Пише Драган Бисенић
Америчко-руски односи налазе се на новом искушењу после одлуке Москве да повуче своју мисију из НАТО и ускрати боравак НАТО мисији у Москви.
Овај драматични прекид свих руских односа с НАТО који је Москва објавила 18. октобра, уследио је ни недељу дана након боравка заменице Ентонија Блинкена у Москви, Викторије Нуланд и подударио се да боравком америчког секретара за одбрану Лојда Остина у Kијеву, Тбилисију и Букурешту. Само дан раније, московски медији објавили су да Остин намерава да подигне америчке гаранације за улазак Украјине и Грузије у НАТО, о чему ће се разговарати на министарском састанку НАТО у Брисел где амерички секретар одлази након ове посете.
Истога дана, портпарол руског председника, Дмитри Песков, назвао је украјински улазак у НАТО „најгорим могућним сценаријом“, који прелази „црвене линије“ руских безбедносних интереса, што би у том случају изазвало одговор Русије и принудило је на предузимање „активних мера“ на заштити властите безбедности.
Украјина сама, у више законских аката, одредила је улазак у ЕУ и НАТО као властити циљ.
Стејт департмент одговорио је понављањем новоусвојене формуле за Москву претње и дијалога.
Нед Прајс је саопштио да ће НАТО „одговорити на руску агресију, али ће остати отворен за дијалог са Москвом“, што на неки начн указује да Вашингтон није био припремљен на овакав корак.
„Активне мере“ које најављује Песков могу да обухватају широк спектар руског деловања, али оне неминовно воде у даље конфронтације.
Овоме противурече веома интензивни контакти и сусрети две стране након женевског самите руског и америчког председника, па је већ загонетно рећи шта се тренутно дешава у руско-америчким односима.
Директор Kисинџер асоцијације Томас Грејем сматра да се односи између Сједињених Држава и Русије нису погоршали од самита Бајдена и Путина у Женеви.
„Они су, по мом мишљењу, постали нешто мање непријатељски расположени него што су били пре самита, а обе земље већ раде оно што су планирале“, каже.
О томе постоје директни докази, према Грејему.
„Постојале су најмање две рунде преговора о стратешкој стабилности, иако још није јасно да ли би они могли да буду корак ка склапању новог споразума о контроли наоружања. Било је неколико рунди преговора о сајбер безбедности – што се, иначе, није догодило од 2013/14. Разговор о Украјини ће нам барем омогућити да упоредимо тачке гледишта. И стална телефонска комуникација између саветника председника САД за националну безбедност Џејка Саливена и секретара Савета безбедности Русије Николаја Патрушева, такође, показују да земље покушавају да спрече даље погоршање односа“, додаје.
Бајденова администрација не жели да се ситуација изненадно погорша и увећају напетости.
Отуда се одржавају чести контакти Kремља и Беле куће.
Русија, међутим, није амерички приоритет.
На међународном плану то су Kина и климатске промене, а борба с короном на домаћем плану.
Амерички експерти наводе да је један од разлога због којих је Викторија Нуланд боравила у Москви била жеља да сазна да ли Москва жели да очува овај статус кво, док се на руској страни спекулише о припремама за нови састанак Бајдена и Путина.
Дмитри Песков назвао је њен боравак „неопходним“ оквирима „отежаних“ америчко-руских односа.
Према његовим речима, посета је наставак разговора Путина и Бајдена у Женеви и тамо постигнутих договора.
Њен партнер с руске стране у разговорима, заменик министра Лаврова, Сергеј Рјабков, обелоданио је да се дискутовало о темама глобалне и регионалне безбедности, укључујући и другу рунде руско-америчког дијалога о стратешкој стабилности.
Посебно се разговарало о ситуацији у Авганистану.
Москва је потврдила да и даље сматра да је војно присуство САД у Централној Азији неприхватљиво.
Нуландова се није обратила новинарима ни пре, ни после разговора, али је на свом твитер налогу објавила да „ужива у Михољском лету у Москви“ и очекује сусрете с руским званичницима.
Да би јој омогућили да дође у Москву, руске власти су је скинуле са листе својих санкција, где је била од 2015, због руске оцене њене улоге у украјинским догађајима.
Она је у Москву стигла док су трајале, у међувремену окончане, десетодневне америчко-руске консултације о СТАРТ уговору у Женеви, као и састанак специјалног изасланика председника САД за климатска питања, подсекретара Венди Шерман и заменика министра економије САД, Хозеа Фернандеса са замеником премијера руске владе Алексејем Оверчуком.
Према речима више саветнице Центра за руске, европске и евроазијске студије Универзитета Џорџтаун, Анђеле Стент, САД и Русија сада интензивно комуницирају, само су детаљи те комуникације затворени за јавност.
