Када сам у мају месецу, у периоду СА Сабора СПЦ, сумирао покушај јавног креирања виртуелне негативне црквене стварности, нисам мислио да та слика у ствари представља јавно изнети програм деловања против Цркве. Више сам то схватио као упозорење или можда чак претњу новоизабраном Патријарху од стране неких незадовољних због овог или оног. Међутим, ових дана баш сведочимо остварењу онога што сам тада изложио у пет тачака, као да се заиста радило о програму деловања.
Па да поновим тај сажетак онога што су нам поједини пласирали у стилу „фејк њуза“.
„1. У Сабору СПЦ постоје добри и лоши момци. Слушајте и читајте нас, а ми ћемо вам рећи ко је ко.
2. Односи између добрих и лоших момака у СПЦ су још увек нејасни, јер ако Патријарх буде одлучивао како ми хоћемо он је добар, ако буде одлучивао другачије он је лош и дружи се са лошима.
3. Ако Сабор не одлучи како ми желимо по целом низу тема онда то значи да је Вучић одлучивао и извршио притисак и натерао Епископе да спроведу његову вољу. Зато треба изједначити Синод=Вучић па онда нападати све у пакету.
4. После Вучића главни кривац за све у СПЦ је Епископ бачки Иринеј. За све што можете да замислите да је лоше, слободно окривите Епископа бачког. По могућности мрзите га инстинктивно. Можда о њему ништа не знате али све што треба да знате јесте да га мрзите.
5. Патријарха треба спасти из „канџи“ Синода, што у преводу треба да схватите као – Патријарх није свој. Онда можете и њега да мрзите, или ако вам је то тешко, онда да га барем жалите.“
Данас сведочимо управо свему наведеном, изнетоме у периоду од упокојења блаженопочившег Патријарха Иринеја до избора новог Патријарха. Патријарх Порфирије се оптужује за све и свашта и још понешто, систематски, координирано и регионално. Притом се врши насилно поистовећивање на линији Црква-политика. Све ово се чини у пустој нади да ће неким политичким превратом успети да се уједно изврши и црквени преврат. Некоме је стало до црквеног преврата?!
Тренутно се не говори о томе какав би то црквени преврат био, тј. ко би био покретач и человођа таквог подухвата. Све ово је јако чудно јер је СА Сабор показао потпуну подршку епископата наше Цркве тројици кандидата за Патријарха од којих ни један није опозиција Цркви и њеном избору, а уједно и Божијем избору. Што ће рећи у Цркви не постоји пуч ни по техничком основу, а да не говоримо о томе колико је то супростављено принципима на којима се темељи црквено устројство. С друге стране, и црквена лица у ширем смислу (клирици и лаици) који су се претходно јавно политички ангажовали, сада више нису ангажовани, или нису толико јавно политички ангажовани. Дакле каква опозиција (у) Цркви постоји? И какво увлачење Цркве у политичке обрачуне постоји, а да није виртуелно и вештачки произведено са агедном?
Шта је тренутни наратив? Па, на пример ово:
„…nije teško zamisliti situaciju da se, nakon što Vučić izgubi vlast, postavi i pitanje ostanka sadašnjeg patrijarha na pećkom tronu, naročito ako se bude previše kompromitovao bliskošću i saradnjom sa ovim autoritarno-mafijaškim režimom. Odlukom Sinoda se postavlja mehanizam kojim bi se nepogrešivo detektovali centri neke buduće, eventualne (svešteničke) kampanje za smenu patrijarha.“
Не треба ни овај пут занемарити ово што нам се износи, иако се надам да то ипак није програм деловања за период који је пред нама. Међутим, поучени претходним искуством не смемо а да се не запитамо.
Треба обратити пажњу на два момента.
1. Да постоји замисао да се легитимно изабрана црквена власт руши, све у пакету с политичком.
2. Да постоји замисао о организовању унутарцрквене побуне против Патријарха.
Да ли је у питању само нечија жеља или план деловања, видећемо. Али ваљда смо довољно паметни и као Црква и као народ да ово прозремо и да не наседамо на такве подвале.
