Пише: Милица Стојановић, дипломирани социолог (студије завршила на Филозофском факултету Универзитета у Београду)
Несигурна, кризна времена, по правилу, делују као катализатор ка заокрету све већег броја људи ка екстремним и радикалним политичким идејама. Свет у коме обитавамо у тренутку када настаје овај рад, из више разлога, који се испољавају на глобалном нивоу, делује као потпуно нови свет који се убрзано мења, у коме „ванредна ситуација“ постаје нова нормалност, а неизвесност у погледу будућности, у финансијском, здравственом и политичком смислу, оставља своје последице на психичко здравље људи, а, чини се, и на њихову идеолошку опредељеност. Наиме, последњих пар година обележено је видном разочараношћу у постојећи свет, при чему је јако уочљива тенденција напуштања „умерених“ либералних погледа на свет и критика неолиберализма која долази са најразличитијих идеолошких позиција. Делује да је управо светска пандемија још гласније оголила неуспех постојећег политичко-економског уређења. Нажалост, читава егзистенцијална несигурност, која је карактерисала сваки сличан тренутак у историји, у великом броју случајева води огромном бесу, који често бива усмерен према рањивим групама у друштву. Тако, уместо критици капитализма и критичког сагледавања функција владајуће класе у друштву она води повећаном расизму, мизогинији, ксенофобији, шовинизму, и уопште популаризовању десничарских идеологија и критике неолиберализма из једног угла потпуног неразумевања узрочно-последичних веза функционисања света. Поставља се питање: да ли у поменутим условима долази и до значајнијих промена по питању значаја левичарских идеја?
Како смо још након пада Берлинског зида сведоци пропаганде против свега што подсећа на левичарске идеје, ревизијског деловања у интересу брисања успеха левице са страница историје, и, као да то није довољно, демонизовања и изокретања свих таквих идеја, а посебно оних које нагињу комунизму, циљног ширења нетачних информација, изједначавања фашизма, нацизма и комунизма, с циљем да се замагли порекло свих племенитих комунистичких идеја и њихов позитиван утицај на обликовање света који данас познајемо. Имајући ово у виду, уз чињеницу да у неолибералном свету сама „понуда“ странака за које се на изборима може гласати, директно зависи од финансијера који бирају оне којима омогућавају постојање, финансирају кампање и уопште учешће на изборима, долази се до закључка да једна „неподобна“ левичарска странка која захтева укидање капитализма, или бар прогресивно растуће опорезивање на основу имовине, не само да неће бити први избор било ког финансијера, већ чак и када би превазишла све препреке које је на том путу могу чекати, и да коначно победи на изборима, поставља се питање да ли може из „унутрашњости система“ донети било какве суштинске промене које су у складу са левичарским идејама.
Питање партиципације у изборном систему, као и уопште домета који левичарске партије могу имати након пада Берлинског зида, нека су од бројних питања које опседају ум како оних који себе сматрају политички лево оријентисаном особама, тако и оних који из перспективе друштвених наука покушавају да прокљуве у политичка и идеолошка кретања у блиској прошлости, садашњости, и, можда, будућности.
Неолиберални заокрет
Сама помисао на левицу у Србији након 5. октобра 2000. године изазива најпре збуњеност, а одмах затим и кратак закључак да је она у очима шире јавности, изван кругова који се у слободно време баве њеним идејама из интелектуалне радозналости, практично непостојећа, посебно имајући у виду њен утицај (исто толико непостојећи) на крупне друштвене промене које су биле у току. Важно је напоменути да се овде под појмом „левица“ мисли на ону страну политичког компаса која је на економском пољу усмерена анти-капиталистички. Иницијална збуњеност при помисли на левицу на овим просторима у поменутом периоду открива један дуготрајан процес померања читавог идеолошког спектра удесно, на такав начин да је након пада Берлинског зида и пратећих са тим повезаних догађаја, дошло до поимања либерализма као једне „екстремно леве“ политичке опције, која је најоштрије супротстављена националистичкој, конзервативној десници. Управо је то начин мишљења који је, чини се, наставио да живи на овој територији и пуних двадесет година касније. У свом тексту „Значење и значај „разбијања СФРЈ“ за уобличавање левичарских идеологија после пада Берлинског зида“, Јово Бакић говори управо о тој подели на радикалну, анти-капиталистичку и либералну, про-капиталистичку левицу. Како поменути аутор истиче, услед широко раширеног мишљења да присуствују распаду и доказу о неодрживости својих идеала, многи дотадашњи левичари су конвертирали, постајући углавном леви либерали, који по културној оси заиста деле ставове сличне левичарима, док су у економским питањима на њима супротној позицији (Бакић, 2008: 143). Иако Бакић има у виду читав Западни свет када ово говори, оно што тврди савршено је применљиво и на српску политичку сцену са почетка 21. века.
