагедија представља као директна намера нецивилизоване владајуће елите коју је изабрао још мање цивилизован „крезуби“ народ, док је на другим местима таква трагедија случајност или изузетак. Често се иде и корак даље са изјавама да се неке појаве дешавају „само код нас“ и нигде више. Пример „насиља“ полиције према демонстрантима је једна од тих ситуација. Мање информисан читалац би ових дана читајући само поједине медије закључио да се у другим државама не дешавају побуне као и да се оне истог момента (а не после четири месеца) не гасе воденим топовима и сузавцима.

Питање је да ли извештавање Н1 и сличних медија о протестима можемо називати објективним извештавањем. Ови се протести приказују као легитимни изрази народне воље за демократизацијом и слободом. „Дешава се народ“ чести су њихови натписи. С друге стране остаје питање шта ћемо са нешто више од два милиона другог дела народа који је гласао на изборима само две године пре? Изгледа да западни медији прозвољно као и њихови финансијери поништавају демократију тамо где им се не свиђају резултати исте.

Можемо се запитати да ли би ови медији на исти начин писали о протестима да су они профилисани са неком јаснијом политичком идејом, на пример анти НАТО и анти ЕУ програмом? Зашто им баш одговара да студенти „пумпају“ и динстају“ без јасних претензија на промену структуре система. То је прелом где се прави разлика између револуције и шарене револуције. Занимљиво је овај протест упоредити са литијама у Црној гори. Тадашња је тежња народа за очување свог духовног језгра то јест Српске православне цркве била означавана као „четнички подвиг“ док се сада студенти пишу са великим С као недвосмислени спасиоци народа.

Шарене револуције, дакле, нису резултат дубоких идеолошких промена или социјалних преокрета, већ су инструменти за политичку и економску трансформацију која често фаворизује западне интересе. Ови протести могу бити масовни и са великим друштвеним уделом, али њихова природа и подршка често одражавају само специфичне политичке циљеве, док стварни ефекти на друштво, стабилност и демократију остају дискутабилни. На пример, после шарене револуције у Украјини, брзо је дошло до сукоба унутар опозиције и политичких фракција, а политичка нестабилност и економски проблеми нису се решавали, баш напротив. Сличне последице су виђене и у другим државама, где су такве револуције резултирале успоном нових ауторитарних режима и неуспехом у усмеравању ка стварној промени.

Западни медији имају кључну улогу у обликовању наратива и перцепције стварности у нашим просторима, често у служби политичких и геополитичких интереса западних сила. Иако се представљају као објективни извештавачи, у стварности селективно интерпретирају догађаје како би подржали одређене политичке циљеве, често маргинализујући контекст, унутрашње друштвене процесе и реалности. Медији попут Н1, који се приказују као савезници демократских тежњи, заправо подржавају интересне групе које не нужно рефлектују стварну вољу већинског народа. Ова селективна објективност ствара јасну дистинкцију између приказа протеста са запада и домаћих медијских интерпретација, игноришући шире политичке и друштвене контексте, а стварајући једностране наративе који само могу довести до даљих политичких и друштвених подела.

Закључно, медији попут Н1, који имају тенденцију да величају уличне протесте и приказују их као чист и непосредан израз народне воље, постају привлачни за младе који желе да се осећају важно. Овакав медијски приступ не само да им пружа осећај легитимности, већ и ствара илузију да су њихови захтеви општеприхваћени, без потребе за дубљом анализом или самокритиком. Медији који не преиспитују, већ само величају, могу створити лажну слику о томе да су сви који не подржавају протесте или имају другачије ставове аутоматски противници демократије и напретка. Овакав приступ не само да подстиче поларизацију, већ и омогућава младима да остану у свом „мехуру“, без потребе да се суоче са сложенијим друштвеним и политичким реалностима. На тај начин, медији постају не само огледало, већ и актери у обликовању наратива, користећи младе као инструмент за промоцију одређених политичких циљева, уместо да их подстичу на дубинско разумевање друштвених процеса.