БИТИ СРБИНОМ
Постирано на СИЕМ: 27 Мај 1992
Теза: Србин је стање духа
Искрено, хвата ме тешка срамота што морам ово да пишем. А морам. Јер доста тога око наше будућности, врти се око кључног питања: Шта то значи бити Србином.
Не располажем лиценцним правом да одговарам на ово питање. Износим само своје виђење и дубоко се надам да це оно ипак помоћи онима који са овим питањем нису рашчистили.
‘ЧИСТОКРВНИ СРБИ’
Генетичари у ствари фашисти говоре о чистокрвним Србима. То је модел који је преведен са хрватског. А тај је преведен са немачког. Ти си припадник одређене ‘расе’ ако можеш да докажеш да ти је у последњих X (нпр шест) генерација свако био те расе. Онда се поносиш (посто немаш каквим другим, личним успехом да се поносиш) сто си био такве среће да се родиш као припадник баш тога, најбољег од свих народа. Наћи ће се већ разлози зашто је баш тај народ најбољи. Можда је то једноставно, народ високих и плавокосих, као што би, по легенди требало да буду Немци (а и њих смо виђали на плажама – и има их свакаквих). Можда је то народ који је увек, тако мудро, умео да изабере културније господаре (као Хрвати). Једном кад већ мислиш да си ‘чист’, по овој филозофији, онда имаш права да се чистиш од ‘нечистих’, од корова људског.
Ја имам једног оца и мајку, две бабе и деде, четири прабабе и прадеде и тако даље (у свакој даљој пра-генерацији два пута више предака). Косовска битка је била пре шест векова. Ако узмем (конзервативну) претпоставку да сам имао само три генерације по веку, онда је, по овој рачуници, у доба Косовске битке, било два на (3*6=) осамнаести степен мојих предака, савременика ове битке. То је (мада су ове рачунице варљиве), више од четврт милиона људи! Брале, ту мора да је било не само Срба и Турака (можда и активних у тој битци) већ и ко зна каквих Татара, Монгола и Хуна (ако су још постојали).
Ја сам дакле мозаик минулих светова. Део давно несталих цивилизација. Ја сам можда, директни потомак и у мојим венама тече крв Етрураца и Феничана, Вавилонаца и Вандала… И зашто сам онда Србин?
СТВАР ИЗБОРА!
‘Француз сам случајно а човек нужно’ (Монтесqуе?). Човек сам само зато што се свим снагама трудим да то останем. То ми није дато. То ми је свакодневни задатак. Имам један живот, пун испита и тек на крају ће се са сигурношћу знати ко сам – био.
За сада сам био све што сам хтео да будем. Био сам и професор (ученици су ми дали надимак ‘тата’ иако сам био само 6 година старији од њих). Био сам и инжењер, пројектант и (помало) научник. До пре две године сам био Европљанин – на првом месту. У Америци је лако било увидети да су основни погледи на породицу, пријатеље, народ, каријеру фундаментално различити од европских. Сродност европских култура је очигледна. Био сам затим, дакле на другом месту, Југословен. Било је то чврсто убеђење да сви припадамо сродним јужнословенским народима. Било је то и резултат обичног, доброг, домаћег васпитања да се поштује човек као такав. Да се делимо само на оне који су одлучили да буду људи и оне који за то не маре. И ту је била тачка.
Одрастајући у Јужном Банату, крај Београда, имао сам пријатеље Словаке, Србе, Мађаре, Румуне и ко зна какве. Многе никада нисам ни питао шта су. Али били су изврсна, топла људска бића. Међу Хрватима, којих у моме крају готово да и није било, имао сам само пријатеље. Међу Србима и најгоре подлаце и непријатеље. То је последица обичног закона вероватноће. Ако је који Хрват и био покварењак лако бих га из свог живота искључио. Како су Срби огромна већина то многе покварене Србе нисам могао да избегнем.
Мирна, идилична времена заувек су за нама. Југославију су растурили они који су се у њу највише заклињали. Поводећи се за својим нацистичким вођама издали су је Словенци, Хрвати, Муслимани… Оставили су је сви осим Срба, осим оних који су у темеље и у наде братства највише уложили, највише платили својим животима и највише били спремни да ‘братским народима’ своје патње и њихове злочине забораве. Само Срби су били спремни све да опросте захваљујући своме дубоко укорењеном светосавском васпитању које је и те како присутно и код таквих неверника какав сам ја.
