17. ОКТОБАР 1941. ГОДИНЕ СЕЛО КОРЕНИТА општина ЛОЗНИЦА. Био је то крвави октобар. И коренитска река је била крвава, и немачки војници су били крвави, и њихове чизме и руке су биле крваве. Била је то крв дечака и девојчица. У Коренити нема породице из које није неко настрадао, а велики број породица је и угашен тога дана.
Имао сам прилике да причам са људима који су преживели стрељање а и моја породица је била на удару. Нека од сећања ћу написати а то је само делић онога што треба знати. У Коренити је тога дана спаљено 140 кућа, ДЕВЕДЕСЕТПЕТОРО ДЕЦЕ спаљено на ломачи.
– …Видећи да Немци пале и убијају, имао сам тек толико времена да се склоним у једно шупље дрво у близини моје куће – прича Велимир Капетановић из Шаиновца, засеок у Коренити.
– Из тог дрвета видео сам кад су ми Немци запалили кућу и све зграде које сам имао у дворишту. Тада су ми убили два рођака: Теодора и Милорада па су их оставили крај разбуктале ватре. Чини ми се да су моја браћа још давала знаке живота када их је ватра захватила. И како се ватра разбуктавала тако су у њој нестајала њихова тела.Месо цврчи као да се пржи.
Ово је прича Мирјане Ђурић, живела је са мужем Стојаном и четворо мале деце. Једно од њих је била и мала Стајка рођена неколико дана пре ове трагедије:
– Мој муж Стојан кад је дознао да немци убијају, склонио се са осталим људима у шуму, а ја сам остала код куће са децом. Моју малу Стајку, новорођенче држала сам у наручју и она је преживела. Кћерка Милена имала је четрнаест година, син Милош једанаест, а кћерка Живана седам година. Сви су се они окупили око мене и као да су чекали да смрт дође по њих.
Кад су Немци упали код нас, један од њих гурнуо је врата наше куће и застао на прагу. Кад нас је угледао у соби, с опасача је скинуо бомбу, отшрафио је и преко мог рамена бацио у собу. Чим је бацио бомбу отишао је и за собом затворио врата. Зачух како бомба шишти а затим се разлегла експлозија. По кући се просула крв моје деце.
Видела сам раскомадана тела моје троје деце а Стајку сам и даље држала у наручју, иако сам била рањена. Ја то тада нисам ни приметила кад сам видела шта би с мојом децом. Онако рањена у главу, руку и ногу сакупља сам троје моје раскомадане деце и стављала на разваљен кревет…..
Милорад Терзић се присећа:
– …Овде су Немци почели са спаљивањем побијених. Ја сам у мом дворишту имао око два кубна метра сувих дрва, што сам припремио за зиму. Немци су од ових дрва направили ломачу и ту побацали моје најрођеније. Само из наше две куће које су биле једна поред друге спалили су осамнаест жена и деце….
Ево шта казује Милорад Бојанић који је тада имао око дванаест година:
– Видео сам Немце када су упали у наше село – ишли су у стрељачком строју, крвавих руку и рукава, с напереним оружјем. Стерали су нас у једну гомилу. Кад су нас дотерали до једне куће и и натрали да се постројимо испред ње поред самог зида, искористио сам прилику и побегао. Чим сам мало одмакао зачуо сам рафале и појединачне пуцње, помешане с крицима жена и људи. И баш тај врисак је за мене био најјезивији.
Када сам се вратио кући нашао сам прави покољ. Испред куће била је побијена цела моја породица, у кући ми је била мала сестрица, рођена два дана пре тог покоља. Није била још крштена. Када су завршили испред куће један Немац је ушао унутра и моју сестрицу исекао бајонетом. Када су Немци отишли у кућу су ушле свиње и почеле јести моју сестрицу. У том тренутку сам и ја дошао….
Ово је само делић од онога што је испричано и што полако пада у заборав. Раније је О. Ш. у Коренити носила име “ 17. ОКТОБАР“, данас више не. Било како било ово не треба препустити забораву. Треба знати да је убедљиво највише деце у Србији убијено у Лозници, пре свега у селима, Драгинац, Цикоте, Јаребице, Велико Село и Коренита. Више него у Крагујевцу, ово се односи на децу млађу од петнаест година. Слава им и да се више никада не понови никоме нигде.
