Кецмановић: Шест малигних лажи у режији оних који трубе о „малигном утицају“ Русије

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
kecmanovic_slajder_0384u4-990x556-1

Друга лажна теза је да Српска враћањем надлежности хоће да поништи све што је међународна заједница постигла у Босни послије Дејтонског споразума. А шта су постигли и шта има да поништи? Никада нису рекли ништа конкретно о тим својим наводним постигнућима. Једино што су урадили било је отимање ентитетских надлежности и њихово преношење у Сарајево, у чему им је секундирао Уставни суд БиХ, такође под доминацијом странаца

Јозеф Марко, аустријски професор и судија Уставног суда БиХ је признао: „Постојао је прећутан договор између Суда и високог представника да Суд увијек потврђује меритум његових закона. Да ли је тиме БиХ постала јединствена, грађанска, функционална?  – Није, баш ништа од тога“

Пета лажна теза је да враћање надлежности води Босну у ратне сукобе.  Српска, напротив, нити је икада пријетила ратом нити је имала територијалне претензије на Федерацију, односно Херцег Босну и бошњачке кантоне.  А само враћање на изворни Дејтон и уставно стање може мирно и легално да се изведе унутар граница ентитета и у оквиру институција система. Након демократске одлуке у Народној скупштини РС, преузимање отетих надлежности само је ствар административне процедуре која ће трајати неколико мјесеци

Одустане ли или попусти Српска, било пред батином санкција, на које је већ огуглала, или шаргарепом комшијског дијалога, кога се и превише начекала, процес развлашћивања ће се наставити по систему куване жабе. Војна имовина, шуме, земљиште, воде, ваздух… Од Републике неће остати ни празна љуштура јер ће јој, како је више пута већ тражено, бити промијењено и српско име

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДО КРАЈА ове године Република Српска одлучује да ли ће продисати пуним плућима или ће бити угушена и неће преживјети ни њено име.

Ко не вјерује, гледаће!

„Српска руши Дејтонски споразум!“ Ту оптужбу смо већ безброј пута чули и исто толико пута је оспорили,  уз доказ да ниједна интервенција у изворни Дејтон није извршена са српске стране, него упркос њеном противљењу.

Али, они опет „Српска руши  Дејтон“, а ми опет да га Српска, напротив, једина брани од САД, ЕУ и Бошњака. И тако већ годинама.

Често се упитам, као вјероватно и сви који се баве Српском и Босном: да ли протектори из тзв. међународне заједнице то не схватају или хоће да нас направе лудима?  Међутим, ради се напросто о оном Гебелсовом начелу да сто пута поновљена лаж постаје истина.

И заиста, попут Ворена Кристофера који је тек у Дејтону открио да се Срби у БиХ нису доселили из Србије него да су домицилни народ, тако и данас има утицајних политичара у свијету који искрено вјерују да Српска руши Дејтонски споразум.

Да и не говоримо о томе да је медијском сатанизацијом западним јавним мњењем овладала свијест да су Срби априори криви.

Поред те генералне обмане, постоји више лажних теза о Српској које се систематски пласирају већ двије и по деценије.

– Прва лажна теза је да Српска хоће да изврши сецесију од БиХ. При томе се позивају на неколико Додикових изјава да је Српска загледана у Србију, да Српска и Србија сарађују боље него икад, да нема више босанских Срба и Србијанаца, да су Срби с обје стране Дрине један народ, да се бар недјељно сусреће и договара са Вучићем, да заједно обиљежавају велике датуме из националне историје, да је Бошњацима и Хрватима понудио договор или мирни разлаз.

Могли бисмо се чак присјетити да су се Срби у БиХ и прије доласка Додика на власт на плебисциту у децембру ’91. опредијелили да остану са Србијом у скраћеној Југославији, а и данас би се исто тако изјаснили. Али, од формирања РС, односно од Дејтонског споразума, Срби хоће само оно што су су потписали са комшијама и што су им гарантовали Клинтон, Мејџор, Кол, Ширак, Черномирдин и Гонзалес, а то, с обзиром на државни континуитет, ваљда обавезује и насљеднике Бајдена, Меркелову, Џонсона, Макрона, Путина и фон дер Лајенову.

По Уставу БиХ, војска, правосуђе, порези, обавјештајна служба – припадају етитетима. И више од тога: све сем спољних послова, спољне трговине те цивилних послова.

– Друга лажна теза слови да Српска враћањем надлежности хоће да поништи све што је међународна заједница постигла у Босни послије Дејтонског споразума. А шта су постигли и шта има да поништи? – Никада нису рекли ништа конкретно о тим својим наводним постигнућима. Напротив, и сами се често вајкају да су фрустрирани неуспјехом у Босни, да су им остали незавршени послови у Босни, да су Босни неопходне реформе и сл. па се поставља питање – шта су високи представници урадили у БиХ, упркос диктаторским овлашћењима која су имали на располагању, сви изузев првог Карла Билта?

Једино што су урадили било је отимање ентитетских надлежности и преношење тих надлежности у Сарајево, у чему им је секундирао Уставни суд БиХ, такође под доминацијом странаца.

