Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Много се неистина и подметачина шири о овом јединственом догађају, када су на данашњи дан 1371. године, наша два најмоћнија феудалца након смрти српског цара Душана, краљ Вукашин (1365-1371) и деспот Угљеша Мрњавчевић (1365-1371), са српском војском стигли до Черномена (данас Орменио у грчкој Тракији) са намером да истерају Турке из Европе.
Највећа лаж је свакако она, која на жалост у нашој јавнисти (захваљујући понајвише Миломиру Марићу) опстаје већ годинама, да је српска војска била раскалашна и пијана и да је због тога била неспремна да дочека изненадни турски напад.
СРПСКА ВОЈСКА НИЈЕ БИЛА ПИЈАНА на Марици и није због тога изгубила Маричку битку. Изгубила је због ИСЦРПЉЕНОСТИ и лошег одабира места за логоровање!
Како је настала та лаж о пијанству?
Просто, турски извори (које пишу посвећени муслимани), готово у сваком опису Хришћана у то време наводе како су Хришћани пијани, наглашавајући ту разлику између муслиманске и Хришћанске вере. Сви знамо, надамо се, да је по Исламу забрањена конзумација алкохола, а да се, рецимо, Хришћани чак причешћују крвљу Христовом и телом Христовим за које се на Литургији користе црно вино и квасни хлеб.
Данас знамо да српска војска сигурно није била пијана и да је једноставан разлог пораза била неспремност за напад и исцрпљеност, као и изненадни турски препад који је извршен на српски логор ноћу.
Али да кренемо од почетка. Српски народ и српска војска су једини у средњем веку напали Турке на њиховој територији и једини покушали да их отерају из Европе, нежелећи да их чекају у Србији. Све до 20. века нико други то није покушао.
Како то знамо?
Најстарији српски извор, „Запис монаха Исаије“ изричито наводи намеру деспота Угљеше да, заједно са својим братом краљем Вукашином, на препад истерају Турке, који су већ заузели Једрене и Дидимотику у европској Тракији и све више притискали област деспота Угљеше, нападајући светогорске манастире.
Српска војска је до тада имала веома успешне окршаје са турским одредима, у којима је лако излазила као победник. Чињеница да су Срби до тада лако разбијали турске одреде, као и вест српских обавештајаца да су Турци пребацили главницу своје војске у Малу Азију, довела је до тога да деспот Угљеша покуша да спроведе идеју о истеривању Турака из Европе нападом на Једрене и Дидимотику.
И тако у стару српску престоницу Скадар стиже позив брату деспота Угљеше, српском краљу Вукашину, да се хитно врати у престони Прилеп. Краљ Вукашин је у то време 1371. године, заједно са Балшићима и Дубровчанима, водио акцију против жупана Николе (Војиновића) Алтомановића у области старе српске престонице Скадра.
Вративши се у Прилеп, краљ Вукашин окупља српску војску и креће ка Серу, где је требало да се састави са делом војске коју је предводио његов брат Угљеша и да одатле крену ка Једрену.
И ту настаје главни разлог српског пораза на Марици. То је огромна дистанца коју је за неколико дана прешла српска војска да би стигла на Марицу. Река Марица се налази у непосредној близини данашњег највећег турског града у Европи Једрена (тур. „Edirne“), који је пре заузећа Цариграда 1453. године био и турска престоница, и да би се уопште дошло до попришта битке, било је неопходно пребацити више од 10.000 војника за око седам дана. И данас са свим аутопутевима је то велика дистанца, а камо ли у средњем веку.
И тако марширајући из града Сера скоро 1.000 километара, браћа Мрњавчевићи са српском војском долазе до пред саму турску престоницу Једрене и улогорују се прешавши последњу препреку пред марш на Једрене, реку Марицу.
На жалост, браћа Мрњавчевићи одлучују да пређу реку Марицу, како би након одмора војска имала само Једрене испред себе, без било какве друге географске препреке. Тада бирају место за логоровање једну зараван, чим се пређе Марица, тако да река остаје иза леђа војсци која није имала могућности под оклопима да се лако повуче.
Веорватно због огромне дистанце коју је српска војска превалила и времена које је било потребно за то, као и места на коме је одлучила да се улогорује пред напад на турску престоницу, предводник турске војске Лала Шахин-паша имао је информацију шта се спрема и спремио изврсну тактику. Оно што знамо, јесте да су Турци ноћу извршили препад, да је српска војска била затечена и неспремна да одговори на тај напад и да је тако изгубљена можда и најзначајнија битка средњевековне Србије.
И ко се данас у Србији сети ове можда и најзначајније српске битке? Ко се сети браће Мрњавчевић и града Прилепа који је тада био најзначајнији српски град, а српски југ и Повардарје епицентар српске државности? Нема помињања Маричке битке ни међу Србима у Србији, нити међу Србима (који данас себе зову „Македонцима“) тамо где су владали Мрњавчевићи и одакле су пошли на Једрене.
Знате ко се сваке године сети наших јунака са Марице и њиховог јединственог подухвата? Грци из места Орменио, на самој тромеђи између данашње Грчке, Бугарске и Турске. Локални митрополит сваке године служи парастос српским јунацима, а у обележавању му се придружују и градоначелник Орменија, као и локални историчари који држе предавања о томе како су „браћа Срби пошли да истерају Турке из Европе“. Građanska Stranka Grka Srbije – Πολιτικó Κóμμα των Ελλήνων της Σερβίας такође једина из Србије присуствује обележавању Маричке битке на месту на ком се одиграла.
Историја Срба
