Велика је заслуга катедралног манастира Ђурђеви Ступови у очувању националне свијести, јединства српског народа и ширењу културе на овим просторима.
Писац историје Срба, Константин Јиричек наводи: „Даље, уз реку (Лим) била је епископија Будимљанска код манастира Св. Ђорђе на Лиму (код Берана): она се спомиње и у немањићко и у турско доба, и пуки је случај да о њој немамо никаквих вести из XВ века“.
У Будимљанској жупи није било села да није имало макар једну цркву, зато се и каже „да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница“, као и на читавом простору Васојевића гдје је забиљежено да је било преко 80 цркава и 6 манастира.
Године 1219. у Ђурђевим Ступовима је Свети Сава основао једну од првих седам епископија – четврту по реду, о чему се у запису каже: „Четвртаго владику постави Свети Саво у Будимљу у храм Светога Георгија“.
Захваљујући улози Будимљанске епархије, све до половине XВИИ вијека на овим просторима није било исламизирања становништва. Послије убиства митрополита Пајсија Будимљанина гаси се Будимљанска митрополија.
Манастир је паљен пет пута, што значи да је он, како народ зна да каже „Манастир мученик“. Први пут је манастир запаљен 1738. године и запалио га је потурчењак Црнојевића Махмуд-паша. Други пут Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот 1825. године. Трећи пут Дервиш-паша 1862. године. Четврти пут догодило се то на Преображење Господње 1875. године. Када су 1898. године поново хтјели да запале манастир, народ је устао у одбрану. Овога пута су одлучили, или да одбране манастир или да изгоре у њему.
У манастир су се затворили:
• Вуковић Маријан, главар
• Бојовић Ђорђије, учитељ
• Поповић Максим, свештеник
• Цемовић Анто, народни првак
• Јоксимовић Вукосав, народни првак
• Саичић Тодор, народни првак
• Бојовић Вукота, Беране
• Миковић Периша, Буче
• Вуковић Вукајло, Буче
• Шћекић Миљан, Горња села
• Дабетић Томо, Будимља
• Дошљак Васо, Велиђе
• Дошљак Панто, Велиђе
• Шћекић Радомир, Горња села
• Пешић Томаш, Горња села
• Обрадовић Баћко, Горња села
• Добрашиновић Голуб, главар
• Поповић-Пешић Томаш, главар
• Весковић Зарија, Беране
• Раичевић Иван, Трепча
• Шћекић Новак, Горња села
• Премовић Иван, Беране
• Пипер Радош, Берансело
• Лончар Јанићије, Берансело
• Бојичић Мушо, Будимља
• Лабовић Периша, Будимља
• Обрадовић Зарија, Горња села
• Раичевић Богдан, Горња села
Међу заточеницима, види се да је био и поп Максим Поповић, звани Лужац који је све заточенике исповиједио, како се то у предсмртном часу чини, и заједно са њима остао унутра да бране манастир. Поп Максим, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у лијевој руци, обратио се заточеницима:
„Бранећи свете Ђурђеве Ступове, браните и своју отаџбину, своју вјеру, и животе своје, и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, ријешисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину, и сад, браћо, прије овога светога причешћа тражим да се сви исповиједите; да ли је ко од вас увриједио родитеља, или брата, или пред невољником затворио врата, нејака увриједио, вјеру погазио, криво се клео, или се такао камена међаша… Јер, не признати гријех и не покајати се, није мањи гријех од гријеха чина против божје воље“…
Исповиједници су скинутих капа стајали један за другим у ред, крстећи се примали предсмртно свето причешће, љубећи крст и руку свештеника. Манастир је тада одбрањен.
Пети пут је манастир горио 1912. године, непосредно уочи Првог балканског рата. Манастиру ни касније нијесу дали мира нити смирка. Ипак, манастир је обновљен 1925. године. Урађен је нови иконостас којег је поклонио игуман Јосиф Лекић 1927. године. Послије Другог свјетског рата манастир је доживљавао судбину осталих светилишта.
Наставиће се
извор:епархија
