Пише: др Рајко Петровић
Како дочекати премијера земље која признаје да Косово и Метохија нису саставни део Србије (односно да је борба тзв. ОВК била ослободилачка, а не злочиначка и терористичка, а НАТО бомбардовање наше отаџбине хуманитарна мисија), која протерује нашег амбасадора, која покушава да српском народу стави стигму геноцидног народа, која у својој химни има стихове антисрпског фашисте Секуле Дрљевића, која српском народу не даје ни упола колективних права колико му по бројности припадају, која кривотвори српски језик, која једино са Српском православном црквом не жели да потпише темељни уговор и која је, на правди Бога, оставила без посла првог министра који се дрзнуо да заштити српски народ коме припада?
Ако мене питате, никако, ако се ради о малој и недовољно значајној земљи каква је Црна Гора, слабијој од Србије у сваком смислу. Кога је молити није га срдити, каже наш народ, а Црну Гору Србија не моли нити је икада више сме молити за било шта. Тачно је, дочекујемо ми државнике низа земаља који се понашају слично или идентично према Србији као Црна Гора и никада не треба заговарати двоструке стандарде, али је црногорски случај посебно занимљив због добро нам познате историје. Ако је српско руководство већ одлучило да угости премијера Црне Горе Здравка Кривокапића, онда га је на аеродрому ,,Никола Тесла“ дочекало како и заслужује.
Зашто би председник Србије дочекао човека који је за њега тврдио да је сарадник Мила Ђукановића у његовим сумњивим радњама? Потпредседник Владе Србије Бранислав Недимовић, лежерно обучен, права је мера за дочек човека који је изневерио све Србе у Црној Гори и све Србе у региону који су му дали поверење и подршку уочи врелих августовских избора 2020. године. Прекршени су протоколи и достојанство, говоре тобожњи љубитељи српске државе и институција, исти они који од власти у Србији годинама траже бар мрвицу достојанства, али и исти они који о Титу који у Белој кући пали томпус говоре као о божанству. Кривокапићеви сведоци, како популарно називају његове присталице у Црној Гори (али и у, парадоксално, Србији!) месецима су трубили да односи Србије и Црне Горе или чак Срба у Србији и Срба у Црној Гори не смеју бити сведени на односе Српске напредне странке и Демократског фронта.
Ту су у праву, зато је важно да се и мање партије са српским предзнаком из обе земље повезују, као што то, примера ради, чине Социјалистичка народна партија Црне Горе Владимира Јоковића и Партија уједињених пензионера Србије – Српска лига. Где је, међутим, Кривокапић да посети друге политичке опције у Србији, оне опозиционе, од којих су многе без икакве сумње њему наклоњеније од оних владајућих, па да ту сарадњу прошири и евентуално појача? Ако је изговор званична посета институцијама Републике Србије, зашто је онда истовремено уважени премијер био у посети страним амбасадама у Београду?
За крај, али не и најмање важно, да ли смо током Кривокапићеве посете Београду чули ишта ново по питању односа Црне Горе према Србији и Србима? Да ли је, као знак добре воље за успостављањем, како је својевремено уважени премијер говорио, ,,најбољих могућих односа“, дотични повукао иједан од наведених антисрпских потеза државе Црне Горе, а које он, као носилац извршне власти, може да повуче? Ако он то није у стању да учини, већ за то мора да пита стране амбасадоре, онда је питање да ли му је путовање у Београд и било потребно. Било би лакше, а и у складу са политиком фискалне консолидације Владе Црне Горе, да је уместо њега посету обавио амбасадор неке од западних земаља у Београду.
