Томислав Бокан, лидер покрета Динара-Дрина-Дунав говорио је за наш портал о положају Срба у Хрватској и потискивању сећања на злочине над нашим народом због југословенства и титоизма.
Пред нама је још једна годишњица „Олује“, какав је положај Срба у Хрватској данас?
– Ја сам рођен у Книну, одрастао у Личком Дугом Пољу, једном малом планинском селу испод Динаре. Моји родитељи су повратници. Они су се 1998. године вратили у родно село и тамо живе. И отац и мајка су 40. годиште, основне људске проблеме немају, живе пензионерским животом и чекају упокојење и одлазак у небески Божји живот – истакао је наш саговорник.
Тежак је живот повратника, у неким селима нема ни струје, или је до недавно није било.
– Конкретно у мом селу све то постоји. Али генерално 20. век је век страдања српског човека, десио се геноцид над Србима и над истином. Од свих тих ратова последња кулминација је оно што нам се догодило у одбрамбено-отаџбинском рату деведесетих, када је српски човек морао да напусти српску Далмацију, Лику, Кордун, Банију, нашу Крајину… Неко рече пре неки дан, мало у шали, а мало у збиљи, Срби су пружили отпор, а то Хрвати нису. Они су, такође, напустили Републику Хрватску. Више од 700.000 људи отишло је последњих 15 година. Ми смо нажалост отишли, огњишта су наша остала, остали су гробови предака и то нешто старијих људи, али и понешто омладине. У мом селу има и младих који се баве сточарством и пољопривредом. Организовани су у оквиру странке Милорада Пуповца, битишу, раде и граде. Али села и поља су већином пуста, празна је Лика, Далмација – наводи Бокан.
Колона људи који су са својих огњишта, тихо, мученички одлазили тамо далеко у матицу…
– Ево ми баш данас идемо преко Дрине да на Петровачкој цести, у нашем Приједору, обележимо дан страдања нашег човека у 20. веку. Тај чин који се десио на Петровачкој цести, сличан је једном из Другог светског рата. То је лепо објаснио и о томе писао Бранко Ћопић, кроз лик и дело мале Марије, која је страдала од тих челичних птица, које су покосиле дете од седам година. Слично се десило и тог 7. августа 1995. у Јањела између Босанског Петровца и Кључа. Тада је петогодишњи дечак Јовица Дрча страдао. Колона људи који су са својих огњишта, тихо, мученички одлазили тамо далеко у матицу, мајку Србију и неко је тај страшан злочин учинио, иако се тачно могло видети да је то колона прогнаних – каже он.
– Једноставно речено, злочин над Србима у 20. веку нико ни на један начин није казнио. Могу слободно да кажем, да смо и ми криви, јер култура сећања, један од стубова власти нашег председника Вучића, то није постојало ни после Великог рата, нарочито после Другог, када смо кроз југословенство и титоизам потискивали злочине који су се десили над нашим народом. Могу слободно рећи големи геноцид који се десио и у Далмацији и у Крајини, Славонији, Срему, српској Херцеговини… О тим тешким злочинима над Србима, говори много и филм „Дара из Јасеновца“ – подсећа лидер покрета Динара-Дрина-Дунав.
Сматрате ли да ће политика председника Вучића допринети томе да српске жртве дочекају правду и да злочини над нашим народом коначно буду осуђени?
– Вечна је борба против зликоваца који су чинили зло, можда се нећемо изборити у овоземаљском животу, али у небеском сигурно. Суд Светога Петра и Божји суд биће коначни за све те зликовце који су починили својим рукама велике злочине над нашим народом – сигуран је Бокан.
На нама је да негујемо културу сећања и памтимо жртве.
– Србија се најзад вратила себи. Србија је била побегла од себе кроз либерално-грађанску опцију демократске опозиције Србије. Опет смо потискивали злочине над нашим народом. Навешћу пример ослобађајуће пресуде злочинцима од чијих руку је страдао народ на Косову и Метохији, за време владе др Зоран Ђинђића и Војислава Коштунице, док су се у исто време одвијали језиви злочини у Жутој кући, где су наши људи умирали мученичком смрћу. Нажалост, те зликовце је наша власт те 2002. пустила на слободу. Лепо је Његош рекао: „Зло чинити од зла се бранећи, ту злочина нема никаквог“ и Душанов законик: „Око за око зуб за зуб“. Десило се нешто на Берлинском конгресу, када смо ми изгубили себе, али вратили смо се на добром смо путу. Поштујемо друге који цене и поштују нас. Живела Србија! – закључује Бокан.
Извор: happytv.rs
