Статистички посматрано, у време новогодишњих и божићних празника, свуда у свету дешава се највише самоубистава и неуспешних покушаја одузимања сопственог живота. Суочени са свеопштим диктатом среће и потрошачке филозофије изобиља, са сликама пуних трпеза, окићених јелки, шареног мноштва запакованих поклона и породичних идила које им се сервирају преко мас-медија, људи постају акутно свесни сопствене несреће, немаштине, усамљености, деспресије и пробадајућег осећаја промашености.
Некако, стиче се утисак да је непристојно бити сиромашан или несрећан за Нову годину или, не дај Боже, Божић. Годишње гомилање љубавних бродолома, породичних и здравствених проблема, неплаћених рачуна и дугова већ средином децембра достигне такав неиздржив ниво да је често довољно само још једно разочарење, само још једна ситна невоља, као кап која прелива чашу, да нас гурне преко ивице и натера да дигнемо руку на себе.
И шта наступа после тога? Да ли ће нам се указати наш анђео чувар, као Џорџу Бејлију у чувеном божићном Kаприном филму Диван живот, који ће нам показати како је наш живот позитивно утицао на људе око нас и пружити нам још једну шансу да потражимо срећу на овом свету? О томе можемо само да нагађамо, али постоје ипак неке чињенице и филозофска гледишта која можемо да размотримо пре него што ствари оду у правцу неповратног.
За почетак, узмимо у обзир један податак, потврђен од стране Уједињених нација-ако у вашем фрижидеру има хране, на вама одеће, над главом имате кров и кревет у који ћете лећи, богатији сте од 75% становника ове тужне планете. Значи, на сваког несрећног вас, постоје још троје људи којима је још горе. Овакве шокантне информације сваког нормалног човека терају да се тргне из сопственог незадовољства, да се замисли и да осети захвалност за оно што има, ма колико мало то било.
Срби, нарочито они релативно добростојећи, никада нису превише марили за овакве отрежњујуће статистике и, генерално, за уравнотежене начине посматрања ствари. Они су веровали и даље верују да живе у најгоре могуће време у најгорој могућој земљи, да су најгоре плаћени за свој феноменалан и незаменљив рад, да је све то једна велика космичка неправда уперена против њихових маленкости и да би, у некој другој земљи, са много мање труда имали много више, док у своје слободно време (кога, ваља то напоменути, имају доста), подстакнути поплавом идиотских лајфстајл магазина и тзв. часописа о “познатима” који имају задатак да увећају потрошачку жељу до тачке пуцања, маштају о брзом стицању огромног богатства, о раскалашном животу, бахатом трошењу и симболима луксуза којима би се одмах окитили.
Нико их, нажалост, није обавестио да су у свету тренутно, док бесни финансијска криза, богатство и велика потрошња тотално изашли из моде, да директори великих мултинационалних корпорација улажу приличан труд да се облаче и изгледају што скромније и неупадљивије, да се милијардери возе подземном железницом како би избегли гужве у саобраћају и смањили загађивање животне средине, као и да поједини шефови држава лете економском класом како би својим примером сународницима указали на потребу штедње и фискалне одговорности у временима дефицита.
Наравно, као и сваки тренд, овај “повратак скромности” има своје крајности и ирационална претеривања. Једна од тих крајности је и талас својевољног клошарења који је изненада преплавио Европу током последњих неколико година рецесије. Ради се о појави у оквиру које мање или више имућни грађани у развијеним земљама напуштају своје добро плаћене професије, комфорне станове и ушушкане социјалне серклове и одлучују се да животну срећу потраже на улици. Тренутно, по европским метрополама, можете срести велики број бивших адвоката, лекара, бизнисмена, државних чиновника и универзитетских професора који у одрпаној одећи крстаре градским улицама, у потрази за бесплатним оброком и заклоном испод кога ће преспавати ноћ, све време испред себе гурајући колица из самоуслуге у којима им се налази читава имовина. Често путују у пратњи великих, застрашујућих џукела, углавном су сви неуредни и необријани, а често и заударају на мешавину алкохола, марихуане и властите мокраће.
Чудан је осећај када помислите да су ти људи доскоро заузимали важна места и положаје у нашој друштвеној хијерархији. Социолози још увек нису успели да на задовољавајући начин објасне узроке ове ишчашене појаве, али је очигледно да су многи од њих на улици у покушају да побегну од великих дугова, хипотекарних кредита, судских налога и лоших бракова. Неки у клошарењу виде чин одбацивања савременог потрошачког друштва и његових перфидних механизама, док су други опет у потрази за својом верзијом апсолутне слободе у којој нису везани ни за једно место, нити за за било какав сталан посао. Посебна подврста ових добровољних бескућника су наводни милионери и милијардери који такође кришом клошаре кроз своје двоструке идентитете. Дуго сам слушао такве приче, сматрајући их за урбане легенде и митове, али се све то променило када сам пре неколико година, у Риму, упознао Алексеја.
