Шта је националиста? Овај појам је код нас и у нашем окружењу у последњих неколико деценија добио посебно негативан призвук, поготово због ружних и трагичних догађаја с краја прошлог века. Међутим, ако под националистом подразумевамо некога ко поштује и бори се за економски, културни, демографски и сваки други развој и напредак свог народа и то ставља високо у својим животним циљевима, онда је националиста веома позитиван људски квалитет, наравно под условом да развој и напредак свог народа не види по цени мржње или злих намера према другима. Проблематично је што се већина национализама на Балкану управо заснива на негацији некога другога, мржњи према другом, пре него на спремности да се радом и посвећеношћу учествује у једном, па рецимо спортском надметању за тријумф културе, начина живота и угледа свог народа. Већински српски национализам се не заснива на измишљању вештачких разлика и негативном одређивању у односу на друге, што је веома позитивно, али с друге стране, има неколико опасних особина које могу угрозити сам опстанак српског народа, а то је управо супротно од онога што би један српски националиста, патриота или родољуб бар декларативно желео постићи.
Вододелница српске будућности
Размотримо једну од кључних вододелница које одређују српску будућност, а то је свакако питање Косова и Метохије. За већину оних који се називају српским десничарима, било какво решење за КиМ осим пуног суверенитета државе Србије над његовом територијом је неприхватљиво. Сама помисао на било какво одступање од овог циља је табу и светогрђе са обавезним елементима издаје. Међутим, истина је увек једноставна, али не и увек очигледна. Уколико би Србија остала при чврстом ставу о потпуној реинтеграцији КиМ „једног дана“, када се промене прилике, поклопе геополитичка сазвежђа и нама склоне силе нам дају слободне руке за решавање питања КиМ, шта бисмо постигли? Колико би српских младића требало за надзор тако враћеног КиМ и колико би их гинуло недељно и месечно чувајући ред и суверенитет државе Србије? Да није онда решење којем се поједине усијане главе надају некаква српска „Олуја“? Ако за тренутак искључимо колико би такво решење било са хуманитарне, људске стране неприхватљиво, шта би заправо донело? Сигурно неколико стотина хиљада или милион избеглица које би били трајни дестабилизујући фактор читавог окружења. Ако уз то додамо сада већ огромну демографску рупу на територији осталог дела Србије, као и потпуно одсуство воље за повратак и насељавање КиМ, тј. пресељење десетина или стотина хиљада Срба (укључујући и оне који заговарају овакво решење), то би било потпуно немогуће решење, измаштано с мрачним намерама. Једнако би то решење било немогуће и за српске снаге реда које би морале чувати празну земљу пред носом стотина хиљада очајних избеглица. Јевреји са много већим жаром и вољом у сличној ситуацији, имају огромне и често нерешиве сукобе који трају већ 70 година, а поредити Србију и Израел са становишта снаге је илузорно, чак и за најтврдокорније националисте. Постоји ли још неко решење као што је оно под именом „више од аутономије, мање од независности“, ваљда потпуно недокучиво и самим ауторима? То би, претпоставимо подразумевало заставу Србије на државним прелазима и симболичан број снага реда и мира. Хајде да у то укључимо и један одређен проценат располагања природним ресурсима КиМ. Како би се то постигло уз непријатељски расположено становништво, чак и уз хипотетичку подршку Србији од стране нпр. једног дана доминантне Кине, Кине и Русије или неке треће констелације? Видимо на примеру Р. Српске колико се може и не може натерати народ на компактној територији да се повинује било чему што значајније одступа од скупа идеја и интереса тог народа, посебно у условима високе поларизације.
