Пише: Кристина Крстић
Након два светска рата која су са аспекта последица и њиховог степена деструктивности, била најразорнија у историји човечанства, на међународном плану створила се потреба за изградњом механизама, којим би се предупредили и спречили исти или слични догађаји у будућности. Међународна безбедност и њено очување наметнули су се као императив у новонасталим околностима. Тако се створила идеја о изградњи система, који би окупио све државе света у циљу спречавања и решавања актуелних међународних сукоба. У складу са тиме, 24. октобра 1945. године званично је основана Организација Уједињених нација (ОУН, на основу Повеље, коју је тада ратификовало пет сталних држава-чланица Савета безбедности. Повељом је изричито забрањена употреба силе у међународним односима, што је и био основни разлог њеног конституисања. У складу са тиме, државе су се, ратификовањем Повеље, одрекле од употребе силе као средства у међународним односима.
Претња и употреба силе
„Све чланице ће се у својим међународним односима уздржавати од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности ма које државе, или која је на било који други начин супротна циљевима Уједињених нација,“ стоји у Повељи УН, чиме се на децидан начин стоји на становишту да је сваки облик претње или примене силе, неприхватљив.
Можемо приметити да је у оквиру ове формулацие реч “рат” изостављена, и то не случајно.
Наиме, употребом термина „сила“, уместо „рат“, желела се постићи свеобухватнија забрана која ће по садржини превазилазити све дотадашње забране и ограничења.
Чланом 2(4) је неспорно забрањен сваки рат, али и свака употреба оружане силе која не достиже тај ниво. Међутим, моменат забране и саме претње силом у међународним односима, нам показује да је ОУН заиста отишла значајан корак даље у односу на своје претходнике.
Поред тога ОУН, установила је централизовану контролу над употребом силе у међународним односима, овлашћујући Савет безбедности да одлучује о постојању ситуација које су претња миру, повреда мира или акт агресије, али и о примени силе зарад одржања међународног мира и безбедности, како стоји у чл.39, главе 7 Повеље УН. У Чл. 41 и 42 Повеље конкретизоване су и мере, које је Савет безбедности овлашћен да предузме у случајевима нарушавања међународног мира и безбедности.
Право и пракса
Државе које су ратификовале Повељу ОУН, и тиме се одрекле употребе силе, као средства у међународним односима. Да ли је заиста тако?
Свесне последица кршења основних принципа Повеље, државе су углавном одустале од директне употребе силе, али то свакако није значило да ће одустати од својих циљева.
Хегемонистички интереси ће вероватно заувек бити присутни, као и жеља за њиховим остварењем. Управо та жеља за увећањем моћи, евентуално, освајања светског трона, или бар заузимања што бољег положаја на међународној сцени, изнедрили су праву креативност држава, као субјеката међународног права на пољу изналажења нових, суптилнијих средстава, која ће им бити од користи у остварењу својих претензија.
Ово је моменат који баца у сенку и оповргава целокупну тековину међународне заједнице. Борба за остварење и очување мира, нови светски поредак, свет без граница, борба за људска права и слободе – када се све то стави на тас ваге, тежина коју има, незнатна је и небитна у односу на супротни тас, на ком се налазе национални интереси највећих сила света. О томе Колико далеко су поједине од њих спремне да иду у остварењу својих замисли, сведочи један контроверзан, али и присутан безбедносни феномен – тероризам спонзорисан од стране држава.
Део коришћене литературе
Ђукић Станимир, Међународна безбедност и међународне организације у међународним односима савременог света, Војно дело, 4/2018.
Стајић Љубомир, Основи система безбедности , Правни факултет, Нови Сад, 2011.
Раичевић Небојша, Хуманитарна интервенција у међународном јавном праву, докторска дисертација, Правни факултет, Ниш, 2008.
Међ. уг. ФНРЈ 5/1945, Повеља Уједињених Нација, Информациони центар УН у Београду, 1984.
хттп://www.тузиластворз.орг.рс/уплоад/Регулатион/Доцумент ср/2010-05/повеља_ун_лат.пдф
Ђорђевић Бранислав, Савремени тероризам, Службени гласник, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2015.
Бyман Даниел, Деадлy Цоннецтионс – Статес тхат Спонсор Террорисм, Цамбридге Университy Пресс, Неw Yорк, 2005.
Извор: cibezbednost.com