Неки од убијених, што стрељаних, што спаљених, убијених бомбама, ножевима… Овај једини Крстић је мој прадеда…најбољи грнчар тог краја. Погледајте под неким презименима колико има имена и којих су година.
Аустроугарски, односно Аустријски официр из Великог рата, касније официр Вермахта, идејни творац 100 Срба за 1. Немца. Сматрао је себе осветником из Великог рата. Оптужен је за ратни злочин и суђено му у Нинбергу, извршио самоубиство пре пресуде. Генерал Франц Беме.
Аустроугарски, односно Аустријски официр из Великог рата, касније официр Вермахта, идејни творац 100 Срба за 1. Немца. Смарао је себе осветником из Великог рата. Оптужен је за ратни злочин и суђено му у Нинбергу, извршио самоубиство пре пресуде.
Генерал Франц Беме. pic.twitter.com/SDxLPdBVKA— Željko (@prezir77) October 17, 2021
17. ОКТОБАР 1941. ГОДИНЕ СЕЛО КОРЕНИТА општина ЛОЗНИЦА
Био је то крвави октобар. И коренитска река је била крвава, и немачки војници су били крвави, и њихове чизме и руке су биле крваве. Била је то крв дечака и девојчица. У Коренити нема породице из које није неко настрадао, ⬇️
— Željko (@prezir77) October 17, 2021
а велики број породица је и угашен тога дана. Имао сам прилике да причам са људима који су преживели стрељање а и моја породица је била на удару. Нека од сећања ћу написати а то је само делић онога што треба знати. У Коренити је тога дана спаљено 140 кућа, ДЕВЕДЕСЕТПЕТОРО ДЕЦЕ ⬇️
— Željko (@prezir77) October 17, 2021
имао у дворишту. Тада су ми убили два рођака:Теодора и Милорада па су их оставили крај разбуктале ватре. Чини ми се да су моја браћа још давала знаке живота када их је ватра захватила. И како се ватра разбуктавала тако су у њој нестајала њихова тела.Месо цврчи као да се пржи.“ ⬇️
— Željko (@prezir77) October 17, 2021
Моју малу Стајку, новорођенче држала сам у наручју и она је преживела. Кћерка Милена имала је четрнаест година, син Милош једанаест, а кћерка Живана седам година. Сви су се они окупили око мене и као да су чекали да смрт дође по њих. Кад су Немци упали код нас, један од њих ⬇️
— Željko (@prezir77) October 17, 2021
моје деце. Видела сам раскомадана тела моје троје деце а Стајку сам и даље држала у наручју, иако сам била рањена. Ја то тада нисам ни приметила кад сам видела шта би с мојом децом. Онако рањена у главу, руку и ногу сакупља сам троје моје раскомадане деце и стављала на разваљен⬇️
— Željko (@prezir77) October 17, 2021
биле једна поред друге спалили су осамнаест жена и деце….“
Ево шта казује Милорад Бојанић који је тада имао око дванаест година: – “ Видео сам Немце када су упали у наше село – ишли су у стрељачком строју, крвавих руку и рукава, с напереним оружјем. Стерали су нас у једну ⬇️— Željko (@prezir77) October 17, 2021
се вратио кући нашао сам прави покољ. Испред куће била је побијена цела моја породица, у кући ми је била мала сестрица, рођена два дана пре тог покоља. Није била још крштена. Када су завршили испред куће један Немац је ушао унутра и моју сестрицу исекао бајонетом. Када су Немци⬇️
— Željko (@prezir77) October 17, 2021
забораву. Треба знати да је убедљиво највише деце у Србији убијено у Лозници, пре свега у селима, Драгинац, Цикоте, Јаребице, Велико Село и Коренита. Више него у Крагујевцу, ово се односи на децу млађу од петнаест година.
Слава им и да се више никада не понови никоме нигде.— Željko (@prezir77) October 17, 2021
Аустроугарски, односно Аустријски официр из Великог рата, касније официр Вермахта, идејни творац 100 Срба за 1. Немца. Смарао је себе осветником из Великог рата. Оптужен је за ратни злочин и суђено му у Нинбергу, извршио самоубиство пре пресуде.
Генерал Франц Беме. pic.twitter.com/SDxLPdBVKA— Željko (@prezir77) October 17, 2021