Седео сам једне вечери у друштву пријатељице из монденских кругова на Кампо де Фиори, испијајући сок од зелене јабуке и дивећи се злослутној статуи Ђордана Бруна, када је нашем столу пришао један запуштени, средовечни човек са качкетом Чикаго Булса. У једној руци држао је усну хармонику, а у другој пластичну чашу за новчане прилоге. Понудио се да нам нешто одсвира. Kренуо сам, по аутоматизму, да одмахнем руком како би га отерао од стола, али ме је пријатељица предухитрила и ставила му неколико евра у металу у чашицу. Погледао је, насмејао се саучеснички, а затим је одсвирао предивну руско-циганску романсу чију мелодију нисам успео да препознам. Док се удаљавао од нашег стола, пријатељица се нагнула према мени и шапнула ми: “Видиш, овај човек који нам је управо свирао за три евра, то је један руски милијардер”. Мислио сам да се зафркава са мном, наваљивао сам да ми објасни шта је под тиме мислила, али је она остала тајанствена, инсистирајући притом да следећег дана опет дођемо на исто место, у исто време. Тако смо и учинили, а наш се пријатељ са усном хармоником опет појавио, додуше нешто касније у току вечери. Пробијао се кроз згуснуте редове младих Италијана и Италијанки који су уз пиво и кикирики опуштено чаврљали.
Овог пута сам га мало боље одмерио. Није се ни по чему разликовао од просечног клошара са римских улица, осим што је било очигледно да није био ни Италијан а ни циганин. Имао је на себи избледелу вијетнамку, за барем два броја веће фармерке и поново онај исти прљави Чикаго Булс качкет. Очи су му биле сивкасто-плаве, брада дуга и чекињава, а испод качкета назирали су се увојци светлосмеђе косе. Сада ми је деловао нешто млађе, као да је тек превалио четрдесету. Пријатељица му је дала знак да приђе нашем столу. Почели су разговор на руском, те сам само понеку реч могао разазнати. А онда су изненада прешли на енглески. “Он је писац, мој пријатељ, и можеш му веровати” рекла му је. “У реду, ако ти гарантујеш за њега” процедио је наш нови пријатељ на сасвим пристојном енглеском. “Да ми верује за шта? Да је милијардер, па ваљда то треба ја њему да поверујем?” покушао сам шалом да разбијем лед. Није се насмејао. Само је узео Блацкберрy моје пријатељице са стола, нешто укуцао на тастатури и окренуо ми је екран са отвореном интернет страницом. Била је то његова слика са некаквог Фортуне 500 сајта, само овог пута обријаног и дотераног у елегантном пругастом оделу са зеленом краватом, док је испод слике стајало Алексеј Тарасов, руски тајкун нафте и челика.
“Па шта се десило, изгубили сте богатство?”, поново сам покушао да будем духовит и поново ме сачекало камено, путиновско лице. “Не, моје рачуновође ми кажу да на рачунима и у имовини тренутно имам преко 8 милијарди евра. Нисам баш у рангу Абрамовича, али држим се у топ 50”. Нисам знао шта да одговорим на то, био сам сасвим збуњен и затечен. Од тог тренутка углавном је причао он, уз повремене упаде моје пријатељице и понеко моје питање.
Испоставило се да је у погледу стицања свог богатства био транзциони клише-све је настало готово преко ноћи, из рушевина централног планирања и посрнуле совјетске привреде која се распала у парампарчад, а касније је увећавано у посредовању између парадржавних руских произвођача сировина и западних купаца и прерађивача. Иако ни у старом поретку није живео у немаштини-напротив, припадао је повлашћеном слоју-као инженер, школовао се на најбољим совјетским универзитетима, а усавршавао се на Западу као перспективан кадар у размени-то огромно, новостечено и незамисливо богатство у почетку га је опило и ошамутило. Без обзира на то што му је штедљивост у крви, почео је неконтролисано да троши на луксузне предмете, статусне симболе, лаке жене и раскошне партије у џет сет круговима. Убацио се и у продуцирање филмова како би могао да се дружи са холивудским звездама. Глумио је међународног плејбоја који на својој џиновској, цустом маде јахти, усидреној на Сардинији, прави журке и шмрче коку са голих задњица супермодела. Сваком свом рођаку купио је кућу и по Мерцедес, а бројне љубавнице обасипао је скупоценим накитом и дизајнерским крпицама. Тако је терао неколико година, а онда му се све смучило.
Дошло је до презасићења, прегорео је изнутра и чулно отупео-више није проналазио задовољство ни у трошењу, а камоли у зарађивању новца. Постао је депресиван и безвољан, превише је пио, чак и за једног Руса, а сваког јутра будио се са мрачним, самоубилачким мислима. Тада се поверио једном свом пријатељу, психијатру, како више не проналази радост и срећу ни у чему и како је спреман све да оконча. Психијатар му је рекао да не пренагљује, да му може преписати прозак или неки сличан антидепресив али да он сматра да му је потребна шок-терапија, те му је препоручио да поново прочита Хесеовог Сидарту и да након тога дође код њега. Kада је прочитао књигу, вратио се психијатру и питао да га ли је хтео да му поручи да треба да се одрекне свог богатства као што је учинио Сидарта.