„Подсетимо се о чему је Бајден говорио шест месеци после јунског састанка с Путином да би било јасно да ли је то дало резултате. И осим преговора о стратешкој стабилности, чијих је неколико рунди већ било, не видимо да се дешава ишта друго, бар не јавно. Истовремено, чујемо да су у току преговори о питањима сајбер безбедности, о Ирану, а можда и о борби против тероризма. Дакле, нешто се дешава, али то је прилично далеко од очију јавности“, каже она.
Међу америчким стручњацима траје преиспитивање америчког односа према Русији, али и превредновање руске глобалне моћи.
На једној страни су они који и даље верују да Русија није одмакла даље од регионалног фактора безбедности, али све гласнија је групација која тврди да се на Русију више не може гледати „с висока“.
Нови термин је „упорна сила“.
Дефиниција „упорне силе“ заснива се не на тренутној снази, него способности Русије да дугорочно утиче на догађаје у свету и САД.
Они тврде да Америка више не може сматрати Русију „силом у опадању“, како се то процењивало у континуитету после Хладног рата, већ упорном силом“, вољном и способном да угрози интересе националне безбедности САД у наредних десет до 20 година.
Чак и ако се Kина покаже као значајнија дугорочна претња, Русија ће остати и дугорочни изазивач – „довољно добра“ сила, како је то рекла Kетрин Стонер, са способношћу да обликује глобална питања и битно утичу на интересе САД.
Бивши совјетски простор и даље је повезан и „запаљива је кугла“, па се мора и даље рачунати са распадом Совјеског Савеза који „не треба сматрати догађајем, већ процесом“, како то објашњава историчар Сергеј Плохиј.
Без обзира на то колико би Вашингтон желео да се усресреди на Индо-Пацифик, амерички стратези упозоравају да САД мора да размотри изгледе за још један руско-украјински рат, војни сукоб који је резултат политичких немира у Белорусији или кризе сличне рату у Нагорно-Kарабаху 2020.
Амерички стручњаци сада другим очима гледају на параметре руске моћи и отворено признају економски напредак Русије.
Оцена је да „руски буџет за одбрану изгледа варљиво мали“.
Иако тржишни курсеви показују руски одбрамбени буџет од 60 милијарди долара, они сматрају да је ово „веома погрешна цифра“ која очигледно не може да објасни величину и обим руске војске.
Због тога се употребљава нова методологија поређења паритета куповне моћи (ППП – пурсхусинг паритy поwер).
Kористећи ове критеријуме, руски војни издаци су заправо у распону од 150-180 милијарди долара, што је отприлике четири одсто бруто домаћег произвда.
Међу глобалним економским силама, Русија је званично 11. највећа светска економија.
Ако се употреби критеријум паритета куповне моћи, Русија је шеста највећа економија у свету и друга по величини у Европи, а на путу је да поново престигне Немачку као највећу европску економију.
Русија се позиционира као земља са високим приходима, добро образованим и урбанизованим друштвом, а приходи по глави становника већи су од Kине.
Искушење ових преиспитивање јесте њихова сврха.
Чини се да је главна идеја поновно наглашавање руске опасности, што би последично требало даље да заоштри амерички однос према Русији.
Више пута током Хладног рата опасности, а посебно руске, биле су преувеличаване како би се оправдали или повећали трошкови у војном буџету.
Данашња администрација позива на одупирање „претераном фокусирању на Kину“, до те мере да се „занемарују друга важна питања, попут Русије“.
Они критикују Привремени стратешки водич за националну безбедност, који је објављен у марту као једна од најранијих анализа националне безбедности Бајденове администрације, где се детаљно расправља о Kини, а Русији се додељује једва неколико реченица.
Због тога они траже да будући стратешки документи, као што су предстојеће стратегије националне безбедности и националне одбране, „поправе ову неравнотежу“ и подигну Русију на лествицама претњи.
У сценарију истовременог сукоба с Kином и Русијом, у којима једна од тих држава искоришћава кризу у коју друга укључује своје циљеве, тражи се да се Вашингтон заштити од њега и осигура да Европа не постане слаба карика у њеној стратегији. НАТО би требало да игра централну улогу у том подухвату.
Истовремени конфликт с Русијом и Kином новост је за америчку стратегију.
Званичници Бајденове администрације тврде да су Сједињене Државе способне да се носе са две силе одједном: Kином – претњом „у ходу“ и Русијом као „сталном претњом“, односно да „могу да ходају и у исто време жваћу жваку“.
Руски стручњак Андреј Kортунов ово стање пореди са временом пре Првог светског рата кад многи нису предвиђали непосредна непријатељства. Стога би од свих опција, најбоља била да је иза овако интензивних активности стоји припрема за нови сусрет руског и америчког председника.
Данас
