Пише: Милица Стојановић, дипломирани социолог (студије завршила на Филозофском факултету Универзитета у Београду)
Иако је у овом раду претходно описано суморно стање у коме се левица налази на самртној постељи, то и даље није довољан разлог да закључимо да у будућности неће доћи до њеног поновног буђења, а није искључена ни могућност да се левица на политичку сцену врати са већом снагом од оне коју је на планетарном нивоу икада раније имала.
Доказ да аутор о чијем тексту је претходно било речи сматра да се левица у Србији може поново изградити, иако се у тренутку писања тог текста налазила у неповољној позицији (а налази се и данас), те да се у будућности може очекивати њен успон уколико дође до поклапања друштвених услова за њен успон и постојања актера који би ове услове на прави начин искористили, јесте чињеница да он на крају текста наводи шта је све потебно урадити како би се поново изградила левица која би могла бити један значајан играч у политичкој утакмици, будући да константно расте број осиромашених људи, потенцијалне подршке левичарској политици.
Сем овог аутора, у истом зборнику и Загорка Голубовић у свом тексту „Смисао и значај левице у турбулентној епохи новог миленијума: са освртом на транзицију у Србији“, Владимир Вулетић у свом тексту „Глобални социјализам“ и Горан Благојевић у тексту „Левица у Србији на прелазу из индустријског у информатичко друштво“ износе позитивне ставове везане за будућност левице у Србији и свету. Наиме, Вулетић истиче како „аутентичне вредности левице нису нестале“, те да „солидарност треба афирмисати као општеприхваћену вредност на глобалном нивоу“ (Вулетић, 2008: 110). Дакле, овај аутор износи свој став да левица на културном пољу није побеђена, иако на политичком тренутно јесте, па да највећи потенцијал за њен повратак на политичку сцену лежи управо у пољу друштвених вредности. На ову тврдњу се савршено надовезује тврдња Горана Благојевића, која је изнесена у горепоменутом тексту, а гласи: „левица је универзална зато што је људска потреба за једнакошћу универзална“ (Благојевић, 2008: 119). Овај аутор сматра да будућност левице може бити светла уколико је она у стању да извуче поуке из историјских покушаја да се конкетне земље уреде по њеним највишим вредностима, али и да управо те вредности прилагоди информатичком друштву у коме живимо (Благојевић, 2008: 136).
Још један аутор који пружа интересантан поглед на тему будућности социјалистичких идеја јесте Франк Деппе, који у свом тексту „Социјализам у XXИ веку – више од утопије?“, као што и сам назив текста сугерише, покушава да сагледа могућност и вероватноћу да анти-капиталистичко усмерење поново кроји друштвену реалност одређеног периода у будућности. Како аутор интелигентно закључује: будући да живимо у капиталистичкој друштвено-економској формацији, и да капитализам не може опстати без константног развоја, а да његов развој подстиче критика антикапиталиста, логично је да ће антикапитализам наставити да постоји док год постоји и мета његове критике – капитализам (Деппе, 2013: 328).
Једно од питања која аутор у свом тексту отвара јесте и питање предводничке улоге партије у класној борби, што је једно од централних питања многих савремених политички лево усмерених теоретичара. Чини се да је повезано са овим питањем место консензуса да је централизована, хијерархијска, кадровска партија као предводница револуције израз минулих времена, у којима се веровало да та партија може поседовати монопол на истину, те да се у тренутним и будућим социјалистичким покретима мора заобићи. Ово, међутим, не значи да аутор сматра да није потребна организација и организованост побуњене класе (или масе), већ се, у духу времена у којем живимо, истиче потреба за плуралношћу актера који усмеравају широк дијапазон акција које би морале бити спроведене како би оштрица класне борбе поново постала опасност за капитализам, која му озбиљно прети превазилажењем (Деппе, 2013: 321).
У вези са закључним разматрањима везаним за будућност социјализма, аутор истиче како „процес кризе глобалног капитализма у све већој мери поприма системски карактер“, што би значило да „капацитет за решавање разних криза у оквиру логике профита, на основу такозваних „ауторегулационих сила тржишта“ и државних позајмица, постаје све ограниченији“ (Деппе, 2013: 334). Повезано с тим, аутор истиче да „простије речено, уколико се рупе на једном месту закрпе, на другом месту избију нове пукотине“ (Деппе, 2013: 334).
Закључак
Како је овде обрађивана тема у одређеном смислу део скорашње прошлости, и даље се о овако „осетљивим“ темама у српском друштву говори са пуно жара (најчешће антикомунистичког), па се понекад чини да је постојање или одсуство смисла постојања државе Југословена и дан-данас једна од најактуелнијих тема политичких разговора обичних људи на овим просторима. Управо из тог разлога, као и због гашења те државе у крвавом братоубилачком рату, и претходећој и пратећој националистичкој пропаганди, ауторка сматра да се ради о теми која је и даље набијена емоцијама до мере у којој је и даље тешко објективно анализирати дугорочан утицај свих протеклих збивања. Оно што у овом тренутку делује логично, јесте да би на подручју још увек свежих ратних рана, на које националистички политичари упорно сипају со, левица требало да буде мелем. У контексту тренутних политичких кретања, сама идеја о евентуалној обнови Југославије делује привлачно, али било би изузетно неозбиљно прогнозирати да би у скорије време могли постојати услови да то у блиској будућности уопште постане доминантна тежња народа овог дела света.
Што се тиче саме левице у Србији (која је, наравно, иако у специфичном положају, и даље неодвојива од светских политичких тенденција и у великој мери од њих зависи), ауторка сматра да су позитивне прогнозе текстова које овај рад обрађује биле оправдане. Иако се ради о веома спором процесу, делује да питање левице поново постаје видљиво, а будући да се налазимо у деликатном периоду историје за који делује да ће га сменити период интензивних друштвених криза, побуна, превазилажења политичког постојања које у овом тренутку познајемо, ауторка сматра да би у оваквом амбијенту, колико год он био оптерећен негативним дискурсом о Југославији као „тамници народа“, левица могла поново добити шансу какву заслужује.
Izvor: cibezbednost.com