Ишчекивање повољног сазвежђа
Ниједно од наведених хипотетичких приступа дакле није ни близу истински одрживих, а камоли идеалних решења, иако су претпостављене неке идеалне и тешко остварљиве околности – добронамерност и наклоност спољњих сила. Ту нажалост није крај тешкоћама. Остаје управо тај, потпуно непредвидив чинилац, а то је ишчекивање повољног односа снага да би „добронамерне силе“ дошле у могућност да делују повољно по српске циљеве. Овде долазимо до још тежег, односно далеко изазовнијег дела. Како уопште опстати до тог тренутка повољног геополитичког сазвежђа, окружени одреда „недобронамерним силама“ од чије добре воље у највећем делу зависи наша егзистенција. След догађаја би могао бити веома суров, али једноставан. Тиха изолација кроз повлачење страних предузећа не значи само губитак огромног броја радних места, већ и извоза, као и других послова који се наслањају на ова радна места. То међутим, није све. Треба снажно подвући још нешто што се превиђа, а има једнако пресудан значај – губитак савремених технологија и врло вероватни одлазак висококвалификоване српске радне снаге заједно са тим предузећима, које би ту радну снагу по потреби радо примиле, као што је то било ’90-их. Неко би могао рећи, српска IT индустрија може функционисати из Србије и у таквим условима уз помоћ савремених комуникација (пошто је ионако IT у cloud-у), али се ту превиђа да би занемарљиво мало таквих пожељних и плаћених људи остало у изолованој Србији из које би могли путовати само са визама. Пример масовног одласка IT кадра из Русије најбољи је показатељ. Осим тога, треба истаћи да је привредна снага земље могућа тек са сложеним производима, било софтверским или хардверским, јер омогућава акумулацију додане вредности, свеобухватни технолошки развој и неминован спонтани привредни замах, а за то је Србији потребно дуготрајније присуство страних фирми које поред технологија доносе и савремене процесе и организацију рада. Те смо квалитете нажалост изгубили 90-их и сада стичемо прве нове пелцере. Ако и њих изгубимо у виду новог егзодуса српске памети, неки нови пелцери се не би имали на шта примити с обзиром на демографске тенденције и све нижи образовни ниво становништва.
Је ли изолација подношљиво решење?
Постоје уопште два детињаста аргумента која се могу чути у прилог изолацији као стања које би се могло поднети и то без већих последица. Први је да ће се у Србију улагати због чисто економских интереса, дакле економском, а не политичком логиком. То је толико наиван аргумент, да га од злонамерне позадине само спасава ако су они који га заговарају рођени после 90-их и нису к томе оптерећени књишким знањем. Тих 90-их су чак неки тврдили да ће санкције добро доћи због јачег замајца домаћој привреди. Осим тога, страна улагања и поготово страна технологија у Србију су стигли не економском, већ политичком вољом, након „Бриселског споразума“, па би на сличан начин могли и (тихо) отићи. Други аргумент је да Србија ако већ нема партнере на западној страни, наћи ће их на источној. Овде постоји готово несхватљив проблем разумевања основшколске географије јер је исток, чак и кад би нам био некако (ваздухом) доступан, заиста много далеко, а исток који би нам могао опипљиво помоћи је управо онај баш много Далеки. У овом маштарењу није згорег се присетити несуђене посете министра спољњих послова Руске Федерације Србији, што је практичан пример могуће размене људи, добара и услуга са сваким истоком подаље од српских граница. Изолација Србије би дакле довела до сиромашења и много тежих егзистенцијалних проблема него 90-их јер су данас за разлику од времена пре 30-ак година села опустела са драстично смањеним сточним фондом и мање породичних веза град-село. Сви они који мисле да би се стотине хиљада људи који су изгубили послове у граду преко ноћи снашли у улогама сеоских домаћина, па чак и да нађу сеоска имања и при том још одмах почну производити готову храну, не знају много о пољопривреди, чак нити на нивоу „Политикиног забавника“, који представља изузетан часопис и српску институцију, али свакако недовољан за практину агрономију. Велико осиромашење довело би несумњиво до даљег одлива продуктивног и квалификованог становништва за које би визни режим вероватно био олакшан или непостојећи. Други такав егзодус, након оног с краја прошлог века би значио да у Србији они последњи који остају не би знали ни „угасити светло“, које би већ само догорело. Претпоставимо да након свих ових огромних тешкоћа, Србија ипак угледа промену у сазвежђу великих сила. Питање је колико Србија може чекати на ту промену. Уз губитак продуктивног становништва који би се десио у врло кратком року по почетку изолације и општем демографском опадању које већ траје, а било би само још далеко израженије, јасно је да Србија н е м а в р е м е н а з а ч е к а њ е, чак и без икакве хипотетичке изолације. Другим речима, Србија би промену у констелацији снага дочекала као разваљена и опустела земља старих, дубоко осиромашених и нешто младих, необразованих, огорчених и изморених људи. Да ли би такви Срби могли приступити извршењу иједног од наведених сценарија реинтеграције КиМ? Друго, још битније питање: који човек који воли свој народ (националиста, родољуб, патриота) би пожелео овакву слику Србије и Срба са или без реинтегрисаног КиМ? Зато, већина оних који себе називају српским националистима несвесно или свесно се самозаваравајући, устрајава на решењима која би довела Србију, па и српски народ на ивицу уништења. Ако то неки раде свесно и без самозаваравања, они се убрајају у националисте по занимању и најближе су одредници бескруполозних манипулатора са задњим намерама.