Дакле, пар деценија након пада Другог света, сама чињеница да је популарно мишљење да се левицом сматра једно, у најбољем случају „лево крило капитала“, и сама брзина заборава и потискивања социјалистичких идеја (које су, чини се, само неколико година пре избијања грађанских ратова на њеној територији, биле итекако популарне у народу који насељава овај део Балкана), говори о количини идеолошког и пропагандног рада који је морао бити уложен да би се за толико кратко време упловило у сасвим нову колективну реалност, уз свеопште прихватање идеје да је претходни (социјалистички) период у историји ове државе, као и у личним историјама људи који на њеној територији живе, био један младалачки наиван идеал којим је читава држава била опчињена, а који је, заправо, све време био обмана. Овом логиком, идеолошко скретање у десно дало је свој допринос прекрајању историје везане за блиску прошлост, па је, будући да идеологија не делује само на пољу интелектуалног, рационалног мишљења, већ и на емотивни део човека, великом делу становништва поручено да је она историја на коју су до пре неколико година били поносни и у чијем су стварању учествовали, заправо од данас нешто чега би требало да се стиде, и чему ће бити потребно поновно „научно“ сагледавање, уз одређене корекције.
Још једна идеја која логички следи из приложене нове идеолошке поделе, у којој је либерализам завршио на левој страни, јесте да се у таквом политичком контексту, у коме је либерализам „екстремна левица“, не може чак ни мислити у оквирима које превазилазе капитализам, будући да су све анти-капиталистичке левичарске струје или практично припојене либерализму (као социјал-демократија), или потпуно одбачене као једна утопијска визија друштва. Управо о овоме пише Тодор Куљић у свом тексту „Неолиберализам и левица: европски центар и српска периферија“. Интересантна појава идеолошког конвертитства, о којој Куљић, такође, говори, јесте управо појава да на овим територијама бивши истактнути комунисти на високим позицијама у држави постају најжешћи критичари комунизма, у покушају да се што боље прилагоде новонасталој ситуацији, односно очувају своје високе позиције (Куљић, 2008: 40).
Поменути аутор истиче да је након нестанка Другог, нестао и Трећи свет, па је уместо овакве поделе света постала заступљена подела на капиталистички центар, полупериферију и периферију, док је раније постојећу идеолошку напетост заменила реторика о „борби култура“ и „исламској претњи“ (Куљић, 2008: 40). Као што се из самих ових израза може закључити, ради се о нимало безазленим креирањима и означавањима непријатеља, који се идеолошки ослањају на културни расизам и ксенофобију.
Када се даље ради о промени реторике и њеном штеловању да одговара новонасталим условима транзиције ка неолибералном капитализму, оправдавање повећања економских неједнакости је довело до потребе замагљивања класних разлика, при чему је устаљена марксистичка терминологија морала бити заборављена, будући да је наступило ново доба у коме више нема радника и капиталиста, већ су употребом нове „коцкарске“ реторике добијени добитници и губитници транзиције (Куљић, 2008: 41). Сам избор ових термина осликава схватање новонастале ситуације као оне у којој сви имају једнаку шансу да постану добитници, а, такође, и губитници, што сугерише да коначно живимо у друштву лишеном постојања неједнаких могућности за различите слојеве. Такође, у овом периоду долази до ширења слике о личној одговорности за економски успех, о потреби за индивидуалношћу, различитошћу од других (уместо „застареле“ свести о заједничком интересу и још застарелије солидарности као веома важне друштвене вредности), а управо поменута коцкарска реторика је могла навести и на једну стару изреку која сумира дух капитализма „ко рискира, профитира“, што нас доводи до закључка да је у новом друштвеном-економском уређењу губитник транзиције управо онај ко није имао довољно храбрости да на лутрији капитализма ризикује своју судбину.
О наводној новоуспостављеној једнакости шанси најлепше говори Анатол Франс, кога је у свом тексту парафразирао Куљић: то је једнакост која подједнако забрањује богатима и сиромашнима да краду хлеб и у истој мери допушта богатима и сиромашнима да спавају испод мостова (Куљић, 2008: 62). Услед великих политичких и њима условљених економских промена, долази и до промене свести, при чему „предузетнички образац мишљења“ постаје не само друштвено прихватљив, већ и доминантан, а са њим и став да су сиромашни људи сами криви за своју економску позицију у друштву, те да су искључиви кривци за своје стање, будући да су лењи људи слабог карактера (Куљић, 2008: 45).
Дакле, поменути историјски период обухвата стање масовне незапослености, силазне друштвене покретљивости, социјалне беде, несигурности радног места, превредновања прошлости, стање непостојеће класне солидарности и потпуне дезоријентације радништва, које је неретко запослено у фирмама које су приватизоване, а затим одведене у стечај, или које је због рационализације проглашено технолошким вишком (Куљић, 2008: 45). Иако делује да је логично да у оваквом тренутку долази до јачања анти-капиталистичких покрета, у конкретном периоду и на конкретној географској локацији о којој говоримо до тога није дошло, из више него очигледних, а претходно већ споменутих разлога.
Извор: cibezbednost.com