Дошла су одвратна времена, времена испита, времена када морамо да се определимо. Ја сам чврсто ОДЛУЧИО – ја сам Србин.
На жалост, било је пуно таквих времена када су Срби требали да одлуче шта ће бити. Било је глади и помора и многи су, за кору хлеба престајали да буду Срби. Прекрштени су у католике и заувек постали Хрвати. Бивши Срби, херцеговачки Хрвати, најљући су Хрвати… Неки су, ради повластица постајали муслимани. Изетбеговић, сасвим лако, можда има више српске крви него ја. Ипак (и не само судећи по речима које је изнео у своме ‘Мајн Кампф’-у) он је само муслиман и ништа више.
Др. Давор Перуновић (види НИН 14. 9. 1990) је био сами Врховник ХДЗ-а за БиХ. Био је љути Хрват. Онда му је (само зато што га није волео) Туђман поднео под нос крштеницу из православне цркве, писану ћирилицом. Даворов деда, са очеве стране – био је православни поп. Он је наравно, заборавио да је крштен у православној цркви. Импоновала му је ‘култура’ мајке (упола Хрватице и упола Чехиње). Поносио се оцем (који је слично тако издао српство и) био официр у усташкој сатнији… Јадни Давор је након овога изјавио да је збуњен и распуклих идеала. По мени дилеме нема – он је био Хрват.
И Хитлер је онакав црнокос и ситан, никакав одлучио да буде Немац иако је тврдио да сви припадници аријевске расе треба да буду високи и плавокоси. Није потребно испитивати његово генетско стабло. Таквог чистокрвног Немца није лако било наћи. У њему се оличавала сва ароганција, сав апсурд, сва ‘култура’ народа (групе, идеала) којима је тежио. И готово сви Немци су то лако препознали и пошли, пуним срцем, за њим. Тако су били и биће васпитавани кроз векове, као виша раса. Нека се сада ваде да сви нису били за њега. Довољно је видети оне документарце, оне стадионе пуне делиричне масе како му кличе.
Ја сам Србин јер ми тако налаже моје васпитање, моје осећање части, поноса и правде. Бити Србином то је стање духа. Бити Србином значи бити од оне готово изумрле врсте Хомо Сапиенса која још увек стоји усправно, која не повија кичму ни пред олујама, ни испред понуђених, историјских амбиса. Те катаклизме чистиле су српски народ од слабића и од њих су настали многи делови суседних народа. И сада је процес исти. И сада су одлуке тешке. И сада ће многи поклекнути. И сада чујем исто оно што нам сервирају усташе и Њу Јорк Тајмс – и то из уста оних који (још увек) мисле да су Срби: Хрвати су културнији и вреднији народ зато и имају више, Срби су бизантинци и заостали, Срби су крволоци. Сви мрзе Србе – мора то да значи да са Србима нешто није у реду. У ствари цео свет је против Срба, дакле Срби нису у праву. Можда би Срби требало да се помире са статусом мањине у Хрватској и БиХ.
Ја сам против целог света – Србин. Међу многобројним прецима изабрао сам оне на које ћу да се угледам. То су они у сјајном оклопу блештавог духа и поноса што су изашли пред знатно јачу војску да своје идеале и свој начин зивота одбране. То нису они који су дошли да своју религију и свој начин зивота силом и у крви наметну.
Нико не жели да погине и нико не жели да пати. Не желим да моје дете расте без оца, али још више не желим (и ужасава ме) могућност да моје потомство одраста у овом све више поквареном, грабљивом и лажљивом свету. У овоме свету постоји једна суперсила: Америка и један Бог: новац. Правила су да правила нема. И нема хуманости ни части. Све је допуштено ако се на крају исплати. Ускоро ће, на нашим гробовима, поред два уобичајена податка (године рођења и смрти) уклесати још један: колико си долара у животу зарадио. То ће бити (цела) твоја слика. Слика тога колико си вредео као човек. А било је и других вредности, зар не!? Народ Крајине је то лепо рекао: ПАСИ ТРАВУ АЛИ БУДИ СРБИН. Не:’Паси траву зато што си стока’ него зато што су ти моралне вредности важније од онога сто једеш, онога што удишеш. Важне су ако не и важније од самог постојања.
Зато сам Србин. Зато што је то тешко и гордо бити. Зато што можемо целом свету рећи: НЕ. Зато што смо у праву.
