Руски премијер Михаил Мишустин напустио је Кину без „плена“ који Москва дуго прижељкује – јасне преданости Пекинга изградњи гасовода Снага Сибира 2.
Тај пројекат би представљао трансформацију токова енергије широм азијског континента.
Пројекат је замишљен пре више од десет година, како би помогао Русији да се „окрене према истоку“ – гасовод кроз Монголију до Кине био би начин да се диверзификује трговина гасом, повећају приходи и порасте дипломатска моћ Кремља.
Тај пројекат, првобитно назван „Алтај“, по планинској регији јужног Сибира, постао је још важнији, а његова реализација још хитнија након почетка сукоба Русије и Украјине јер Москва сада тражи нова тржишта за гас који је текао у Европу пре него што су Кремљу наметнуте западне санкције без преседана.
Проблем за Москву је у томе што се Пекингу – који је постао њен кључни економски партнер – чини да не треба да жури са својим уласком у пројекат.
Ради се о суздржаности за коју аналитичари кажу да јасно показује колико је преговарачка моћ Москве у ратно доба ослабила у пословању с економски моћнијим суседом, како пише Фајненшел тајмс.
Још један руски гасовод, Снага Сибира, пуштен је у рад 2019. године и очекује се да ће досегнути свој максимални капацитет од 38 милијарди кубних метара годишње до 2024.
Међутим, овај гасовод се ослања на развој нових гасних поља у источном Сибиру, с којих се енергент никада није слао у Европу, што га је чинило мање корисним за кремаљску стратегију диверзификације.
Тражење алтернативе једина руска опција
Супротно томе, гасовод Снага Сибира 2 снабдевао би Кину гасом са североисточног полуострва Јамал, који је кроз историју снабдевао европско тржиште путем неколико гасовода, укључујући и Северни ток, кроз који је гас престао да тече прошле године због санкција које су наметнуле европске земље, да би потом био уништен у саботажи.
Тражење алтернативе је од стратешког избора за Русију постало њена једина опција.
„Пекинг има историју одуговлачења преговора како би постигао бољи договор – тако је било када се преговарало о Снази Сибира 1“, каже Алицја Бачулска, стручњак за кинеску политику при Европском већу за спољне односе.
„Како се руска агресија против Украјине претворила у дуготрајни рат, Пекинг верује да његова преговарачка позиција у односу на Москву може само да јача“, додаје. Одуговлачење би могло да омогући Кини да осигура нижу цену гаса који би добијала кроз гасовод, каже Бачулска.
Кинеско-руски преговори о гассоводу интензивирали су се у месецима пре почетка рата.
Током Олимпијских игара у Пекингу, Владимир Путин и Си Ђинпинг потписали су 25-годишњи уговор за далекоисточну руту и „дефинитивно су разговарали о Снази Сибира 2“, како наводи Татјана Митрова, истраживач у Центру за глобалну енергетску политику Универзитета Колумбија.
Међутим, све од тада, док је Русија у више наврата истицала своју спремност да крене с пројектом, Пекинг је истовремено упадљиво ћутао.
Током посете Кремљу у марту, Си је заобишао тему Снаге Сибира 2, док је Путин говорио о плану као да се ради о готовој ствари, рекавши да су „практично сви параметри… финализовани“.
Продужење партнерства питање времена?
Помно пазећи да не зависи превише од било ког добављача, Кина је била врло активна у осигуравању уговора о природном гасу за веће количине него што су јој заправо потребне, објашњава Гергелy Молнар, аналитичар за питања гасног пословања Међународне агенције за енергију.
Кина се ослања на Русију за нешто више од 5 посто својг снабдевања гасом, истиче он. Заједно с планираним повећањем снабдевања кроз постојеће трасе из Русије, споразум о Снази Сибира 2 повећао би тај удео на око 20 посто до раних 2030-их година.
Кина би имала користи од гасовода. Намера јој је да диверзификује изворе енергије у земљи, посебно снабдевање копном из Русије и централне Азије, која би била сигурнија од морских рута у случају геополитичких или војних напетости са Западом.
„Сигурније је да транспорт гаса иде преко Русије, копненим путем, у поређењу с удаљеним Блиским истоком“, истиче Лин Боqианг, вођа Кинеског института за студије енергетске политике при Универзитету Xиамен.
Иако постоје неке геополитичке компликације при договарању споразума у контексту рата у Украјини, неки добри познаваоци кинеске политике верују да је продужење енергетског партнерства с Русијом само питање времена.
„Нитко не би требао да очекује да Кина заиста треба да пререже свој приступ руској нафти и гасу“, каже Вицтор Гао, потпредједник Центра за Кину и глобализацију са седиштем у Пекингу.
„Ова врста трговине је нормална, то је мирољубива трговина“. Он наводи да ће огромна трговина енергијом између Русије и Кине на крају довести до реконфигурације снабдевања нафтом и гасом у свету и да, како каже, Запад томе не треба да се чуди“.
За Русију је изградња Снаге Сибира 2 једини начин да надокнади бар део изгубљеног тржишта ЕУ-а. На то тржиште одлазила је већина гаса произведеног на полуострву Јамал. Међутим, то исто тако значи да сада нема посебног подстицаја за Кину да пристане на нови гасовод.
Надокнада губитка у Европи недостижна
У међувремену, пак, Кина је такође била заузета развојем других копнених путева снабдевања.
На самиту са централноазијским земљама прошле недеље, Си је заговарао изградњу тзв. гасовода Линија Д, који би био четврти кинески гасовод у регији којом би текао гас из Туркменистана.
Око 35 милијарди кубних метара гаса прошле године је извезено из Туркменистана у Кину путем три гасовода, у поређењу са 16 милијарди кубних метара које је послала Русија путем Снаге Сибира.
Чак и с гасоводом Снага Сибира 2, Русија не би могла да надокнади оно шта је с прекидом испорука у Европу. Цена тог гаса такође би била нижа.
Гас који се шаље кроз гасовод Снага Сибира – према условима постигнутим када је руска преговарачка позиција била много јача – има цену знатно нижу од некадашње европске тржишне цене.
Сергеј Вакуленко, бивши директор стратегија руског енергетског дива Гаспром, каже да Русија не успева да постигне ни цену коју Кина плаћа за увоз путем гасовода од других добављача.
С обзиром на те факторе, гасовод Снага Сибира 2 би Гаспрому донео око 12 милијарди долара годишње, од чега би држава зарадила око 4,6 милијарди долара кроз царине и порезе, каже Роналд Смит, виши аналитичар за нафту и гас у инвестицијској компанији БЦС Глобал Маркетс.
Овај износ, еквивалентан износу мањем од половине руских просечних месечних прихода од енергије у 2023. години, тешко да може да задовољи Москву. Међутим, Кремљ очајнички тражи додатне приходе док му расте прорачунски дефицит и ратни трошкови, а продаја гаса у Европи опада.
„Овај гас нема где другде да иде“, закључује Татјана Митрова.
Извор: b92.net