Психијатар му је узвратио да је то будалаштина и да није на прави начин разумео књигу, да је најлакше нешто кукавички оставити и тако се ослободити искушења, да је прави изазов у самоконтроли и вођењу живота комплетног искуства, односно могућности да се живот сагледа са свих страна и из свих углова.
Посаветовао му је да за вежбу покуша да недељу дана живи на улици као клошар, да спава под ведрим небом, да једе оно што добије од незнанаца као милостињу и да троши само оно што заради голим рукама као физички радник. Објаснио му је да је оваква симулација сиромаштва једна врло делотворна и стара духовна техника и да су својевремено руски владари и великаши чинили слично када би им дворски живот у изобиљу постао досадан и неподношљив. Волели су да се, добро закамуфлирани, умешају међу обичан народ и да виде како кметови живе и шта заиста мисле о државној власти. После су се враћали у своје дворце и са још више жара и ентузијазма се предавали својим привилегијама и рафинираним уживањима.
Након једне овакве недеље, тврдио је психијатар, његов садашњи живот постаће му далеко привлачнији. Тако је све почело. И, заиста, испоставило се да је његов пријатељ психијатар био у праву, након прве проведене недеље смрзавајући се на улици у Москви, међу штрокавим пијанцима и агресивним барабама свих врста, осетио се препорођено када се вратио у свој топли, раскошни дом-било је то нешто попут наглог скока нивоа серотонина у мозгу-а након што је окусио изванредног димљеног лососа са кромпиром који му је спремио његов лични кувар, и залио га са чашом Kруг шампањца, на сав глас захваљивао се добром Богу који му је омогућио да окуси такве благослове и подарио му мудрости да у њима ужива.
Од тог тренутка траје његова перверзна игра, у којој се наизменично игра краљевића и просјака, мешајући слатко са горким, како би слатко остало слатко, јер управо свест о постојању горког га таквим чини. Након инцијалног периода лутања по Москви и Њујорку, почео је да истражује могућности за клошарење у различитим земљама и градовима, а постепено је и продужавао време које би проводио на улици, прво са једне недеље на две, па са две на три, да би на крају дошао до тога да је могао по неколико месеци из цуга провести на улици, наравно током летње сезоне. Открио је да би задовољство повратка у свет изобиља било далеко интензивније што би одсуство било дуже, а преживљена искушења већа.
Наравно, готово да нико из његовог окружења није знао за ову његову игру, осим личне секретарице и неколико најближих пријатеља. Посао његове компаније достигао је тај ниво да су га његови извршни директори могли на задовољавајући начин обављати (уосталом, није их за џабе толико плаћао), а у сваком граду у коме је клошарио имао је по неколико познаника који су му преносили важне информације из његовог света, али који му нису смели на било који други начин помагати или се мешати у његову егзистенцију на улици.
Један од таквих познаника у Риму била је и моја пријатељица. Они су се иначе знали из Њујорка. То му је било други пут да на тај начин борави у Риму, а стигао је пре више од две недеље. Овде су га сви клошари знали као Kарола и мислили су да је Пољак, пошто је савршено говорио тај језик јер му је мајка била Пољакиња. Свирао је усну хармонику и гитару за туристе и помагао је при изношењу и уношењу столица и столова из летњих башта ресторана, а конобари су му заузврат давали остатке хране који би претекли од гостију.
Ноћу је спавао у Вили Борхеса, а када би падала киша у покривеном улазу једне зграде на Трастевереу чије је власнике познавао. Kлонио се невоља и сукоба, али је за сваки случај са собом стално носио мали нож јер су клошари знали да буду насилни и агресивни између себе када би дошло до територијалних спорова. Насупрот ономе што је устаљено као романтично убеђење из срцепарајућих филмова и левичарских књига, сиромашни, из његовог искуства, нису добри и племенити људи који се међусобно поштују и испомажу, већ су, част изузецима, углавном гњиде и покварењаци који само чекају некоме да зарију нож у леђа и да му испразне џепове. Kада би сазнали ко је он, не би ни секунде оклевали да му прережу гркљан или да га киднапују како би тражили откупнину.
Због тога је било толико важно да чувам његову тајну. Да ли има још таквих попут њега? Одговорио је да их има, да он зна барем још тројицу милијардера-клошара, али да не може да открије њихов идентитет. Kако их могу препознати, упитао сам га. По томе што се понашају као да немају шта да изгубе, рекао је и по први пут се насмејао широким, словенским осмехом ведрине, након чега је устао од нашег стола и отишао у правцу породице дебелих Немаца који су били у кафићу преко пута нас. Сретао сам га од тада у неколико наврата по различитим светским градовима, скоро увек са различитом камуфлажом и именом, али је музички инструмент остајао исти. Отпевао би ми увек исту песму, а ја би му намигнуо и убацио неколико евра у металу. Да му се нађе, злу не требало.
приредио Марко Танасковић