Од наших поступака зависи судбина нових, јос нерођених генерација. Опстаћемо само ако се одупремо. ТО ТВРДИМ САСВИМ ОДГОВОРНО. Кинески студенти су изашли на Тјенамен сквер са копијом америчке статуе слободе. Био је то дрзак, неодговоран, изазивачки цин. Многи су то безразложно платили главом. А демократија им је (истина поступно) била нуђена. Сад су враћени пар корака уназад. Ми нећемо главом кроз зид. Морамо радити крајње опрезно и промишљено али – МОРАМО РАДИТИ И МОРАМО СЕ ЗЛОЧИНУ И НЕПРАВДИ *САД* ОДУПРЕТИ.
ЈЕВРЕЈСКА ПОУКА
Крајем тридесетих година овог века, јеврејске су породице тражиле било какво уточиште. Нико није хтео да пружи руку спаса. Јевреји су били криви зато сто су живи. Бродови крцати породицама, пуним очаја и наде, долазили су из Немачке на обале Америке. И враћени су. У сигурну смрт.
Овдашњи, амерички Јевреји, такође, нису пружили руку спаса. Ћутали су. Плашили су се да ће се и иначе јак антисемитизам, који је тада постојао у Америци, још јаче спустити на њихова плећа…
Касније, небројени људи су рескирали животе да фотографишу и прокријумчаре на запад фотографије о геноциду над Јеврејима у Хитлеровој Немачкој. Те фотографије су стизале. Зашто онда нису биле објављиване? Амерички војници су се искрено запрепастили када су, ослобађајући конц-логоре угледали ниво ужаса. Зашто ни тада, када је Америка већ била у рату са Немачком Њу Јорк Тајмс није објавио истину о нацистичким логорима? Можда су потајно желели да се ‘Јеврејско питање’ у Европи заувек реши. И решено је. Али и Јевреји су научили страшну лекцију. Раније су СС официри говорили како је дивота стрељати их. Натераш их да ископају раку. Поређаш их. Они лепо, културно стоје у реду и певају. Ти их лепо (и немачки културно) пострељаш. А сада? Сада Израелци користе тзв. превентивни ударац. За сваки случај.
Кажем: Неко или има савести или нема. Савест се не може накалемити. За мене је флагрантно гажење истине у западним медијима, флагрантно кршење закона и повеља од истих оних који су те повеље и законе предлагали и усвајали више него довољан повод да се лажима и неправди одупрем – да будем Србином. Отворени, непоштедни рат против мога народа не може да ме остави по страни. Ма куда луњао по свету, свуда постоје огледала. Хоћу да у њима видим поносно лице. Ја сам један од ретких овде који зна део истине који се упорно прећуткује. Моја дужност, као човека је (ма био и Хрват) да се борим да и тај део истине угледа светлост. Ако то не урадим бићу заувек саучесник у стравичном злочину над целим једним народом.
О ЧОЈСТВУ И ЈУНАШТВУ
‘Не плаче мајка Беганова него плаче мајка Стојанова’, каже наш народ. Ја могу да додам да има и живих и срећних Срба који се зову Стојан. Беган, Исмет, Изет, и Франц су можда живи али нису више Срби.
У сваком народу постоје песме и оде о херојима. Чак и у италијанском. (Гарибалди нпр). Само Српски народ говори и о чојству. О обавези Срба да друге штите од себе. И зато сам Србин (па макар сви моји били Хрвати).
ЈОШ ЈЕДНОМ ОДГОВОРНО КАЖЕМ ДА ЋЕМО САМО ОДУПИРАЊЕМ ПОБЕДИТИ И УБЕЂЕН САМ ДА СЕ ЗАПАД НЕЋЕ (ИЗ МНОГИХ РАЗЛОГА) УСУДИТИ ДА НАПАДНЕ НИ СРБЕ У БиХ НИ НОВУ ЈУГОСЛАВИЈУ. На нама остаје да колико је то у рату могуће, светао лик Срба сачувамо, да осудимо оне који се усуде да у српско име убијају незаштићене и ненаоружане. Такође нас нигде неће довести протеривање оних који су рођени као Хрвати или муслимани а који се нису војно или политички супроставили Србима.
Да, баш је тешко и одговорно Србином бити.
Петар Макара (МАКАРОВ)
ПС: Много тога се променило од маја 1992-ге. Ипак ни једну реч у тексту нисам променио. Стојим иза сваке.