Има ли решења? – Има.
Решење увек постоји ако се не размишља у строго омеђеним и окошталим оквирима, поготово онима где се раде исте грешке и очекује другачији исход. Врло често се губи из вида једноставна чињеница: историја није почела јуче и неће (надамо се) завршити сутра. То недвосмислено значи да нема коначних и неповратних решења, већ да постоје процеси, а да народи и државе својом визијом, радом и истрајношћу настоје постићи по себе повољне исходе у датом тренутку.
Било које решење питања КиМ мора поћи од две самодоказиве претпоставке: а) Србија мора постојати и б) да би вратила КиМ под своје окриље мора бити много јача у сваком смислу него онда када јој је отето.
Ако се пође од ове две чињенице, онда налажење решења поприма изненађујуће сасвим јасну путању.
Да би Србија опстала, не сме се иселити и опустети, а то значи да се мора свим снагама избећи изолација и заостајање за околним земљама. Времена за чекање нема. Морају се ослободити ресурси за унутрашњи развој земље – привредни, културни, одбрамбени, а у првом реду образовни, јер је то кључно оружје и оруђе садашњости и будућности. Замислимо слику у којој Србија ставља свој фокус на подизање образовног нивоа, технолошки развој, привредни раст и неговању своје културе. Колико је то могуће, а колико само скуп лепих жеља? Могуће је уз правилно сложене приоритете, пропагирање система вредности знања, креативности и рада. Ако нисмо спремни да радимо и да се боримо, онда је било какав план потпуно бескористан и само патетичан подсетник наше немоћи и хипокризије. Постоји још једна битна појединост коју треба посебно нагласити, а то су ресурси. Ресурси, пре свега они највреднији, а то су људски, морају бити преусмерени са решавања нерешивих питања на конкретне, мерљиве и разумне циљеве, по већ наведеним приоритетима. Уколико би се то постигло, Србија би кренула незаустављиво напред и била би стожер развоја свог окружења. Студенти из Албаније, Федерације БиХ, Северне Македоније ће хтети студирати на високим школама такве Србије као што је то сада случај са студентима из Р. Српске и Црне Горе, а протоком времена, то би пожелели и албански студенти с КиМ. Све ово би поспешио оквир какав је нпр. „Отворени Балкан“. Наравно, утицај на привредни раст свих земаља чланица би био несумљиво позитиван, а кључан детаљ је да се они који успешно сарађују не свађају. Раст Србије и њена величина би вршили утицај на друге народе и својом културом. У прилог томе иде и чињеница да је након свега, нпр. хрватска јавност и даље под јаким утицајем српских филмова и популарне културе, па и опште културе, а важи и важиће наравно и обрнуто. Српско будуће знање, технологија, привреда и култура, уз величину Србије и привлачност Београда ће дати неодољиву смесу окупљања српског окружења, не наравно у форми некаквих југословенских или сличних државних интеграција или тзв. „српског света“, већ на спонтаном, добровољном нивоу сарадње где највећа и средишња земља и њено друштво дају замајац, али и тон. Ово се може сматрати врхунским националним пројектом и циљем, па и главном тежњом модерног родољубља и позитивног национализма у XXI веку, као што је то било омеђавање етничких група у националне границе у XIX веку. Моћ, углед и успех држава у данашњем времену се много мање мере територијом и квадратним километрима из катастра Уједињених нација, а неупоредиво више по свом утицају који се прелива преко граница. То се може представити и на следећи начин. Од праисторије, преко старог и средњег века, па све до недавно, снага једне заједнице, а касније државе се мерила територијом коју она контролише јер се опстанак и раст заснивао на голим ресурсима који су се могли наћи на тој територији. Међутим, иако су људи и даље остали територијални у својој праисконској нарави, моћ држава поред две димензије које описују територију, тј. површину, добија и трећу која се протеже у висину, а чине је технолошки развој, знање и култура. Примера ради, по својој територији Израел је површине Војводине, а природног обрадивог земљишта има далеко мање, но својим знањем и одлучношћу, он се простире у висину и тешко да би му неко дао на значају само на основу тога колико има квадратних километара. Слично је и са Холандијом која је више но двоструко мања од Србије. Примера је заиста много и све их је више.
Историја је ток који непрекидно намеће нове изазове, а на повесна сећања и сам идентиет снажно утиче како поједини народи одговарају на те изазове. Поимање родољубља, није исто и не може бити исто пре 200 година, 100 година, данас и сутра, јер родољубље, поред саме љубави према свом народу у својој свевремености значи приврженост и посвећеност напретку, расту и развоју свог народа, а услови за тај развој се мењају спрам изазова у вечно промењљивом свету. Ако је циљ родољуба био територијално обједињавање сународника у XIX веку, данас је врхунски циљ национално свесних Срба јачање Србије, а затим ширење српског језика, културе и утицаја ван граница Р. Србије. Ако се то постиже на нивоу добровољности, тј. ако наше окружење усваја српске обрасце и конзумира нашу културу, и то без некакве асимилације, у питању је потпуни тријумф и такви резултати су трајни. Тада заиста катастарске границе губе свој значај, јер се српска снага прелива и одређује архитектуру окружења у складу са својим бићем. Наравно, једна од кључних претпоставки је препознати и ширу геополитичку слику и у складу с тим утврдити праве савезнике у датом времену.Да бисмо стигли до циља, морамо прецизно и тачно утврдити где се овог тренутка налазимо. Тренутно стање српског друштва је такво да је прожето разочарењима и
огорченошћу, у доброј мери песимизмом. Moра се радити на промени националне парадигме са пасивне самосажаљевајуће жртве на активног стваралачког победника. Превасходни национални циљ је прекинути зачарани круг: исте грешке – порази – самоуништавајући инат – исте грешке. Најбољи лек за то су победе. Кренимо зато од не тако звучних победа у великој геополитичкој арени, већ од победа у свом дворишту. Кренимо у битке које понајвише зависе од нас и где нећемо имати оправдања за поразе. Почистимо своје двориште и почнимо с приоритетима – јачање свести о значају знања и образовања, посвећени рад, технолошки напредак, развој, културни напредак и јачање самосвести. Није лако, али ми смо поставили високе циљеве, међу којима је и из садашње перспективе недокучиви повратак КиМ под окриље Србије, па спрам таквих амбициозних циљева морају бити ништа мање амбициозна решења. Осим тога, није у питању само КиМ, већ голи опстанак читаве Србије. Косово је отето сабљом, враћено бајонетом, поново отетето томахавком, а моћи ћемо га вратити једино дроном и роботом ако их будемо знали направити или бар њима достојно управљати. Они би требали пре свега да фасцинирају косовске Албанце, пре него да им науде. Требају бити јасан симбол српске визије будућности и способности да се она оствари за све народе у окружењу који прихвате испружену руку. На нама је да то постигнемо, да зов те наше руке буде неодољив у свом снажном водству. Јесте, тешко је постићи, јер зависи понајвише од нас, посвећеног рада и упорности, али то је једино трајно и одрживо решење ако нам је стало до будућности са КиМ под окриљем Србије и самог опстанка Србије. Уосталом, све што вреди у оквирима важних животних циљева, мора се платити, скоро увек унапред и у пуном износу.
М. В.