Јозеф Марко, аустријски професор и судија Уставног суда БиХ о потврђивању одлука високог представника: „Постојао је прећутан договор између Суда и високог представника да Суд увијек потврђује меритум његових закона. Да ли је тиме БиХ постала јединствена, грађанска, функционална?  – Није, баш ништа од тога“.

– Трећа лажна теза је да је кључни реметилачки фактор у БиХ Република Српска, а не Федерација. Још Вашингтонским споразумом је Бошњацима и Хрватима наметнут заједнички ентитет који никада није профункционисао јер није био добровољна заједница два народа.

Херцег-Босанци су на размеђу 1999-те и 2000-те године одржали референдум. Интервенисале су међународне полицијске снаге и вођа Анте Јелавић се од потјернице сакрио у Загребу.

Супервизор за Мостар Кошник дао је оставку на немогућу мисију, а највећи херцеговачки град још увијек је преграђен „Берлинским зидом“. Но, тај пораз градње јединственог грађанства у једном ентитету гуран је под тепих да би била окривљена Српска.

Данас се, међутим, тзв. међународна заједница саплела управо у Федерацији око промјене изборног закона. Палмер и Шмит и не крију задаћу да на терену формирају другу хрватску изборну јединицу и отклоне аномалију Комшић.

Жељко Комшић и Кристијан Шмит

СДА се грчевито опире јер би јој то донијело изборни пораз. Изетбеговић настоји да то бар одгоди до уласка у изборну годину када ће бити касно за промјену изборних правила, а Човић пријети да ће, остане ли по старом, ХДЗ бојкотовати изборе. Међутим, ако анализирамо западну штамп,у једина тема су Српска и Додик, а драму у Федерацији нико и не спомиње. Или се узгред каже како је „Додик покварио Човића“.

– Четврта лажна теза гласи да ће враћање ентитетских надлежности наводно довести до распада БиХ. То је исто као да кажу да је кршење Дејтона и Устава БиХ услов да Босна опстане.

Дејтонски споразум никада не би успоставио мир да му није претходило политичко рјешење које је распоредило задовољства и незадовољства на све три стране.

Тај фрагилни баланс поремећен је у постдејтонском периоду тако што су међународни гаранти Српској одузели уставне надлежности, али не дијалогом и споразумом, него политичким насиљем. Дакле, враћање надлежности је, напротив, услов лојалности Српске према БиХ.

– Пета лажна теза је да враћање надлежности води Босну у ратне сукобе. Српска, напротив, нити је икада пријетила ратом нити је имала територијалне претензије на Федерацију, односно Херцег Босну и бошњачке кантоне.

Враћање на изворни Дејтон и уставно стање може мирно и легално да се изведе унутар граница ентитета и у оквиру институција система.

Након демократске одлуке у Народној скупштини РС, преузимање отетих надлежности само је ствар административне процедуре која ће трајати неколико мјесеци.

Ратна опција постоји само у наративу сарајевских политичара и медијских аналитичара, односно у изјавама неколицине западних функционера и експерата.

– И најзад, према шестој лажној тези  враћање четири надлежности треба ставити у контекст малигног утицаја Русије на мале Русе. Српска, на челу са Додиком, током 15 година се борила најприје да заустави затечени процес систематског развлашћивања Републике, а затим за враћање надлежности које су јој неуставно отете.

Милорад Додик

У тој борби, посебно посљедњих година, ужива подршку Русије, а однедавно и Кине, док су САД и неке европске силе, нажалост, на супротној страни. Досљедно томе се, сасвим природно, међународно оријентише и српски народ и његово руководство.

Напросто, једни су нас станизовали, бомбардовали и санкционисали, и сада нам пријете и уцјењују нас, а други барем ништа од тога.

Не ради се, дакле, ни о каквим априорним симпатијама и антипатијама, још мање о сукобу различитих система вриједности, јер су демократска политика и тржишна економија општеприваћене, као и људске слободе и владавина права. Ради се једино о жељи за одржавање доминације којој је истекло историјско вријеме.

Српска и Срби су послије толико година уморни од узалудног доказивања да ниједна од наведених теза није истинита. А признање да су и они све вријеме све то знали и бахато игнорисали, добили смо већ толико пута у мемоарским исповијестима међунродних посредника, високих представника, специјалних изасланика.

То пишу без ријечи гриже савјести, извињења и покајања.  Чак уз честе циничне коментаре да су у сламању српског отпора постигли више од онога што су планирали.

Одустане ли или попусти Српска, било пред батином санкција, на које је већ огуглала, или шаргарепом комшијског дијалога, кога се и превише начекала, процес развлашћивања ће се наставити по систему куване жабе.

Војна имовина, шуме, земљиште, воде, ваздух… Од Републике неће остати ни празна љуштура јер ће јој, како је више пута већ тражено, бити промијењено и српско име.

Зваће се сјеверозападна Босна, Семберија, Подриње и источна Херцеговина, како ономад рече грађаниста Чанак.

Дакле, или ће је бити стриктно по Уставу или је неће ни бити.

свеосрпској

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас